PAJTIĆEVO OKAJAVANJE GREHA – Zašto se Bojan Pajtić odjednom, naprasno, setio srpske slavne prošlosti i srpskih predaka?

PAJTIĆEVO OKAJAVANJE GREHA – Zašto se Bojan Pajtić odjednom, naprasno, setio srpske slavne prošlosti i srpskih predaka?

19 avgusta 2014

pol-pajticPiše: D. Gosteljski

Bojan Pajtić se odjednom, naprasno, setio srpske slavne prošlosti i srpskih predaka. Cilj mu je, kako sam kaže, da izgradi „srpsku Srbiju“, a ne nekakvu evroatlantsku ili, pak, evroazijsku. Naravno, mnogim Srbima je milo kada čuju Pajtićev krik i apel za pravljenje „srpske države“. Ali, zar ova trenutna Srbija nije srpska? Ako nije srpska, onda čija je? Pajtić nam to ne objašnjava, niti se trudi da nam objasni. Smatra da je takav slogan dovoljan da Demokratsku stranku učini prihvatljivom svima onima koji danas nisu prijateljski raspoloženi prema vladajućoj političkoj opciji. A takvi su, uglavnom, oni kojima je svako pominjanje evropske „bezalternative“ ne samo neprihvatljivo, nego i krajnje ponižavajuće, bolesno, suludo.

Predsednik DS-a i vojvođanske vlade očigledno počinje da shvata da Demokratska stranka nema nikakvu budućnost ukoliko ne napravi otklon od one politike koju je vodio Boris Tadić – sa onom čudesnom krilaticom – Evropa nema alternativu! Trudeći se da nekako objasni ono što svakome ko pažljivo prati srpsku političku arenu deluje nestvarno, pa čak i fantastično (DS naklonjena evroskepticizmu i srpskom nacionalizmu!) – Bojan Pajtić je u jučerašnjem broju „Politike“, ukratko, izneo (svoju) novu DS „platformu“ u deset teza posvećenih budučnosti „otačestva“.

Prva Pajtićeva teza, zapravo, i nije nikakva teza, već je to klasični obračun sa „drugom stranom“, što je, inače, konstanta u srpskom modernom višestranačju. Za metu napada izabran je onaj nesrećni (raskalašni, raspevani i posprdno nasmejani) autobus u kome su se raspojasani članovi vlade (iako, verovatno, nesvesni toga), krajnje drsko poneli prema narodu koji ih je izabrao da vode zemlju. I ne samo to. Članovi srpske vlade su takvom razuzdanošću teško povredili i srpsko sećanje na slavne pretke – i to su učinili baš 28. jula (na dan kada je Austrougarska objavila rat Srbij). Naravno, ovde se Pajtiću ništa ne može zameriti, jer bilo bi krajnje nerazumno kada takvu „idealnu“ priliku, poklonjenu od samoživog protivnika, ne bi iskoristio za promociju svoje stranke.

Ipak, Pajtić ne bi bio to što jeste, kada već na sledećoj „srpskoj tezi“ ne bi ozbiljno odstupio od svoje još neuobličene „srpske Srbije“. Naime, on sada, u želji da dotuče protivnika koji već mesecima sam sebe žestoko udara ispod pojasa, kaže da je „krug zatvoren“. Na scenu su se vratili oni isti ljudi koji svojevremeno nisu shvatili da je pao Berlinski zid – i tome Pajtić dodaje: vratili su se oni koji su „prouzrokovali tragične devedesete“. Druga Pajtićeva (srpska) teza, vidimo, posebno je opasna, jer se i dalje drži lažnog stereotipa da su Srbi i Srbija glavni krivci za rat na prostorima bivše Jugoslavije.

Takvim neosnovanim optuživanjem Srbije za rat, za koji je ona snosila najmanju krivicu, Pajtić daje do znanja da mu „srpska Srbija“ (za koju se navodno zalaže) služi samo kao floskula uz čiju pomoć namerava da osnaži Demokratsku stranku. Pošto je SNS preuzela sve ranije ideološke prerogative DS-u i pošto se Vučić, maltene, predstavlja kao reinkarnirani Đinđić, Pajtiću i ne ostaje ništa drugo sem da svoju partiju prevede u srpsku desnicu. Kako vidimo, on to i čini, propagirajući „srpsku Srbiju“, ali, dobija se utisak, veoma bledo, neiskreno i nedosledno.

Bojan Pajtić priznaje da je njegova partija počinila brojne greške u prošlosti. Danas se kune da se odnekud, ni samom mu nije jasno otkud, ljudski „opoštenio“, te da je došlo vreme „da pokrene novu generaciju boljih, pametnijih i čestitijih političara“. Ali, nažalost, on ne kaže kako da sve to uradi on i njegovi partijski drugovi, ako još uvek nad njima ostaju da „vise“ džakovi opljačkanog novca iz Razvojne banke i Fonda za razvoj Vojvodine (reč je o stotinama miliona evra). Otuda, nije nam objasnio, kako to mogu nepošteni da pokrenu poštene, ukoliko svoje nepoštenje nisu pošteno okajali?

Eto, trebalo je da Demokratska stranka sasvim potone, pa da neki od njenih lidera shvate da ne postoji zemlja Dembelija. „Vreme nam prođe u čekanju“, zavapio je (da li od srca) Bojan Pajtić. Ono što bi i detetu trebalo da bude jasno, konačno su počeli da shvataju i demokrate; ili, ono što je od demokrata ostalo, odlučuje da sagleda stvarnost onakvom kakva ona uistinu jeste. Boris Tadić, pa i Pajtić i Đilas, godinama su lagali građane Srbije da ih čeka med i mleko u izmišljenoj EU oazi. Sada, kada se fatamorgana povukla, na mestu očekivanog pribežišta (rajskog vrta) ostala je nepregledna pustinja.

U ostalim „tezama srpske Srbije“ ništa se dodatno ne kaže, što već nije govoreno u godinama koje su iza nas. Pajtić mudruje, „ko ne zna odakle je krenuo, nikuda neće stići“. To je delimično tačno, ali i nije. Niko od nas, metafizički posmatrano, ne zna odakle je krenuo, ali to ne znači da nema nikakve orijentire za budućnost. Narod mora da sledi svoju istoriju, tradiciju i kulturu, ali mora i da sve to postepeno prilagođava svetu koji ga okružuje. Ipak, takvo prilagođavanje kod Pajtića se svodi na suve parole, na praznu priču o „evropskim perspektivama i nacionalnom pomirenju“.

O ovom drugom, nacionalnom pomirenju, potpuno je anahrono govoriti, jer to danas malo koga zanima u Srbiji. Ko bi tu s kim trebalo da se miri? Ako je bilo onih koji su se (valjda među Srbima) nekada međusobno tukli, danas je njihov broj zanemarljiv, a njihove potomke takav sukob uopšte ne zanima. Srbija od toga ima daleko važnijih stvari i nemerljivo većih problema. Jedino su političari ostali da takav raskol podgrevaju, u nadi da će tako pridobiti birače, ne bi li se i dalje bezbrižno grejali na budžetskoj vatrici.

Vraćanjem na „evropske perspektive“, Pajtić poništava svu onu raniju razložnost i unapred ruši one temelje na kojima bi hteo da izgradi novu DS tvrđavu. To što on radi, vraćajući se „evropskim perspektivama“ (koje je prethodno kritikovao), zapravo je građenje „čardaka ni na nebu ni na zemlji“.

Konačno, čitavu svoju DS „reformatorsku“ priču Pajtić zasoljuje „liberalnom ekonomijom“; to jeste, istom onom ekonomijom koja je Srbiju u poslednjih petnaestak godina temeljno opustošila i, maltene, zavila u crno. Zalaganjem za takozvano slobodno tržište Pajtić jasno pokazuje da mu je mesto u onom istom „julovskom“ autobusu (uz tompuse i talambase), autobusu kojeg je, s pravom, uzeo kao primer zla i najgoreg političkog bludničenja (razvrata).

(Koreni.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *