Перспектива привеска

Perspektiva priveska

1 juna 2018

Piše: Nikola Vrzić

Oh, kako li su se, samo, razočarali svi koji su očekivali da će prošlonedeljni samit Evropske unije i Zapadnog Balkana u Sofiji ubrzati naš evropski put. Ili da će, makar, uspeti da proizvede neku vrstu vesele propagandne poruke kojom će i u narednih petnaestak godina nastaviti da nas zamajavaju kao što nam to čine u poslednjih petnaest godina, od samita u Solunu 2003. na kome je izmišljena formula o evropskoj perspektivi koja ne znači ništa, ali već deceniju i po funkcioniše perfektno. Umesto toga, kako paradigmatično ocenjuje portal „Politiko“, francuski predsednik Emanuel Makron „polio je hladnom vodom nade Balkana za članstvo u EU“ i time besprekorno – naše zapažanje – odigrao ulogu – kaže „Politiko“ – „partibrejkera“ na, inače bombastično najavljivanom no kako uopšte propaganda može da bude drugačija, skupu balkanskih i EU lidera u Bugarskoj koji je, opet „Politiko“, „trebalo da ojača veze između regiona i EU“.



EVROPSKA SADAŠNJOST

Makronova hladna voda koja bi morala da ima otrežnjujući efekat, ali neće ga imati, doduše, ne znači i da nam ponovo, kao i pre 15 godina, nije obećana perspektiva. Ali u sadašnjem, novom čitanju, dakle posle silnog ponavljanja i propratne izlizanosti od upotrebe, ona ne predstavlja samo dodatnu potvrdu zamora od proširenja zbog koga nam i ne nude članstvo nego samo perspektivu već i, pride, uverljiv dokaz o postojanju zamora čak i od izmišljanja novih reklamnih slogana. Što dodatno pokazuje da se čitav proces nalazi u, zaista, jadnom stanju.

U završnoj Deklaraciji sa skupa, elem, podseća se na samit u Solunu iz 2003. godine, pri čemu „EU ponovo potvrđuje nedvosmislenu podršku evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana“. Ova fraza je, komentariše „Politiko“, uporno ga citiramo zato što je reč o portalu koji je zvaničnom Briselu naglašeno naklonjen i otuda se ne može osumnjičiti za evroskeptičnost i nepoželjnu vrstu pristrasnosti, „namerno nejasna. Tekst iz Soluna naveo je da je ’budućnost Balkana unutar Evropske unije’ – ali tako jasna izjava više nema opštu podršku među članicama EU … jer je protivljenje proširenju EU značajno poraslo u proteklih 15 godina“.

Ali da se ne oslanjamo na samo jedan izvor. Recimo, nemački „Dojče vele“: „EU nema snage za novi talas proširenja, a članstvo zemalja Zapadnog Balkana donelo bi brojne rizike – nacionalizam, manjkave pravne države, društva upućena na novac drugih… EU je trenutno previše zabavljena sobom i nema snage za novu rundu proširenja. Već i samo pominjanje termina (…) u mnogim evropskim prestonicama izaziva paniku… EU ne može sebi da priušti Zapadni Balkan. Verovatno mnogi šefovi država i vlada EU rezonuju slično, ali to ne izgovaraju glasno.“

Ili ćemo na američku „Slobodnu Evropu“? Tamo o samitu govori Tobi Vogel, istraživač briselskog Centra za studije evropske politike, „vodećeg tink-tenka i foruma za debatu o EU poslovima“: „Samit EU–Balkan u Sofiji, zamišljen kao ’Solun 2’, veoma je razočaravajući jer suštinski nije došlo do reafirmacije perspektive članstva balkanskih zemalja u EU… Stoga su iluzorne ideje, koje se pominju u poslednje vreme, da bi Srbija i Crna Gora mogle da postanu članice do 2025. godine. Smatram da je to nerealno.“

Sve u svemu, zaključak sofijskog samita i ovog dela naše priče potpuno je jasan; ne samo da od našeg ulaska u Evropsku uniju nema ništa, u svakom slučaju ne zadugo a sve posle toga je toliko daleka budućnost da o njoj ne vredi ni razmišljati, nego se to više i ne krije kao što se dosad krilo iza evropske perspektive. Pri čemu se mora imati u vidu i da garancije ulaska u EU, makar i u nekakvoj sasvim neodređenoj budućnosti, zapravo nikada nije ni bilo, budući da četvrti među kriterijumima iz Kopenhagena za prijem novih članica odavno govori o apsorpcionom kapacitetu Evropske unije, predstavljajući po(r)uku i upozorenje da možemo i da ispunimo sve zahteve koji pred nas budu stavljeni, pa da u Uniju ipak ne budemo primljeni jer ona za to nije sposobna ili, jednostavno, neće.

JEZIK BROJKI 

Ali zapravo i nemamo za čime naročito da žalimo. A to nam ne dokazuju lične (ne)naklonosti i analitičke sposobnosti nego egzaktan jezik brojki.

Brojke su, naime, surovo precizne i evropsku budućnost, koja je nekima u našoj okolini postala sadašnjost a mi mislimo da su se zbog toga izuzetno usrećili pošto im je baš krenulo u životu, govore same za sebe i ne govore ono što nam poručuje nemilosrdna evropropaganda kojoj smo izloženi već predugo.

Za primer uzimamo one koji su nam najbliži u svakom pogledu, dakle, i geografski, i po vremenu prijema, i po stanju ekonomije. Koliko su, ili pak nisu, procvetali Rumuni, Bugari i Hrvati otkako su 2007, odnosno 2013. stupili u Evropsku uniju?

BDP Bugarske po glavi stanovnika je 2008. iznosio 7.296 dolara, do 2016 – još nisu svedeni računi za prošlu godinu – porastao je tek na 7.350 dolara. U Rumuniji se za to vreme dogodio pad; sa 10.136 dolara iz 2008, do 2016. dospeli su na 9.474 dolara. A u Hrvatskoj to isto, samo još i gore; 2008. su imali 15.893 dolara po glavi stanovnika, 2013. godine (ulazak u EU) 13.574, a 2016. još i manje, 12.090 dolara BDP po stanovniku.

A za to vreme je i jednima i drugima i trećima porastao procenat državnog duga u odnosu na BDP. Rumuniji sa 13,2 odsto iz 2008. na 37,6 odsto 2016, Bugarskoj u istom periodu sa 13 na 29 odsto, Hrvatskoj sa 39,6 na čak 82,9 odsto BDP-a.

Ovi podaci ne svedoče samo da ulazak u Evropsku uniju ne predstavlja ama baš nikakvu garanciju ekonomskog napretka – u dva od tri razmatrana slučaja napredak je zapravo unazad, a u najboljem je jedva vredan pomena – već, štaviše, svedoče i da Hrvati, Rumuni i Bugari sada žive isto ili lošije nego što su živeli pre ulaska u Evropsku uniju, ali će zato njihova deca živeti još lošije s obzirom na to da su im, osim (relativno) niskog standarda, ostavljeni i dugovi za održanje takvog standarda.

Ovo je istina, sva ostala objašnjenja predstavljaju propagandnu opsenu.

KUPOPRODAJA MAGLE 

Nego, imajući u vidu sve ovo, postavljaju se posle svih onih utisaka i ovih informacija barem dva suštinska pitanja. Pod jedan, šta ćemo mi tamo gde nas očigledno neće, i, pod dva, zašto se i dalje prave da nas hoće iako nam u lice kažu da nas neće. U odgovorima na ova pitanja, na tu kupoprodaju magle, i sadržana je sva drama našeg sadašnjeg trenutka.

Pri čemu nam je, ne odgovorimo li na njih kako bismo morali, budućnost predvidiva koliko i nevesela.

A to znači da nam, posle formalnog ili samo defakto priznanja nezavisnosti Kosova – uz sve propratne posledice u vidu stvaranja „Velike Albanije“ posle ulaska Kosova u UN, ulaska u NATO, odricanja od Republike Srpske i od Rusije, sve to uz otvaranje mogućnosti da nas Republika Kosovo, makar i samo kao posmatrač u UN, tuži pred Međunarodnim sudom pravde i zatraži milijarde odštete kao što nam preti… – sledi i dalji niz uslova. Što nam, uostalom, EU ambasador u Srbiji Sem Fabrici i otvoreno najavljuje kada kaže, a rekao je to i ovih dana, da je „Kosovo ključni element za pristupanje Srbije Evropskoj uniji, ali ne i jedini“. I tako ćemo nastavljati da ispunjavamo ključne elemente samo da bismo dobili nove ključne elemente, a od ulaska u EU ništa. A i ako jednog dana uđemo, tamo samo može da nas sačeka sudbina Hrvatske, Rumunije i Bugarske.

Čemu, onda, dalje insistiranje na EU integracijama? Umesto da, kao Island, s njima lepo prekinemo a da nastavimo da sarađujemo u meri u kojoj se to i nama i njima isplati.

Ili nam pak to ne bi bilo dozvoljeno? Kao što nije bilo dozvoljeno ni Ukrajini kada je pokušala da pauzira svoje EU integracije pa je, zauzvrat, dobila puč u Kijevu.

Nije isuviše udaljen ni primer Turske. Iako, naime, i Turci i Evropljani odavno znaju da od ulaska Turske u EU nema ništa i tačka, ni jedni ni drugi ne donose zvaničnu odluku o prekidu EU integracija Turske, nego uporno nastavljaju da se pretvaraju kao da te integracije i dalje teku svojim, nekakvim, tokom.

Tako da bi (formalno) istrajavanje na nastavku EU integracija, to jest, da ne okolišimo, foliranje da one i dalje postoje i da vode nekuda, i moglo da se protumači kao mudra državnička politika očuvanja relativnog mira kako ne bismo doživeli ukrajinski scenario u njegovom lokalnom obliku. Ali ova vrsta mudrosti može, sa zapušenim nosom naravno, da se uvaži samo dok to državotvorno foliranje nije propraćeno i ustupcima u ime EU integracija u ništa, pred kojima ni zapušavanje nosa mnogo ne pomaže. Kao što je, na primer, predstojeća odluka o ozakonjenju gej partnerstava, o Kosovu i Metohiji da i ne govorimo.

GEOSTRATEŠKI IZBOR 

Ali zašto je, s druge strane, Evropskoj uniji potrebno toliko foliranje i zamajavanje evropskom perspektivom? Koje je započelo mnogo pre bregzita i ostalih EU muka, što dakle znači i da se ne može objasniti (samo) potrebom Evropske unije da se – suočena sa tolikim svojim problemima – pokaže kao da je i dalje poželjna i kredibilna.

Odgovor je, na večeri uoči sastanka s balkanskim liderima u Sofiji, pružio sam predsednik Evropskog saveta Donald Tusk: „Sutra ću se sastati s liderima naših partnera sa Zapadnog Balkana, prvi put posle petnaest godina sa svima zajedno. To će biti prilika za obe strane da ponovo potvrde da evropska perspektiva ostaje geostrateški izbor Zapadnog Balkana.“

„Na osnovu dosadašnjeg napretka partneri sa Zapadnog Balkana ponovo su potvrdili posvećenost evropskoj perspektivi kao svom čvrstom strateškom izboru“, stoji i u završnoj deklaraciji samita u Sofiji.

U tome je, dakle, suština: u našem (geo)strateškom izboru da se odluke u naše ime donose u Briselu. A šta to konkretno znači, ako je dalje razjašnjenje potrebno, precizira „Dojče vele“: „EU želi da se suprotstavi nešto rastućem uticaju Rusije i Kine u regionu… EU ne može sebi da priušti Zapadni Balkan, niti sme da ga prepusti uticaju Rusije i Kine. Cilj mora ostati tesna veza, ali ne puno članstvo već partnerstvo… To bi podrazumevalo ekonomsku saradnju kao i mnogostruku podršku, ali ne i pravo glasa u pitanjima EU.“

Drugim rečima, evropska perspektiva zapravo podrazumeva sudbinu večitog geopolitičkog priveska koji se neće ni o čemu pitati, ali će zato ispunjavati ono što mu se kaže umesto da govori i sa Moskvom i sa Pekingom kao što govori sa Briselom. Pokoravanje tuđem interesu, dakle, umesto borbe za sopstveni. Naše odbijanje da uvedemo sankcije Rusiji, uz čelično prijateljstvo s Kinom, očevidno nisu u saglasju sa onakvom našom evropskom perspektivom. I dobro je što je tako. Ali neće tako ostati ako se pod prinudom našeg geostrateškog izbora dobrovoljno odreknemo Kosova i Metohije, jer je reč o paket-aranžmanu u kome se od nas traži baš sve u zamenu za apsolutno ništa. Takva je, naime, sama priroda naše evropske perspektive…

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *