ПЕТАР БОЖОВИЋ: Докле ће ово овако зна ли ико?

PETAR BOŽOVIĆ: Dokle će ovo ovako zna li iko?

28 avgusta 2018

Sila otme zemlje i gradove, a kamoli… A ja, što ću, a i sa kime ću, malo rukah malena i snaga; slamka jedna među vihorove. Pleme moje snom mrtvijem spava. Suza moja nema roditelja. Nada mnom je nebo zatvoreno. Da je iđe brata u svijetu da zažali ka’ da bi pomoga’… Ima li iđe iđe iđe iđe išta išta išta, Ima li iokle, iokle, iokle, ikakvoga java i avaza? Moga li ikad, ikad, ikad, isto, isto, isto, ikako, ikako, i od koga, doznat, da se crno čeljade, ičemu, ičemu, ičemu, ičemu, tobož nada?

A ne znam ni što pitam. Zaludu se nečemu nadam a ni sam ne znam čemu. Znam, ‘iljadu godina da živim, nikad ništa niokle čuti neću na ko’ crnije’ glasova i abera…

U povodu proslave 600 godina svete lavre Nemanjića manastira Moračkog, odlazeći vladika Dajković na toj proslavi, pred sam onaj Balkan-kan koji će se desiti, otprilike ispričao je ovakvu priču na svom katunskom dijalektu:

‘Evo mi smo bili izgradili nekakve lije naše i bogu mi fine su bile i one su nama dobro služile i mi se o njima starali, a evo kako mi se čini dođoše nake kokoške i raščeprkaše ove lije.’ To je bilo 1990. pred sam kan-kan-kan. Pre desetak godina u moj skromni stan uletela je grupa zadihanih mlađahnih ljudi iz Ivanjice, moje drage Ivanjice, i zarazila me idejom o Kudesu i Nušićijadi, obnovi duha. Bio sam nesrećan gde je nestala ta Nušićijada koju je Soja Jovanović napravila i, bogami, mi smo napravili tu liju. Ali, ne lezi vraže, dođoše balkanska pravila i primeniše se u sferama duha. Proizvod je ona katastrofalna situacija koja se može podvesti pod pojavu slona u staklenoj bašti. Staklo se može nabaviti, ali one biljke koje su tražile negu, određenu temperaturu, svetlost, izgaziše i posadiše svoj luk. Luk je njihov i leje su njihove, a i kokoške.

Ovo je vreme kao i ono sa početka, sila da otme zemlje i gradove, danas pogotovo u duhovnoj sferi gde nema suda sem Božijega ili pesničkoga, radi se ko je jači. Tako da se otme ono što se okom vidi, što mu se dopadne i brendira se: To je moje! Tako u jednoj susednoj državi našoj tu, gde narod još misli da paprika nije iz Južne Amerike došla u Evropu, oni su brendirali ajvar. U jednoj drugoj zemlji, gde su zajedno kukali i ojkali, protešare ove naše a brendiraše njihovo ojkanje tako da ovi ojkaju tamo a mi ovamo i tako se ojaknje i kukanje širi.

Na sva ova pitanja mi se često vraćamo u poeziji čije su ubojite reči ponekad ubojitije nego onda kada su napisane. To je ono svemoćno oružje duha koje je Bog podario samo retkima i koje je neuništivo. Međutim, pesnik često nema odgovore na sve nego odgovore traži pitanjem.

Dokle će ovo, zna li iko? Da mi je neko pričao da će ovo ovoliko, ne bih vjerovo ni ovo. Ovo ti je ovo. Ovo nema drugoga imena. Sve mi je ovo od ovoga. Od ovoga mi zubi popadaše, od ovoga mi oči pobijeleše, ovo će nadžijvet samo ovo.”

(Beseda Petra Božovća na “Prognanoj a slobodnoj, prvoj a devetoj Nušićijadi” održanoj u subotu u Dorćol Platzu)

blic.rs

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. kiki_ ćeraćemo se says:

    Zna se vrlo dobro dokle će ovo ovako Petre. Zar ti niko nije rekao? Do dolaska pravednog carstva Božijeg kada će svako dobiti po delima svojim.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *