Писац, кажи нешто смешно

Писац, кажи нешто смешно

21 јуна 2018

Краљ Милан је својевремено имао министра железнице који се плашио да уђе у воз.

У данашњој Србији, знамо, возови иду спорије него у тадашњој Краљевини Србији, али смо зато страшно културни јер су се владајуће олигархије у последње две деценије побринуле да српске културне институције (и оне на државном нивоу и оне на локалу) буду пуне компетентних кадрова и експерата за културу чија је најважнија квалификација – чланство у странци на власти.

Док талентовани пијанисти одлазе из земље, док млади сликари тетовирају навијаче и билдере, док писци и песници дрежде по бироу за запошљавање, о нашој култури, услед њиховог оправданог одсуства, брине армија партијских кадровика.

И неки од њих, како је то својевремено приметио Николај Тимченко, баш као и онај Обреновићев несрећни министар, гаје озбиљан и оправдан страх од културе. Толико да се просто боје да уђу у неку од културних институција, неки чак и отворено презиру културу и уметнике. Што их, свакако, не спречава да у културним институцијама раде и креирају културну слику једног града или чак целе државе.

Како то функционише у пракси?

Врло једноставно. Партија добије изборе. Партија подели изборни „плен“ са коалиционим партнерима. Партија добије као део „колача“ неколико културних институција које нису ни фил, ни шлаг, свакако нису јагоде на врху. Оне су, гледано из партократске перспективе, онај загорели патишпањ на дну који нико не воли. Али авај, неко мора и у културне институције. Није се ваљда џаба кречило? Када се заслужни чланови ухлебе по важнијим друштвеним институцијама, општинским телима, министарствима, управним одборима, итд… Онај преостали део заслужног чланства иде у културне институције.

Ниси био довољно вредан да те запосле у водоводу? Нема проблема. Бићеш уметнички директор позоришта. Изгурали те из комбинације за шефа у електродистрибуцији? Ништа не брини. Ено упражњеног места у библиотеци. Шта? Не волиш књиге? Последњу си прочитао у првом разреду средње? Па шта? Директор кога смо тамо поставили је последњу прочитао у првом разреду основне.

Кадровици се прво мрште, буне, покушавају да изврдају али касније легну на руду. Јер, давно је рекао Бора Чорба, ту је „социјално, здравствено и редовна плата“. Кога је брига да ли исту примаш док не радиш ништа у Дому културе или док кривинариш у Галерији савремене уметности?

Добро, десе се ту и комичне ситуације, чисто да се разбије монотонија. На пример када угледном сликару експресионисти „експерти“ из галерије обесе слике наопако. Или када заменик градоначелника не зна који је музички фестивал отворио. Или када већник разговара са писцем, добитником награде и ословљава га именом другог писца који је већ десет година мртав. Или, рецимо, када у Нишу, на додели награде „Рамонда Сербика“ живом класику српске књижевности Драгославу Михаиловићу спонзор коктела после доделе буде нишки водовод који је донирао три ајнцера са чашама пуним чесмоваче.

Партијски кадрови у култури генерално могу да се поделе на две врсте. На оне који седе, ћуте и гледају своја посла, чекајући да прође предугих осам сати на „послу“ и на „ентузијасте“. „Ентузијаста“, то вам је партијски кадровик који о култури нема појма, мисли да је Црњански капитен македонске фудбалске репрезентације, да је Моцарт био чувени бечки посластичар, а да је Вагнер ново појачање Херте из Берлина. Али, упркос томе, човек се упиње да допринесе култури свог града и своје земље, не зна, али ето – „воли“. И пошто човек „воли“ позориште, филм, књижевност, у просветљењу насталом ничим изазваним именовањем на неку од силних функција у културним институцијама, он, логично, осећа потребу да култури свог града и своје земље допринесе. Тај допринос је, погађате, у складу са тиме како господин кадровик доживљава културу и „културне раднике“ што је понекад еуфемизам за уметника. Води у кафану угледног песника и између јагњетине у млеку и коленице у купусу пита га: „А је л’ стварно да сте ви у младости били алкохоличар? Чуо сам да су сви песници алкоси.“ У разговору са сликаром са интернационалном каријером оштроумно запажа: „Па ви сте сад светски молер!“ и „Могло је овде мало мање црвене.“ Много воли да се слика са глумцима. Доведе целу породицу. Сестрићу објашњава: „То је онај брка што је у ‘Отписанима’ играо усташу“.

А шта раде уметници када се сусретну са припадницима ове неуништиве ендемске врсте? Па ништа. Можете да слушате та силна празнословља, смешкате се и климате главом. Можете да се напијете, па да вам буде свеједно шта све то човек лупета. А можете да уђете и у полемику са господином културњаком. Ја сам покушао то у пар наврата и увек сам се на крају осећао као Бора Тодоровић коме у „Врућем ветру“ виспрени власотиначки конобар каже:

„Мани теј керефеке… узми кило ‘племенку’ и сифон соду“.

И тако… дани пролазе, иду године… Неке од њих, с времена на време, буду проглашене за „године културе“, неки од српских градова се ту и тамо кандидују за престоницу културе па се после кадровици ишчуђују како су прошли једна Севиља и Марибор, а није Лесковац?

Дакле, сасвим је извесно да имамо политику у култури и да нам на том пољу одлично иде.

Када ћемо имати, за промену, као многе нормалне земље, културну политику?

Е, то је питање од милион долара.

(Дејан Стојиљковић / Новости)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u