Паметноме доста!

Pametnome dosta!

19 oktobra 2015

Milorad Vucelic 237z7Piše: Milorad Vučelić

Pognutu glavu sablja ne seče – kaže naša narodna izreka.

To je možda važilo u malo viteškija vremena. Današnje sablje seku i ako su glave pognute. I naročito ako su pognute. Nema toga saginjanja koje nas može izbaviti od delovanja Gojinih prikaza sa ove grafike, objavljujemo je u prilogu uvodnika, kojoj je umetnik dao ime „Oni se doteruju“ („Se repulen“). Možemo ih, koliko nas je volja, zvati našim zapadnim prijateljima, ali moramo bar znati kako stvarno izgledaju kada se pripremaju za pristupne pregovore između Srbije i EU, za otvaranja poglavlja, za dijaloge Beograda sa Prištinom, radne večere i radne doručke sa nama. Pred kamerama i na konferencijama za novinare oni koji izlaze na svetlo dana presvlače se, stavljaju maske, i uzimaju dopadljivija i uljudnija obličja, bilo muška bilo ženska, izmišljaju imena, ali u suštini ostaju onakvi kakvim ih je Goja video.

Nije, ovoga puta, važno kada je sve to počelo, važno je gde smo stigli danas u našim evropskim integracijama i pregovorima o članstvu u EU. Od samog početka znalo se da naše zapadne prijatelje zanima samo nezavisnost Kosova i ništa više. To su nam, po ko zna koji put, brutalno ponovo stavili do znanja „groznim papirom“ u vidu nacrta pregovaračke platforme za otvaranje Poglavlja 35. I to im je malo bilo, pa su tu grozotu počeli da pogoršavaju novim amandmanima, čiji su autori naši još veći ili najveći zapadni prijatelji, dabome, Nemačka i Britanija. I, naravno, Hrvatska. Jednostavno rečeno: uslov svih uslova za bilo kakvu priču o EU za Srbiju jeste priznanje Kosova.

Zar je zaista trebalo napraviti ovoliki krug i potrošiti ogromnu energiju i toliki novac da bismo ponovo bili na samom početku, i po hiljaditi put saznali ono što smo odavno dobro znali. Čitava priča o srpskim evropskim integracijama, o EU bez alternative, ima samo jednu pravu svrhu – otimanje Kosova, izvlačenje tog problema iz nadležnosti Saveta bezbednosti UN i uticaja Rusije. To je ujedno retka ili jedina tema na kojoj briselska administracija, i sama EU, pokazuje svoju veliku važnost. Ta basnoslovno plaćena i visoko korumpirana EU družina, sakupljena s koca i konopca, apsolutno se ništa nije pitala kada je proizveden rat u Ukrajini sa svim, sada jasno vidljivim, kobnim posledicama (ostajemo večno zahvalni američkoj državnoj podsekretarki Viktoriji Nuland, koja je u Kijevu jasno i glasno u svetske mikrofone rekla: „Ko jebe Evropsku uniju“!). Nije se EU ništa pitala ni kada je reč o ponovnim pojavama otvorenog fašizma na tlu Evrope i njegovog zvaničnog podsticanja, bespogovorno se pridružila američkim ratovima u celom svetu i na Bliskom istoku, nije se ništa pitala, a ni sada se ne pita, o izbegličkoj krizi, ni na jedan relevantan način ne reaguje na uspostavljanje Islamske države i uništavanje drevnih kulturnih i civilizacijskih spomenika na tom području, ništa se ne pita o Siriji, niti pak o efikasnoj i legalnoj i legitimnoj borbi Rusije protiv islamista. Onako uzgred, moramo se upitati: zašto naši političari, ako već neće da poslušaju nas i većinu srpskog naroda, ne poslušaju Nulandovu. Tu bismo ih podržali.

Jedino se o pitanju nezavisnosti Kosova ovi iz EU osećaju pozvani. I ne samo Kosova. Biće tu, sasvim je sigurno, i vojvođansko pitanje, pa sandžačko, i šta sve ne. To im je od Amerike poverena uloga. Amerikanci ih smatraju sposobnim samo za to i toliko. I samo su prema Srbiji zaista strogi i tobože važni. Tu postižu uspehe, povodom Srbije traže i zadobijaju razloge svog postojanja. Ne bi se znalo za njih da im i Srbija ne pridaje značaj koji oni u stvarnosti nemaju. Može li se iko prisetiti nečega valjanog i važnog što su ti sivi ljudi opakih nauma uradili! Što im se više pokoravamo, postajemo sve krivlji i da ne znamo zašto. I što smo uviđavniji i učtiviji prema njima, oni nas sve grublje pritiskaju. A sve hvaleći reforme u Srbiji, baš kao da mi našu državu treba da menjamo zbog njih a ne zbog nas samih, i kao da nam treba sva ta bulumenta kancelarija, pregovaračkih timova i ministarstava i njihovih šefova i šefica. I Kafki bi tu zastao dah. Što je srpska država manja i ugroženija, to bolje za reforme, a to je osnovna i jedina ideja naših drugosrbijanaca i antisrbijanaca. Što je manja Srbija, to je bolje za reforme i demokratiju. Koliko ćemo hvale tek dobiti ako budemo spremani da relativizujemo i olabavimo odnos prema Republici Srpskoj, a i to će brzo doći na red nekim novim „groznim papirom“.

Ne pomažu u ovim pitanjima ni novi izbori u Srbiji. Nama će, kao što su i Grcima posle prve pobede Sirize, direktno i otvoreno kazati kako naši izbori nemaju nikakvog značaja jer će oni iz EU svakako sprovesti ono što su zamislili.
Ti naši zapadni prijatelji će koliko sutra u UNESKO primiti Kosovo a da se prethodno ne pitaju koji su to albanski kulturni spomenici već pod zaštitom te organizacije i koliko ih ima! Ili su njihovi, albanski, najvažniji ili jedini kulturni spomenici srušene srpske crkve, manastiri i oskrnavljena groblja? Pita li se iko među zapadnim prijateljima zašto te srpske svetinje, odranije pod zaštitom Uneska, čuvaju do zuba naoružane strane vojne jedinice, i od koga ih to čuvaju? Teše se i zavaravaju pojedini akteri našeg društvenog života, i srpskoj javnosti se obraćaju uveravanjem da će to zauvek biti srpska kulturna i verska baština pa ma ko je štitio. Teše i sebe i nas da će se ovi mračni namernici boriti do kraja, i potom izgubiti. Upravo je ovo trenutak da se upitamo: koju smo to sličnu i sudbinsku bitku dobili a da nije bilo ruskog veta, kao što ga je, setimo se, bilo kada je trebalo oboriti rezoluciju po kojoj su Srbi genocidan narod (podneli su je naši provereni britanski prijatelji). Gde nije bilo Rusije ili njene garancije, nije bilo ni diplomatskih ni bilo kakvih drugih međunarodnih pobeda, niti ih može biti. Želeli – ne želeli, hteli to ili ne, tako je.

Neće proći mnogo vremena pa će šiptarske vlasti, sve na temelju odluke o njihovom učlanjenju u UNESKO, osnovati albansku pravoslavnu crkvu i na njeno čelo postaviti nekog novog Miraša a možda i Šaćira. Onda će pod njegovu upravu dospeti neko novo sveštenstvo, koje će zaposesti te manastire i služiti u tim svetinjama, a proteraće srpsko pravoslavno sveštenstvo jer neće dobiti zelenu kartu… Pa, valjda se sećamo kako se to radilo, a ako se ne sećamo, valjda vidimo kako se to danas radi.

Svakom pametnom ovo bi bilo dosta. Probalo se to sa EU i nije uspelo. Ni ona sama nije uspela da opravda svoje postojanje. To što se ta građevina urušava nikako ne znači da ne postoje evropske države sa kojima se, i pre EU, sarađivalo i sa kojima će se, posle ili mimo EU, sarađivati. Otvaranjem 35. poglavlja to što je ostalo od EU pred nama se zatvorilo. Ako je neko nameravao da raznim međunarodnim aktivnostima kupi vreme i sakuplja snage da se u odlučnom trenutku odupre tuđinskim interesima, onda mu je vreme da to učini. Ako nije tako, onda će uzalud traćiti i svoje i naše vreme i satirati energiju srpskog naroda. Upinjaćemo se da dokažemo onu slutnju našeg nedavno preminulog velikog istoričara Milorada Ekmečića da „mi još nismo stigli do polovice tog penjanja uz Golgotu“.

U Srbiji ima dovoljno onih koji slede slogan „EU nema alternativu“, pa je jasno i da će na društvenoj sceni takva orijentacija biti uvek prisutna, i takva politika zastupljena, odnosno da će to biti jedna od srpskih politika. Vreme je da takvu politiku prepustimo žutoj opoziciji, ako ni zbog čega drugog onda zato da bi se ona, dakle žuta opozicija, dokopala ikakve politike, a i da bi Srbija ponovo imala malo življi politički život. Naročito bi bilo važno da se takva EU politika regionalizma i separatizma oproba na pokrajinskim izborima u Vojvodini. Pa neka odatle krene u pobedonosni pohod širom Srbije i konačno trijumfuje na redovnim parlamentarnim izborima kada im bude prirodno vreme i kada to celoj Srbiji bude korisno.

Pomenuti profesor Ekmečić proročki je uoči ove kalendarske godine u „Pečatu“ rekao: „Predstoji nam nova Staljingradska bitka.“ Bitka je u toku, ona traje i neposredno se odigrava, ali ovoga puta ne na ruskoj teritoriji. Svet je u procesu uspostavljanja nove ravnoteže. Vreme je, i nužno je, da se i srpska politika suštinski uravnoteži.

(Pečat)

KOMENTARI



3 komentara

  1. mija says:

    Milion puta sam se pitao što su toliko zapeli za Kosovo i Metohiju. Odgovora ni od kud. Onda nedavno pročitam negde da je KiM prostor sa najvećom koncentracijom duhovnih sakralnih NA SVETU i da zbog toga on za njih ima okultni značaj. Okultni? Budući da znam da zapad ne veruje u bilo šta toliko snažno i iskreno, ostao mi je samo jedan odgovor: ti objekti su od velike umetničke i istorijske vrednosti, što znači da se može razviti živa trgovina njima sa fantastičnim profitom. Kao što su teroristi po Siriji navodno rušili drevne spomenike, a zapravo verovatno rasprodavali u većim ili manjim celinama, tako će verovatno prvo opljačkati iz i sa crkava sve što mogu skinuti, a onda poslati "gnevne šiptare" da ih dignu u vazduh. Jednu po jednu. Sistematično i po redosledu narudžbina. Onda će prodavati temelje za izgradnju poslovnih i privatnih objekata dilerima drogom. Da se ništa ne baci.

  2. teletabis says:

    Čitao sam do drugog pasusa, do ove rečenice: "Od samog početka znalo se da naše zapadne prijatelje zanima samo nezavisnost Kosova i ništa više". Ako me neko prvo bombarduje, zasipa osiromašenim uranijumom, kasetnim bombama i otima mi 15% teritorije, sebe smatram prosečno normalnim, ne mogu ga zvati "prijateljem". Toma, Vučić, Dačić ih zovu prijateljima, čak je i najglasniji zagovornik našeg bombardovanja Toni Bler postao intimus Vučiću i njegovoj vladi. Alo breeee, pa jel ima iko normalan u ovoj jadnoj Srbiji?

  3. miroslav says:

    Vucela kako biznis?Klub Cuba-Libre radi dobro?Kumovi Milo,Brana,Ratko dobro?Ratko ima secer on nije dobro.Sta bre ti crnogorski mafijasu ima da pricas vise.Namontirao si Vulina umesto sebe.Samo ste ga podsisali:)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *