Петар Меселџија: Баш-Челик ми је променио живот

Петар Меселџија: Баш-Челик ми је променио живот

17 октобра 2016

21-n7_620x0

ДОАЈЕН илустрације, сликар, чувени стрип-аутор (иако је из света девете уметности иступио пре готово четврт века), Петар Меселџија недавно је на београдском Салону стрипа представио – у сваком смислу фантастичну, “Књигу о џиновима” (System Comics).

Амерички издавач Flesk Publications, који је објавио његову “Легенду о Баш-Челику” (The Legend of Steel Bashaw), пет година касније је изразио жељу да објави неку Меселџијину нову књигу. Тако је настала The Book of Giants коју је аутор написао на енглеском, а када се појавио издавач у Србији, књигу је на наш језик превео Горан Скробоња.

– Књига о џиновима је иницијално требало да буде књига разних цртежа и скица, тзв. Sketchbook, с нешто пропратног текста – открива Меселџија. – Но, како то обично бива када се човек отвори своме духу и стави му се на располагање, па инспирација покуља на површину из мистериозних дубина несвесног, као и из дубоко похрањених слојева нагомиланог искуства, мала чуда почињу да се дешавају. То је на неки начин био случај и с “Књигом о џиновима”. Њен већи део је настајао непланирано и помало стихијски – понекад су се прво цртежи рађали, па су онда из њих настајале приче, а понекад су приче инспирисале настајање слика и цретежа. Цела књига је, у смислу концепта, текста и ликовног дела, продукт моје имагинације. Уопштено говорећи, ова књига говори о путу хероја, односно о путу у средиште његовог бића. Иако се нарација одвија у првом лицу, ова прича је у суштини и прича сваког човека. Као и свака митологија, односно мит, она суштински не говори о џиновима и осталим митским бићима који се појављују у њој, него о самом човеку и о његовом вечном путу самооткровења и самоспознаје.

После џинова, после Баш-Челика, Меселџија ради на новом пројекту, а тиче се – Краљевића Марка.

– Радни наслов ове књиге је “Марко Краљевић и змај”. Већ дужи низ година ме Марков лик прати и фасцинира, па је, ето, коначно дошло време да и њега узмем на “нишан” своје четкице – каже аутор, који је Баш-Челиком почео да се бави након трауматичног искуства, како описује своје пресељење у Холандију 1991. године.

– Поготово је првих неколико година протекло у тешкој борби за опстанак, како на чисто егзистенцијалном, тако и на емотивно-духовном плану – сећа се Меселџија. – Тих дана су ме мучили носталгија и раздирући осећај усамљености. Моја душевна патња, страх и безнађе понекад су били неиздрживи. У тој ситуацији сам почео да се бавим својим националним, културним кореном као једним од основних елемената мог идентитета, који је сада био под великом пресијом једне нове животне проблематике коју је пред мене стављала холандска средина. Више интуитивно, а мање свесно и плански, окренуо сам се свету наших народних бајки, а пошто ми је Баш-Челик из неког разлога увек био најинтересантнији и најпривлачнији, одлучио сам да илуструјем ту популарну народну причу. Бављење овим пројектом, онда када се то могло и када су оскудне финансије то допуштале, било је компензација за физичку одвојеност од породице и средине из које сам потекао, али рад на Баш-Челику ме је увео у дугогодишњи процес анализе и преиспитивања себе, свог порекла и својих животних и професионалних аспирација. Живот у потпуно новој средини тражио је од мене нову свест о себи и ситуацији у којој сам се налазио. Тако сам 1993. кренуо у своју “Баш-Челик авантуру” која ће, с дужим и краћим прекидима, трајати пуних 15 година и коначно резултирати штампањем “Легенде о Баш-Челику”, књиге која ми је променила живот.

Петар Меселџија ни после вишедеценијског трагања за својим идентитетом, или баш због тога, себе и свој уметнички рад не жели да сврстава ни у једну фиоку – кад год је покушао, “увек је из ње остајало да нешто стрши и извирује”.

– Док сам се бавио стрипом, говорили су ми да размишљам као илустратор. Када сам радио илустрацију, тврдили су да јој прилазим као сликар, а за моје сликарство кажу да је пренаративно, илустраторско по карактеру – каже Петар. – Никако ми није полазило за руком да у потпуности будем део области којом сам се бавио. С временом сам схватио да ми ништа друго не преостаје него да будем свој, односно оно што једино има смисла да се буде. Илустратор, мислим онај прави, и јесам и нисам, сликар и јесам и нисам. У последње време сам почео да се бавим и писањем, па чак и песништвом (да ме не чују прави песници).

ПОТРЕБА ЗА ИЗГУБЉЕНИМ МИТОМ

– ТО што ја сада радим, или покушавам да радим, по свом основном карактеру је фантастика, условно речено и у популарном жаргону могло би се назвати Fantasy Art, неком врстом фантастичног наративног сликарства. Оно је одраз како потребе савременог човека за компензацијом због изгубљеног колективног мита, тако и израз отпора човекове психе према рационализму и прагматизму који данас доминирају животом појединца и друштва. Мислим да се овде ради о једном потпуно новом феномену у ликовним уметностима и популарној култури који још увек чека да му теоретичари уметности и културе дају прави назив.

(Вечерње новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u