Писма из прошлости

Pisma iz prošlosti

25 jula 2015

560240_dragomir-antonic050115ras-foto-oliver-bunic04_fPiše: Dragomir Antonić

Da Srbi imaju očuvanu bogatu zbirku narodnih pesama, svima je poznato. Pesme starostavne, čiji su autori većinom nepismeni, često i slepi, uz gusle su ih sačuvali i potomcima u nasleđe ostavili. Nepismeni u pesmama pevaju o junaštvu, hrabrosti, milosrđu, izdaji, ali i o knjizi, to jest pismu i pismenosti. Najčešće „sitnu knjigu pišu“ utamničeni. U pesmi Marko Kraljević i Vuča Dženeral, posle silnih peripetija Miloš od Pocerja uspeva da dobije list papira pa „sjede Miloš sitnu knjigu pisat/ u Prilipa, u bijela grada/ svome pobru Kraljeviću Marku“ – u pismu Miloš iznosi muke kojih su on, Milan Toplica i Kosančić Ivan dopa‘nuli te moli pobratima Kraljevića Marka da ih izbavi „ja l‘ za blago, ja li na junaštvo“. Marko, „stojeći je knjigu proučio“, i bez razmišljanja sve učinio da ih posle velike borbe iz ropstva oslobodi. U pesmi Marko u tamnici tatarskoj, sad se on nalazi u nezavidnoj situaciji. Uspeva da dojavi devojci, „bogom posestrimi“, koja se nalazi u blizini tamnice: „Nu otidi dolje u čaršiju/ te mi kupi list knjige bijele/ i murećep čim se knjige pišu/ ‘oću knjigu sitnu napraviti/ da opravim u Prilipa grada“.

KRIVICA, AKO JE IMA…

Zahvaljujući devojci i pismu Marko se, na junaštvo Dojčin Kapetana, izbavio iz tamnice. Sužanj Milutin (Vuk Anđelić i Ban Zadranin) moli Bana da ga posle devet godina tamničenja pusti na slobodu, našta mu ovaj odgovara da će ga pustiti uz ogroman otkup (otkup sličan MMF zahtevima) „hoću tebe pustit na otkupe/ al‘ je tebi mlogo dugovanje/ tri stotine srijemskih volova/ pet stotina bačkijeh ovnova/ dve hiljade žutijeh dukata/ i četiri groša bijelih“. Ima još zahteva koje Milutin mora obezbediti te „on piše jednu sitnu knjigu/ svome bratu Anđeliću Vuku“. Sve se na kraju završi dobro. Milutin se vrati kući.

Stihovi iz tri narodne pesme, a ima ih stvarno bezbroj, ukazuju na dve stvari. Prva, da su uvek zarobljavani, u tamnicu bacani ugledni Srbi koji su pismeni. Osim što su hrabri i imućni, oni su i učeni. Spremni da budu narodne vođe. Nikakve njihove stvarne krivice nema. Ne pominje je narodni pesnik. O njihovoj krivici ne govore ni oni koji ih zatočene drže. Ako je i ima, krivica je što se junak nije stranom gospodaru „poklonio ili s puta sklonio“ ili pred carem nije kleknuo, ili je uz ramazan pio vino, odnosno nije pravoslavnu veru promenio. Druga stvar na koju nas upućuju stihovi je stanje u tamnici „đeno leži voda do koljena/ a junačke kosti do ramena“ (Marko i Vuča) ili jedan od najlepših stihova kojim se opisuje zatvor „tavnica je kuća neobična“ (Ban Zadranin).

Nažalost, srednjovekovni srpski usud traje do današnjih dana. Bacanje u tamnicu učenih, imućnih i hrabrih Srba, koji misle sopstvenom glavom i ne žele da se odreknu pravoslavne vere, pisma, rodoljublja i slobode, jeste pojava koja se ne prekida. Nema tog okupatora koji viđenije Srbe nije pokušao fizički da likvidira. Pomenimo samo „Bunu protiv dahija“ do NATO strvodera i nazovi Haškog suda. Rezolucije o Srebrnici i pokušaj da se evidentna laž pretvori u istinu neću pominjati. Hvala Bogu i Rusiji, gnusna laž nije u Savetu bezbednosti prihvaćena.

TORTURA KVAZIPRAVDE
Mora se stalno govoriti i ne smeju se zaboraviti Srbi koji decenijama trpe torturu kvazipravde Haškog tribunala. Šta smo za njih učinili i šta za njih činimo. Koliko je njih glavu izgubilo u haškoj tamnici. Da li je iko za zločin u prisustvu vlasti opomenut, a kamoli da mu je suđeno. Kako je moguće da ubiju zatvorenika, mislim na Slobodana Miloševića, i da niko ne bude pozvan ni na disciplinsku odgovornost. To danas rade generalu Ratku Mladiću. Ubijaju ga. Niko od zvaničnika iz Srbije ne reaguje. Pokušali su da ubiju prof. dr Vojislava Šešelja, a evropski (čuj, evropski) parlament donosi rezoluciju da je on kriv. Valjda što nije umro? Zašto u tamnici čami dr Radovan Karadžić? Zato što je sprečio pogibiju i klanje Srba. Da nisu oni možda „krivi“ zato što nisu dozvolili da se ponovi 1941. i novi genocid nad srpskim narodom. Kako država nije za njihovu sudbinu zainteresovana, ja molim njih, srpske junake, da iz „tamnice sitnu knjigu pišu“. Biće to velika zaostavština za potomke. Istina koja će naslednicima jednog dana biti od nemerljive koristi. Hrabrimo jedni druge. Zato sve nas molim da u molitvama na liturgiji pomenemo njihova imena. Dobar je Gospod. Uslišiće naše molitve.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *