Памук: Андрића сматрам својим претечом

Pamuk: Andrića smatram svojim pretečom

21 decembra 2016

kul-priroda-pisca-2_620x0

U KNJIŽEVNOSTI počivaju neizgovorene političke ili intimne reči, neiskazana ljudska drama i osećanja. Prva pitanja se postavljaju kroz literaturu, a skrivena istina nalazi izraz najpre kroz poeziju, kratke priče i romane, pa tek onda na scenu stupaju novinari. Ne mogu da zamislim čovečanstvo bez književnosti.

Ovako je nobelovac Orhan Pamuk odgovorio na pitanje „Večernjih novosti“ o značaju književnosti i njenim moćima u našem veku, tokom razgovora sa predstavnicima srpskih medija. Veliki turski i svetski pisac stigao je preksinoć u Beograd, a juče je kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti održao predavanje „Ispisivanje mog sveta“, u prepunoj svečanoj sali.

Autor romana „Zovem se crveno“, „Sneg“, „Čudan osećaj u meni“, „Žena crvene kose“, u kojima se opsesivno bavi sudarom i preplitanjem tradicije i modernog, Istoka i Zapada, evropskim i istočnjačkim mitovima, tamnim stranama i misterijama istorije, istakao je za naš list da se književnost zasniva na mašti osobe koja oseća malo drugačije.

– Skoro da nema granica ljudskoj mašti, otporu, čežnji da izrazi sebe i razume druge. Dokaz je književnost. Ljudi će se sresti u želji da izraze svoju različitost kroz reči, bilo da koriste kompjuter i društvene mreže, bilo da se služe papirom i olovkom, žive u gradu ili na selu. Čak i pisanje pisama je književnost – kaže nam Pamuk, koji predaje komparativnu književnost na Kolumbija univerzitetu u Njujorku.

Dobio je Nobelovu nagradu 2006. za romane kojima je u potrazi za melanholičnim duhom svog rodnog grada, otkrio nove simbole sudara i prožimanja raznih kultura. Njegovi istanbulski junaci bave se zaboravljenim zanatima – ulični su prodavci kiselog mleka ili kopači bunara. Pamuk ne unosi politiku u romane, ali jasne političke stavove iznosio je u intervjuima ili esejima. Zbog izjava o genocidu nad Jermenima i Kurdima u Turskoj ili o suzbijanju slobode govora u svojoj zemlji, dospeo je i na sud, knjige su mu spaljivane…

– Pripadam naciji drugačijih ljudi, umetnika, pisaca, intelektualaca koji, kako u Americi tako i u Turskoj, imaju liberalne ideje i neprestano kritikuju vlast. U Turskoj sav progres dolazi od liberala, hrabrih ljudi koji prihvataju evropske ideje jednakosti, poštovanja ženskih prava i manjina, demokratije i slobode govora i štampe. Ali ponekad ultranacionalisti, puni populističkih reči, vode mase protiv tih ideja – rekao je pisac, obraćajući se novinarima, i dodao: – Imam 63 godine i sećam se samo nekoliko izbora u Turskoj kojima sam bio zadovoljan. Uvek se osećam kao gubitnik, ali ne bih nikada prišao pobedničkoj partiji.

Priroda umetnika je da kaže: ne! Nikada se ne bih družio sa onima koji stalno aplaudiraju vlasti, to je moj životni stil.

Nobelovac je otkrio da već osam meseci piše roman čija se radnja dešava 1900, na moru, a tema je kuga. Poručio je i da je veliki poštovalac Ive Andrića:

– Njegovi romani su delo veoma pažljivog, istančanog oka koje vidi i obraća pažnju na detalje iz tradicionalnog života muslimana i otomanskog sveta. Života u dodiru sa modernošću, ličnim slobodama i napretku evropske ideje i budućnosti, a to je i u srcu mog rada. Veličina Andrića, Dostojevskog ili Tanizakija je u tome što obraćaju pažnju na tradicionalnu istočnjačku kulturu, ali se takođe fokusiraju na modernost. Smatram Andrića svojim pretečom, jer je bio dovoljno hrabar da nam pokaže da smo svi stvoreni od istog štofa. Koreni našeg ponašanja, hrana koju jedemo, mišljenje i kultura su toliko slični da je šteta što ima toliko sukoba. Andrić obraća pažnju na surovost istorije koja nije završena i ti problemi se nastavljaju u geografskom prostoru kome pripadam.

U okviru predavanja „Ispisivanje mog sveta“ u SANU, Pamuk je govorio o čudu stvaranja, svemu onome što spaja njegov narod i državu sa Srbijom i našim narodom. U razgovoru sa književnikom i urednikom „Geopoetike“, Vladislavom Bajcem, Pamukovim srpskim izdavačem, i dopisnim članovima Akademije Slobodanom Grubačićem i Goranom Petrovićem, govorio je o svojim delima, pisanju, Istanbulu, slobodi, mašti i obavezi prema istoriji.

Pamuk je rekao da Srbi i Turci dele reči, hranu, arhitekturu i turbulentnu prošlost, te iznad svega slobodu, maštu i želju da prevaziđu istoriju.

Nobelovac je otkrio da piše penkalom punih 40 godina. Objasnio je da ga uvek uznemiri ubedljivo najčešće pitanje koje mu postavljaju, a koje glasi: „Zašto pišete?“

– Pišem zato što mi je to urođeno, zato što ne mogu da radim običan posao, zato što želim da čitam knjige kakve pišem, pišem zato što sam besan na sve vas, zato što volim miris papira i mastila, zato što više od svega verujem u umetnost romana, jer je to navika, i strast, jer se plašim da ću biti zaboravljen, zato što volim slavu, zato što svi to od mene očekuju, jer je uzbudljivo sve lepote sveta pretvarati u reči… Pišem da bih bio srećan.

RAZOČARAN U EVROPSKU UNIJU

DOK je prošle godine bilo dva miliona migranata u Turskoj, čitao sam na dve stranice u britanskim novinama kako Britanci razmatraju da li da prime dve ili dve i po hiljade tih ljudi. Bio sam razočaran u Evropsku uniju u neljudskost takvih odluka u Evropi. Poštujem mnogo Angelu Merkel kad je rekla da će Nemačka uzeti milion. Bio bih srećniji da nije izgubila nijedan glas zbog toga. Nažalost, nacije evropske nisu bile raspoložene za prihvatanje. Razumem to kao društveni problem, kao etička osoba ne razumem i ne odobravam – kaže Pamuk.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *