„Patriotska“ produkcija i „antisrpski“ filmovi

„Patriotska“ produkcija i „antisrpski“ filmovi

23 septembra 2013

Dimitrije-Vojnov01Piše: Dimitrije Vojnov

Pre nekoliko meseci jedna prilično nekompetentna izjava Živorada Ajdačića, kulturnog radnika prevashodno angažovanog u domenu estrade, uzburkala je srpsku javnost. Naime, Ajdačić je pobrojao „antisrpske“ filmove koje je finansirala Republika Srbija i dao je kratka obrazloženja po čemu je svaki od tih filmova sporan. Spisak je bio krajnje proizvoljan i uključivao je između ostalog i filmove koji nisu dobili nikakvu pomoć Republike Srbije ili je ona bila minimalna. Sama obrazloženja su bila neubedljiva i pokazala su da Ajdačić te filmove najverovatnije nije ni gledao, što je ceo slučaj učinilo još opskurnijim jer je ukazalo na mogućnost da on zapravo iznosi nečije tuđe mišljenje. Mogućnost da Ajdačić reprodukuje „liniju“ koja je osmišljena negde drugde otvorila je mogućnost raznih interpretacija, između ostalih i onu da njegova izjava najavljuje nekakve mračne, ideološke, obračune sa politički nekorektnim umetnicima.

Ajdačićeva suštinski irelevantna izjava međutim postala je inspirativna barem koliko i ona bivšeg američkog sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda koja je pre nekoliko godina inspirisala Slavoja Žižeka. Tada je Žižek pisao: „Puno se toga može naučiti iz ramsfeldijanske teorije znanja – izraz se, jasno, odnosi na dobro poznati slučaj iz marta 2003, kada je Donald Ramsfeld bio uključen u pokušaj amaterskog filozofiranja o odnosu između poznatog i nepoznatog: ’Postoji ono za što se zna da se zna. To su stvari za koje znamo da ih znamo. Postoji ono što se zna da se ne zna. Drukčije rečeno, postoje stvari za koje mi znamo da ih ne znamo. Ali postoji i ono za što se ne zna da se ne zna. To su stvari za koje ne znamo da ih ne znamo’. Ali zaboravio je da doda ključnu četvrtu sintagmu: ’ono za što se ne zna da se zna’, stvari za koje ne znamo da ih znamo, što je tačno ono frojdijansko nesvesno, ’znanje koje je ne samo za sebe’, kao što je obično govorio Lakan. Ako Ramsfeld misli da su glavne opasnosti u sukobu sa Irakom ’ono što se ne zna da se ne zna’, Sadamova pretnja za koju ne sumnjamo šta bi mogla da bude, trebalo bi da odgovorimo da je glavna opasnost, upravo obrnuto, ’ono što se ne zna da se zna’, negirana verovanja i pretpostavke, za koje nismo svesni da su povezane s nama.“

POGREŠAN UTISAK

Sličnu inspiraciju pobudio je i Ajdačić. Njegova izjava zagrebala je površinu političkog angažmana prosečnog srpskog filmskog autora. Naime, prva reakcija bilo je histerično diskreditovanje Ajdačića praćeno objašnjenjima kako u umetnosti nema mesta za politiku. Umesto da su prozvani autori, ili barem neki od njih, sa radošću dočekali burnu reakciju ideoloških protivnika, kao krunski dokaz da su svojim radom napipali autentičan društveni problem, njihova reakcija je pre svega bila usmerena ka apelovanju da se odnos prema umetnosti depolitizuje. Odjednom se ispostavilo da je održavanje dobrih odnosa sa režimom kao glavnim finansijerom kinematografije, čak i kada ima takve sramotne predstavnike kao što je Ajdačić, bitnije od političkog aktivizma.

S druge strane, izvesni gnev protiv establišmenta pokazan je samo tokom kampanje dokazivanja lažne tvrdnje da je za kinematografiju dodeljeno „nula dinara“, dakle, otpor je započinjao onda kada nije bilo šta da se deli iz državne kase.

Građani koji sve ovo posmatraju sa strane su u priličnoj meri stali na Ajdačićevu stranu. U mnogim komentarima naglašavano je kako zbilja filmovi sa kritičkim pogledom na srpsko delovanje u nedavnim neprijatnim događajima na prostoru bivše Jugoslavije dobijaju mnogo veću podršku od patriotskih. To je ipak pogrešan utisak. Naime, poslednjih nekoliko godina film je počeo da gubi na svojoj društvenoj relevatnosti usled pada gledanosti, i na nivou rezultata na blagajnama možemo da govorimo samo o nekoliko naslova koji su uopšte doprli do šire publike. Čak i ti građani komentatori više etiketiraju filmove na osnovu onoga što su o njima čitali u novinama nego na bazi gledanja u bilo kojoj formi.

U protekle tri godine, ako uzmemo obzir i gledanost i društveni angažman, reč je o filmovima Šišanje, Montevideo, Parada i Šešir profesora Koste Vujića. Šišanje jeste naslov sa Ajdačićevog spiska antisrpskih ostvarenja a Parada se takođe sasvim sigurno u nekim krugovima svrstava u tu grupu. Međutim, Montevideo i Vujić su dela koja pobuđuju ne samo patriotska osećanja već i reafirmišu tradicionalističke vrednosti. Dakle, situacija je u najmanju ruku uravnotežena. Ako u obzir uzmemo televiziju, „patriotska“ produkcija daleko nadilazi „antisrpsku“. Niz serija smeštenih u epohi vrlo nadahnuto, pa i propagandistički glorifikuje „srpski izgubljeni raj“, doba kada se znao red, i u društvu i u međuljudskim odnosima. S druge strane, imamo i popularnu seriju Vojna akademija, koja bi, po svom sadržaju, po definiciji, morala da bude puna patriotizma i militarizma.

STRAH OD ISTORIJE

Ipak, „patriote“ među gledaocima se osećaju uskraćeno. Zašto ako je produkcija ubedljivo na njihovoj strani?

Razlog je verovatno u tome što su „patriotski“ sadržaji mnogo manje vezani za aktuelne događaje nego „antisrpski“. Iako, naravno, priče o prošlosti itekako služe kako bi se građani senzibilizirali za neke procese u sadašnjosti, osetno je odsustvo savremenih tema koje bi reafirmisale nacionalnu čast, patriotska osećanja i tradicionalistički sistem vrednosti. Čak i kada imamo savremenu seriju, kao što je Vojna akademija, u njoj gledamo jednu ideološki potpuno ispražnjenu vojsku, lišenu borbenosti, sećanja na istoriju i svedenu na svojevrsno svratište za razne junake kojima je ispoljavanje ličnih problema važnije od osnovnih vojnih zadataka. S druge strane, čak i politički najprovakativnija serija koja je optuživana za nacionalizam i antihašku propagandu Moj rođak sa sela Radoslava Pavlovića, smeštena je u epohu u blisku prošlost i 2001. godinu.

Stoga, mi imamo jednu kukavičku kulturnu scenu u kojoj se kritičari konzervativizma, ratnog nacionalizma i sl. uglavnom plaše da se javno deklarišu kao politički aktivisti kako ne bi izgubili državne subvencije, a patriote ne smeju da ispričaju nijednu savremenu priču jer je srpska strana nedavnih i aktuelnih tenzija prokazana i proglašena za „politički nekorektnu“. Otud je i jedini savremeni srpski heroj oko kog je moguće napraviti konsenzus zapravo Srđan Aleksić, mladi Trebinjac koji je nastradao spasavajući prijatelja. O njemu je snimljen film Krugovi Srdana Golubovića, koji ni sa jedne ideološke pozicije u ovom sukobu nije naišao na osporavanje. Njegova žrtva je proistekla iz humanosti, i lišena je političkog sadržaja, što je bez sumnje čini čistom i uzornom. Ali, isto tako, i svi naši sukobi poslednjih godina su od strane međunarodnih faktora prevashodno tretirani kao humanitarna katastrofa, niz apolitičnih zločina koje je svet pokušavao da spreči. Dok mi sami ne iskoračimo iz te vizure i prihvatimo da su se na našim prostorima dešavali politički procesi, a da neki tek predstoje, nećemo moći da ih razumemo.

„Antisrpski“ filmovi koje je kritikovao Ajdačić stoga zaslužuju pažnju jer barem pokušavaju da se bave tim događajima, nezavisno od toga kakve su im namere i dometi. A ostatak „patriotske“ produkcije o njima ćuti jer se plaši da artikuliše svoj stav. I zato je problem pre svega u „patriotama“.

(Novine novosadske)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Sasha says:

    Dimitrije niju u pravu. Filmovi koje je Ajdacic nabrojao jesu antisrpski filmovi napravljeni na sličan način kao i mnogi američki antisrpski filmovi. Skoro svi srpski filmovi i serije u zadnjih recimo 13 godina su antisrpski. Nikada nećete videti film ili seriju iz neke druge države da soj narod prikazuje kao primitivce i debile što jeste slučaj kod nas. Patriotska produkcija ne postoji u Srbiji jer ne može da se finansira.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *