Пајина дела српски бренд

Пајина дела српски бренд

11 маја 2018

СЕНЗАЦИОНАЛНА продаја слике „Два башибозука пред капијом“ за до сада незамисливих 530.000 евра, на аукцији код лондонског „Сотбија“, отворила је у јавности и питање да ли је у трку могла да уђе и наша држава и прибави дело Паје Јовановића за неки од наших музеја. Али и контрапитање, да ли њена тржишна цена одговара значају овoг ранoг Јовановићевог рада за нашу историју уметности.

– На вест да ће се слика појавити на аукцији код „Сотбија“, Министарство културе и информисања контактирало је са стручњацима Народног музеја, како би они проценили колико је она важна за нашу културну баштину – каже, за „Новости“, Данијела Ванушић, помоћник министра за заштиту културног наслеђа, која је пре две године, као кустос Музеја града Београда, организовала изложбу у јавности ретко виђеног „Актa жене пред огледалом“ (приватно власништво), и представила своје откриће да је на слици заправо Пајина велика минхенска љубав Берта.

СТРУЧЊАЦИ су сматрали, наставља саговорница, да „Два башибозука“, уз све сликарске квалитете, припадају фази везаној за оријенталне теме и уметникову комерцијалну делатност и да би неке друге слике овог аутора које се налазе на тржишту биле много значајније за попуњавање наших колекција:

– Одлучили смо зато да слику препустимо аукцијском надметању и видимо шта ће се десити. У тржишном смислу премашене су све очекиване вредности, и за државу би, у овом тренутку, био велики издатак да издвоји тако висок износ за само једно дело.

За више од пола милиона евра, слику је, како пише на сајту „Сотбија“, купила „институција“, а незванично се може чути да је то установа из неке од арапских земаља, каже Петар Петровић, виши кустос Народног музеја. Према мишљењу аутора системског каталога Јовановићевих дела, „Башибозуци“ су веома успео рад, нека врста потпуне слике, која има све елементе, од детаља до карактера, али не припада оном делу Јовановићевог опуса из тог времена који би био значајан за нашу средину.

– Неке слике је тада радио искључиво за потребе галериста, каква је, рецимо, и „Кићење невесте“, јер је за тадашње Енглезе и Балкан био део Оријента – наставља Петровић, подсећајући да је ово ремек-дело за наш национални музеј купљено управо у Лондону 1935. године.

За нас су из тог периода најзанимљивија дела која се односе на Балкан, али и она која носе неку личну поруку уметника:

– Бележио је на некима радовима да му је позирао брат Милан, или да му је помагао други брат Светислав. Важна је и једна верзија, за композицију „Постанак народне песме“, коју је намеравао да уради, али је никада није завршио, а на којој гуслар седи прекрштених ногу, док око њега народ слуша. Нама су занимљиве управо те слике, које су у приватном власништву, или у институцијама које не желе да их отуђе.

За нашу културу било би, према речима Петровића, битно да се уђе у траг Пајином „Бошку Југовићу“, којим је започео рад на историјским сликама. Репродукције и фотографије дела постоје, али се не зна где је оригинал.

– То је нешто што би требало да буде у Народном музеју. Важна је и слика „Мачевање“ из 1883, прва с којом је кренуо у свет. И за њом трагамо. Знамо да ју је галериста малтене скинуо са штафелаја и однео у Енглеску – закључује Петровић, напомињући да је Јовановић „оријенталне“ слике радио за комерцијалну употребу, а да је тек са „Портретом госпође Мирке“ из 1905. добио Златну медаљу у Кунстер хаусу.

ХИПОТЕТИЧКИ би било лепо да је наша држава у стању да има „контролора“ који би пратио појављивање наше баштине на аукцијама у иностранству, и да с неким великим буџетом надмеће се за то, али тако нешто не могу ни много богатије земље, сматра др Игор Борозан са катедре за историју уметности Филозофског факултета У Београду.

– Питање је и теме, коју ми препознајемо, или не, као нашу баштину. „Башибозуци“ су оријентална слика, аутора европског ранга, коју је он радио по наруџбини богатих Енглеза, у датом историјском периоду. Уз све квалитете Паје Јовановића, као великог мајстора, ово дело није требало да буде приоритет за државу. Не мислим да је пропуштена велика прилика, таквих слика има и биће их, па је то сада ствар тржишта које надилази процену културног добра од националног значаја. И Паја је у 19. веку радио за тржиште и ова слика је и данас тржишна, што не умањује њене уметничке и друге квалитете које неоспорно има – објашњава др Борозан.

ТРЖИШТЕ је комплексно и не може се научним апаратом детерминисати, а историчари уметности, кустоси, професори другим параметрима вреднују дела:

– Паја Јовановић има слике које се налазе у бечком „Белведереу“, музеју у Мелбурну, он је космополита, чијих дела има свуда по свету и могу да их баштине разни народи, зато је важно да ми препознамо узроке садашњег интересовање за Пају и искористимо тај талас. У Хрватској „брендирају“ Буковца, и требало би да и ми то урадимо са Пајом, да континуирано радимо на томе да он постане препознатљив за нашу културу. Ми смо мала средина, немамо као неки други на стотине таквих аутора, и као наука, и као струка, и како комерцијално тржиште, и кроз едукативни рад за младе, морамо од Паје и сличних аутора правити заштитни знак државе и нас самих. Имамо и других сјајних сликара који немају ту цену, али су нулта тачка националне баштине – тврди др Борозан.

СЛЕДИТИ КАШАНИНА

ПОСАО кустоса и стручњака је да прате, сигнализирају и реагују у координацији са Министарством културе када се на тржишту појави нешто занимљиво – сматра Петровић. – Једна од најмаркантнијих личности у историји Народног музеја, Милан Кашанин, редовно је обилазио париске галерије, аукцијске куће, све пратио, а тек када би се консултовао са министром просвете и црквених дела и утицајним људима блиским двору, политичарима, онда се упуштао у набавку. Неколико битних слика које сада чине колекцију стране уметности је таквим његовим ангажовањем дошло у музеј.

ПОЛИТИКА ОТКУПА

МУЗЕЈИ, галерије и друге институције културе, које су на републичком буџету, саме креирају стратегију своје откупне политике, објашњава Данијела Ванушић (на слици):

– У њиховим годишњим програмима, које финансира Министарство културе, постоји ставка попуњавање збирки, а руководиоци установа, или кустоси, на основу истраживања и познавања својих фондова одлучују шта ће за њу да се откупљује. Уколико се деси да се изван планираних откупа појави неко дело на тржишту, стручњаци онда, уз образложење зашто га треба набавити, обавесте министарство. Држава тада ступа на сцену налазећи средства, или неки други начин, да оно доспе у музеј и постане државно власништво.

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u