Перспектива привеска

Перспектива привеска

1 јуна 2018

Пише: Никола Врзић

Ох, како ли су се, само, разочарали сви који су очекивали да ће прошлонедељни самит Европске уније и Западног Балкана у Софији убрзати наш европски пут. Или да ће, макар, успети да произведе неку врсту веселе пропагандне поруке којом ће и у наредних петнаестак година наставити да нас замајавају као што нам то чине у последњих петнаест година, од самита у Солуну 2003. на коме је измишљена формула о европској перспективи која не значи ништа, али већ деценију и по функционише перфектно. Уместо тога, како парадигматично оцењује портал „Политико“, француски председник Емануел Макрон „полио је хладном водом наде Балкана за чланство у ЕУ“ и тиме беспрекорно – наше запажање – одиграо улогу – каже „Политико“ – „партибрејкера“ на, иначе бомбастично најављиваном но како уопште пропаганда може да буде другачија, скупу балканских и ЕУ лидера у Бугарској који је, опет „Политико“, „требало да ојача везе између региона и ЕУ“.



ЕВРОПСКА САДАШЊОСТ

Макронова хладна вода која би морала да има отрежњујући ефекат, али неће га имати, додуше, не значи и да нам поново, као и пре 15 година, није обећана перспектива. Али у садашњем, новом читању, дакле после силног понављања и пропратне излизаности од употребе, она не представља само додатну потврду замора од проширења због кога нам и не нуде чланство него само перспективу већ и, приде, уверљив доказ о постојању замора чак и од измишљања нових рекламних слогана. Што додатно показује да се читав процес налази у, заиста, јадном стању.

У завршној Декларацији са скупа, елем, подсећа се на самит у Солуну из 2003. године, при чему „ЕУ поново потврђује недвосмислену подршку европској перспективи Западног Балкана“. Ова фраза је, коментарише „Политико“, упорно га цитирамо зато што је реч о порталу који је званичном Бриселу наглашено наклоњен и отуда се не може осумњичити за евроскептичност и непожељну врсту пристрасности, „намерно нејасна. Текст из Солуна навео је да је ’будућност Балкана унутар Европске уније’ – али тако јасна изјава више нема општу подршку међу чланицама ЕУ … јер је противљење проширењу ЕУ значајно порасло у протеклих 15 година“.

Али да се не ослањамо на само један извор. Рецимо, немачки „Дојче веле“: „ЕУ нема снаге за нови талас проширења, а чланство земаља Западног Балкана донело би бројне ризике – национализам, мањкаве правне државе, друштва упућена на новац других… ЕУ је тренутно превише забављена собом и нема снаге за нову рунду проширења. Већ и само помињање термина (…) у многим европским престоницама изазива панику… ЕУ не може себи да приушти Западни Балкан. Вероватно многи шефови држава и влада ЕУ резонују слично, али то не изговарају гласно.“

Или ћемо на америчку „Слободну Европу“? Тамо о самиту говори Тоби Вогел, истраживач бриселског Центра за студије европске политике, „водећег тинк-тенка и форума за дебату о ЕУ пословима“: „Самит ЕУ–Балкан у Софији, замишљен као ’Солун 2’, веома је разочаравајући јер суштински није дошло до реафирмације перспективе чланства балканских земаља у ЕУ… Стога су илузорне идеје, које се помињу у последње време, да би Србија и Црна Гора могле да постану чланице до 2025. године. Сматрам да је то нереално.“

Све у свему, закључак софијског самита и овог дела наше приче потпуно је јасан; не само да од нашег уласка у Европску унију нема ништа, у сваком случају не задуго а све после тога је толико далека будућност да о њој не вреди ни размишљати, него се то више и не крије као што се досад крило иза европске перспективе. При чему се мора имати у виду и да гаранције уласка у ЕУ, макар и у некаквој сасвим неодређеној будућности, заправо никада није ни било, будући да четврти међу критеријумима из Копенхагена за пријем нових чланица одавно говори о апсорпционом капацитету Европске уније, представљајући по(р)уку и упозорење да можемо и да испунимо све захтеве који пред нас буду стављени, па да у Унију ипак не будемо примљени јер она за то није способна или, једноставно, неће.

ЈЕЗИК БРОЈКИ 

Али заправо и немамо за чиме нарочито да жалимо. А то нам не доказују личне (не)наклоности и аналитичке способности него егзактан језик бројки.

Бројке су, наиме, сурово прецизне и европску будућност, која је некима у нашој околини постала садашњост а ми мислимо да су се због тога изузетно усрећили пошто им је баш кренуло у животу, говоре саме за себе и не говоре оно што нам поручује немилосрдна европропаганда којој смо изложени већ предуго.

За пример узимамо оне који су нам најближи у сваком погледу, дакле, и географски, и по времену пријема, и по стању економије. Колико су, или пак нису, процветали Румуни, Бугари и Хрвати откако су 2007, односно 2013. ступили у Европску унију?

БДП Бугарске по глави становника је 2008. износио 7.296 долара, до 2016 – још нису сведени рачуни за прошлу годину – порастао је тек на 7.350 долара. У Румунији се за то време догодио пад; са 10.136 долара из 2008, до 2016. доспели су на 9.474 долара. А у Хрватској то исто, само још и горе; 2008. су имали 15.893 долара по глави становника, 2013. године (улазак у ЕУ) 13.574, а 2016. још и мање, 12.090 долара БДП по становнику.

А за то време је и једнима и другима и трећима порастао проценат државног дуга у односу на БДП. Румунији са 13,2 одсто из 2008. на 37,6 одсто 2016, Бугарској у истом периоду са 13 на 29 одсто, Хрватској са 39,6 на чак 82,9 одсто БДП-а.

Ови подаци не сведоче само да улазак у Европску унију не представља ама баш никакву гаранцију економског напретка – у два од три разматрана случаја напредак је заправо уназад, а у најбољем је једва вредан помена – већ, штавише, сведоче и да Хрвати, Румуни и Бугари сада живе исто или лошије него што су живели пре уласка у Европску унију, али ће зато њихова деца живети још лошије с обзиром на то да су им, осим (релативно) ниског стандарда, остављени и дугови за одржање таквог стандарда.

Ово је истина, сва остала објашњења представљају пропагандну опсену.

КУПОПРОДАЈА МАГЛЕ 

Него, имајући у виду све ово, постављају се после свих оних утисака и ових информација барем два суштинска питања. Под један, шта ћемо ми тамо где нас очигледно неће, и, под два, зашто се и даље праве да нас хоће иако нам у лице кажу да нас неће. У одговорима на ова питања, на ту купопродају магле, и садржана је сва драма нашег садашњег тренутка.

При чему нам је, не одговоримо ли на њих како бисмо морали, будућност предвидива колико и невесела.

А то значи да нам, после формалног или само дефакто признања независности Косова – уз све пропратне последице у виду стварања „Велике Албаније“ после уласка Косова у УН, уласка у НАТО, одрицања од Републике Српске и од Русије, све то уз отварање могућности да нас Република Косово, макар и само као посматрач у УН, тужи пред Међународним судом правде и затражи милијарде одштете као што нам прети… – следи и даљи низ услова. Што нам, уосталом, ЕУ амбасадор у Србији Сем Фабрици и отворено најављује када каже, а рекао је то и ових дана, да је „Косово кључни елемент за приступање Србије Европској унији, али не и једини“. И тако ћемо настављати да испуњавамо кључне елементе само да бисмо добили нове кључне елементе, а од уласка у ЕУ ништа. А и ако једног дана уђемо, тамо само може да нас сачека судбина Хрватске, Румуније и Бугарске.

Чему, онда, даље инсистирање на ЕУ интеграцијама? Уместо да, као Исланд, с њима лепо прекинемо а да наставимо да сарађујемо у мери у којој се то и нама и њима исплати.

Или нам пак то не би било дозвољено? Као што није било дозвољено ни Украјини када је покушала да паузира своје ЕУ интеграције па је, заузврат, добила пуч у Кијеву.

Није исувише удаљен ни пример Турске. Иако, наиме, и Турци и Европљани одавно знају да од уласка Турске у ЕУ нема ништа и тачка, ни једни ни други не доносе званичну одлуку о прекиду ЕУ интеграција Турске, него упорно настављају да се претварају као да те интеграције и даље теку својим, некаквим, током.

Тако да би (формално) истрајавање на наставку ЕУ интеграција, то јест, да не околишимо, фолирање да оне и даље постоје и да воде некуда, и могло да се протумачи као мудра државничка политика очувања релативног мира како не бисмо доживели украјински сценарио у његовом локалном облику. Али ова врста мудрости може, са запушеним носом наравно, да се уважи само док то државотворно фолирање није пропраћено и уступцима у име ЕУ интеграција у ништа, пред којима ни запушавање носа много не помаже. Као што је, на пример, предстојећа одлука о озакоњењу геј партнерстава, о Косову и Метохији да и не говоримо.

ГЕОСТРАТЕШКИ ИЗБОР 

Али зашто је, с друге стране, Европској унији потребно толико фолирање и замајавање европском перспективом? Које је започело много пре брегзита и осталих ЕУ мука, што дакле значи и да се не може објаснити (само) потребом Европске уније да се – суочена са толиким својим проблемима – покаже као да је и даље пожељна и кредибилна.

Одговор је, на вечери уочи састанка с балканским лидерима у Софији, пружио сам председник Европског савета Доналд Туск: „Сутра ћу се састати с лидерима наших партнера са Западног Балкана, први пут после петнаест година са свима заједно. То ће бити прилика за обе стране да поново потврде да европска перспектива остаје геостратешки избор Западног Балкана.“

„На основу досадашњег напретка партнери са Западног Балкана поново су потврдили посвећеност европској перспективи као свом чврстом стратешком избору“, стоји и у завршној декларацији самита у Софији.

У томе је, дакле, суштина: у нашем (гео)стратешком избору да се одлуке у наше име доносе у Бриселу. А шта то конкретно значи, ако је даље разјашњење потребно, прецизира „Дојче веле“: „ЕУ жели да се супротстави нешто растућем утицају Русије и Кине у региону… ЕУ не може себи да приушти Западни Балкан, нити сме да га препусти утицају Русије и Кине. Циљ мора остати тесна веза, али не пуно чланство већ партнерство… То би подразумевало економску сарадњу као и многоструку подршку, али не и право гласа у питањима ЕУ.“

Другим речима, европска перспектива заправо подразумева судбину вечитог геополитичког привеска који се неће ни о чему питати, али ће зато испуњавати оно што му се каже уместо да говори и са Москвом и са Пекингом као што говори са Бриселом. Покоравање туђем интересу, дакле, уместо борбе за сопствени. Наше одбијање да уведемо санкције Русији, уз челично пријатељство с Кином, очевидно нису у сагласју са онаквом нашом европском перспективом. И добро је што је тако. Али неће тако остати ако се под принудом нашег геостратешког избора добровољно одрекнемо Косова и Метохије, јер је реч о пакет-аранжману у коме се од нас тражи баш све у замену за апсолутно ништа. Таква је, наиме, сама природа наше европске перспективе…

(Печат)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u