Параноја је слабост великих

Paranoja je slabost velikih

14 novembra 2016

nebojsa-katic_0_0_72056

Piše: Nebojša Katić

Srbija je, kao i većina tranzicionih država, s velikim entuzijazmom i bezrezervno prigrlila globalizaciju. Svoje ekonomske resurse i prostor Srbija nudi svakome ko želi da ih kupi ili koristi, i na tome gradi svoju razvojnu strategiju.

U takvom privrednom modelu nema prostora za uskogrudo insistiranje na nacionalnim ili bezbednosnim interesima, na prehrambenoj ili energetskoj sigurnosti, na strateškim privrednim granama i sličnim suverenističkim frazama. Srbija danas drži veliku ekonomsku lekciju zapadnim zemljama, pa čak i svom velikom uzoru – Nemačkoj. Otkud Nemačka u ovoj priči?

Krajem 2016. Nemačka je najednom otkrila da globalizacija i nije tako sjajan proces kako je do juče izgledalo. Umesto da nastave da se raduju tom globalizacionom vatrometu – prometu roba i kapitala bez granica i ograničenja – Nemci su počeli da guraju klipove u točkove ekonomskog progresa i da uvode investicioni protekcionizam.

Povod ovakvoj promeni stava se ne skriva – kineska preduzeća se danas pojavljuju kao kupci zapadnih tehnoloških kompanija. Akcionari su srećni zbog toga, ali država nije. Nemačka vlada je upravo povukla već datu saglasnost za prodaju kompanije Aixtron, koja proizvodi elektronske komponente, a pokrenula je i istragu u vezi sa već realizovanom prodajom kompanije Osram (ponovo Kinezima). I ne samo to, Nemačka pokreće kampanju u okviru EU da se kineskim kompanijama ograniči mogućnost kupovine važnih tehnoloških kompanija.

NEMAČKA I MANE GLOBALIZACIJE

Novi trendovi praćeni su i promenom globalizacijskog rečnika. U igru se sada vraćaju pomalo zaboravljeni atavistički pojmovi kao što su nacionalni interes i strateške tehnologije, opasnost po javni red ili bezbednost, sigurnost snabdevanja itd. U tom kontekstu posebno se naglašava opasnost da telekomunikacije i energetika dopadnu strancima.

Nemačka nije jedina razvijena zemlja koja je počela da otkriva mane globalizacije i koja ima rezerve prema kineskom kapitalu niti su te rezerve vezane samo za prodaju visokotehnoloških kompanija.

Na drugom kraju sveta, u Australiji, blokirane su dve kineske kupovine koje nemaju veze sa visokim tehnologijama. Vlada je sprečila prodaju ogromnog agrokompleksa i jedne kompanije za distribuciju električne energije. U oba slučaja nacionalni interes, ta demodirana kovanica, naveden je kao razlog zabrane.

Spisak blokiranih kineskih kupovina, ali i aktuelnih kupovina koje su sada pod znakom pitanja, sve je duži, a argumentacija kojom se kupovine osporavaju sve je bogatija. Pored već pomenutih argumenata, tvrdi se i da Kina sve više otežava prodaju svojih kompanija strancima.

Biće zanimljivo videti kineski odgovor na ovakve blokade. Kinezi su već poručili da su nemačke investicije u Kini deset puta veće od kineskih investicija u Nemačkoj, da je 8.200 nemačkih kompanija aktivno u Kini, a 2.000 kineskih u Nemačkoj itd. Tihi ekonomski rat polako izlazi iz senke i postaje sve intenzivniji.

Možda na nove globalne trendove i ograničenja ne treba gledati tako strogo. Velika je verovatnoća da će državama poput Konga, Burundija ili Centralnoafričke Republike biti dozvoljeno da na Zapadu kupe sve što požele ako budu razmišljale u tom pravcu i ako budu uspele da namaknu potreban broj milijardi. Ni Srbiju niko ne sprečava da već danas, ili sutra kada bude prodala sva svoja dobra, dobijeni novac upotrebi tako što će nešto pazariti na globalnom tržištu kompanija.

SVRAB NAJBOLJE ČEŠE TUĐA RUKA

Konačno, upravo taj reciprocitet, ta ravnopravnost među državama i jeste u samoj biti globalizacionih procesa. Mi kupujemo kod vas, vi kupujte kod nas. Svi su jednaki i svi imaju istu šansu… osim možda Kineza, koji, kao za pakost, imaju i novac i strategiju.

U svetlu poslednjih zbivanja postavlja se pitanje da li Srbija može nešto naučiti od Nemačke ili, možda bolje, od Australije? Ima li potrebe da se redefiniše razvojna politika kakva se vodi već deceniju i po? Ako velike države, koje imaju snage da zaštite svoje nacionalne interese, strahuju od moćnih stranih investitora, da li bi i tranziciona nejač trebalo da bude zabrinuta za svoju budućnost?

Naravno da ne. Paranoja je slabost velikih. Kada su mali u pitanju, ko će bolje brinuti o njihovoj budućnosti od dobronamernih stranaca? Uostalom, istorija i iskustvo su nas naučili – ništa tako dobro svrab ne češe kao tuđa ruka.

(blog Nebojše Katića)

KOMENTARI



2 komentara

  1. Neko negde ljuto reče says:

    Članak novoglobaliste Katića je objavljen pod naslovom „Srpska lekcija Nemačkoj, a i šire“ 09.11.2016 u Politici. Naišao je na dosta neodobravanja redovnih pratioca i simpatizera, a kako ja Politiku gotovo više i ne čitam, tek sam je danas otvorio zbog ovog članka. Nazvao sam ga „novoglobalista“ jer Katić to nije bio do ovog teksta. Bar ne javno. Katić je ljudski kritikovao vlast i to bazirano na jasnim činjenicama tako da je svaki amater, kao što sam ja, mogao da shvati razmere uništavanja Srbije od strane kvislinških vlasti Srbije a za račun globalista koji još uvek vrše tranzicije po svim državama gde mogu da intervenišu, pa makar i silom(Srbija). Očigledno, Katić se promenio i prilagodio novim tokovima. A verovatno će se i vratiti u Srbiju(ako već nije) iz svog „progonstva“. Ako sam u pravu, čitaćemo ovakve propagandne tekstove Katića sve češće. Verovatno se vode pregovori da se vrati i pomogne srpskim izdajnicima iz vlasti. Katić to nikad nije činio, ali ovaj tekst govori da je na dobrom putu baš to da uradi. Čak šta više, jedno vreme, za vreme Urednice Smajlovićke, koja je između ostalog netragom nestala, Katić je bio izbačen i sa stranica Politike. Znači, pisac globalističko propagandne bajke iznad, nije novinar nego jedan od vrhunskih finansijskih stručnjaka iz Srbije. Inače, iz Srbije je ljubazno „proteran“ jer je počeo da lomi janičare iz vlasti sa svojim finansijskim analizama srpske države. Dugo smo čitali njegove analize u Politici, a u zadnjih nekoliko godina iz Britanije gde radi u jednoj banci. Ne bih se ja osvrnuo ni najmanje na ovaj komentar da nije uvlakački da Bog sačuva. Evo, ja sam šokiran i ne prepoznajem Nebojšu Katića u ovom komentaru. Ovo je neko novo izdanje gde Katić reklamira globalizam, a najveće moje iznenađenje je njegova GLUPAVO PROVIDNA izjava da države koje prodaju svoje kompanije mogu te pare da ulože tako što će kupiti u inistranstvu drugu kompaniju. Povraćka, ništa drugo. Ja ovog Katića ne poznajem. Države kao Srbija, koje prodaju svoja blaga, prvo su opljačkane sankcijama, ratom ili u najvećoj meri urušavanjem domaće proizvodnje po naređenju Zapada. A to naređenje su izvršili redom potplaćeni „rodoljubi“ Poljske, Litvanije, Letonije, Estonije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Ukrajine, Gruzije, SVIH kvazi državica bivše SFRJ i Srbije. Ni jedna državica na svetu, koja je pala pod tranzicioni uticaj zapada posle pada SSSR-a nije sačuvala svoju proizvodnju (to se odnosi i na EU države koje nisu imale tranzicije tipa Srbija, kao što je Španija, na primer. I Španija je u kolapsu godinama jer su je Nemačka i „partneri“ pridavili i ugušili proizvodnju. Slično i Grčka i Portugalija) Izuzimajući Belorusiju. Sve te države su pale pod nož MMF-a i jedva preživljavaju. Sve što te države prodaju ide na kamate MMF-a, jer ni jedna takva država nema svoju proizvodnju ni u pola onoga što je potrebno da preživi. Proizvodnje su uništene da bi se kupovali Nemački proizvodi i poklanjali svoji resursi i da bi se države prisilile na MMF i Kredite Svetke Banke(po meni, obe institucije su drugo i treće izdanje američkog Trezora, ili FED-a). Prodaja svojih rersursa i radne snage, jer takve države redom nemaju kompanije koje bi bi bile interesantne za kupce, je sve što te države mogu prodati, a od dobijenih para vide samo delić jer sve ostalo ide na kamate MMF-a i na izdržavanje teškog propagandnog aparata i propagandne kvislinške vlasti. A kad u Srbiji na primer, uračunate i plaćanje stranim kompanijama da rade u Srbiji, oslobađanje stranih kompanija od poreza i bilo kakve kontrole, onda vam je jasno TE DRŽAVE NEMAJU NIŠTA ČAK NI KAD PRODAJU SVOJU ZEMLJU. Jedini čovek koga sam cenio iz stare garde je Katić, ali izgleda da je došao kraj priče. Katić se definitivno prodao. Nisam ni spomenuo Kinu, jer o državi koja je do nemilosti iskoristila stotine miliona svojih radnika i okovala ih pelenama na radnim mestima, nemam ljudske volje da pišem, ali hoću uskoro. Kako Kina radi, tako će joj se i vratiti, na još veću muku stotine miliona svojih mračno porobljenih radnika(u korist globalne sile Amerike), a kako Nemačka zaslužuje, tako joj Kina i vraća. Vidimo da se Zapad udružio u blokiranju Kine i to će Kinu za 5 do 10 godina dovesti ponovo na prosjački štap. Kao i Španiju u svoje vreme, mada te dve propasti neće biti identične. Kina ima samo jednu šansu. Pod hitno, dakle ne za 5 godina, da se okrene Rusiji i Indiji, bez obzira što sebe smatra Novom Poglobađenom Lepoticom i pljucka na svoje kompšije. Kina je već počela da shvata da nije prihvaćena na Zapadu kao Lepotica. Kina je počela da shvata da je njen kapital uložen u Ameriku bačen kapital, iako je trenutno imala koristi. Kinu neće još uvek niko dirati, sve dok Amerika ne krene na nju trgovačkim ratom. A kako se taj rat nazire sa novim predsednikom, izgleda da je Nemačka dobila upozorenje da ne ide putem Amerike. Amerika neće dozvoliti da joj Nemačka oduzima deo kapitala koji Kina ulaže u Ameriku, i to je ono najvažnije. Malo izgleda zamršeno, iako je vrlo prosto. Za Katića još jednom. Ne sećam se kada sam bio zadnji put ovoliko razočaran u jednog od ljudi u koje sam verovao bez ograničenja. Škola ipak traje dok si živ.

  2. Sima says:

    nisi nista shvatio, ovo je ironija!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *