ПИТАЊЕ ЈЕ ДА ЛИ ЈЕ ОВА КОАЛИЦИОНА ВЛАДА СПОСОБНА И СПРЕМНА ДА ОЧУВА СРБИЈУ

PITANJE JE DA LI JE OVA KOALICIONA VLADA SPOSOBNA I SPREMNA DA OČUVA SRBIJU

25 maja 2017

Piše: Slobodan Turlakov

Čak, nije pitanje, već  očigledno – nije!

Jer, Vučića interesuje samo održavanje njegove apsolutne vlasti, i ništa drugo.

Međutim, iako se na sve strane govori o njegovoj diktaturi, toliki primeri njegovog ponašanja jasno pokazuju da on nema kapacitet jednog spremnog i odlučnog diktatora, onog koji vodi svoju zemlju na čvrstim nacionalnim osnovama, onako kako Viktor Orban vodi Mađarsku, ne osvrćući se ni levo, ni desno. Ne pateći od želje za pohvalama i apluzima, kao Vučić, koji u svakoj prilici ističe kako je Srbija ugledna zemlja, pa samim tim i snažna.

I naravno, njegovom zaslugom. Koji je, ma l’ te ne,  sa svim liderima sveta u bliski odnosima!

Ovih dana, međutim, desio se nemio, ali očekivani obrt.

Albanci izlaze sa zahtevom za federacijom u Makedoniji.

A u Tirani Edi Rama sa idejom Velike Albanije, tj, sa ujedinjenjem  Albanije i Kosmeta. Uz to, imaju i neskrivene apetite prema  nekim oblastima u Grčkoj, Crnoj Gori i Srbiji – čak do Niša!.

Vučić je van sebe. „Od divljanja Albanaca  mene mnogo  više zabrinjava  ćutanje  Zapada.“

No, da li Zapad ćuti?

A posebno njegova miljenica Angela Merkel, koja je sa Edi Ramom u čvrstim i interesnim odnosima, bez obzira što oni potkopavaju Srbiju.

Ipak, Vučić se pita. „Da  da li Albanci  deluju sami,  ili  u koordinaciji sa nekim iz Evrope?“ Šta više, zaključuje: „Strane službe upravljaju Albanijom“.

A nekoliko dana pre toga se hvalio: „Dobro sarađujemo  sa stranim službama  (SAD, Nemačka i dr.)“

Ali to je već prošlost!

A šta je to, nego priznanje da je njegova mirotvoračka spoljna politika doživela krah, utoliko veći što je u Albaniji veoma prisustan Erdogan, tj. Turska za koju je pred odlazak za Kinu rekao „odnosi sa Turskom  su od izuzetnog značaja za nas! Srbija (JA) želi da bude dobar partner  Ankari (Erdoganu)“, pa će to potvrditi time što će odmah po ustoličenju za predsednika države, prvo otputovati u Tursku, da bi potom Erdogan došao u Beograd sa buljukom investitora u dva aviona!

Da Vučić nema državničku viziju, dokazauje se i  time što ne može da shvati da sa stranim investicijama dolaze i strani uticaji. A Turci tj. Erdogan  se nikad nisu odrekli  svojih nekadašnjih balkanskih poseda. To jest, Turci ostaju Turci, u koje se  nikad ne može imati vere, niti pouzdanje.

Koliko je Vučić pravi diletant kad je u pitanju ocena  onih koji nas okružuju, govori  njegova izjava od prošle godine, odmah po formiranju nove vlade.

„Moramo da se borimo(!) da imamo što više Albanaca  u centralnoj Srbiji, da ovde ostavljaju novac“!

Malo mu je ta glupost, nego još dodaje:  „Albanci su narod u nastajanju  i  sa njima se  mora da razgovara  i traži rešenje za  zajedničku budućnost.“

On neće i ne sme  da vidi da Srbiju, pod njegovom vlašću, čini narod u – nestajanju!

A šta reći za onog patosarca, koga je Vučić postavio za titularnog ministra inostranih dela,  Dačića, koji se u Tirani našao da čestita Edi Rami rođendan i da mu na uvo otpeva  svoj repertoar!

Mogao bi i sada da ode do Rame, i da ga priupita – je l to divljanje izraz zahvalnosti!

I posle svega, sad kaže: „Regionalna saradnja je prioritet Srbije!“

Uopšte, njih dvojica  nastojali su i nastoje, gde god mogu, da se nekom iz sveta dodvore i da se pokažu kao mirotvorci, redovno na štetu Srbije.

A šta reći za onaj svečani doček Bakiru Izetbegoviću u Beogradu,  sa pesmom „Volimo te, Sarajevo!“, uz pogaču sa solju koju su dragom  gostu darovali srpske devojke, obučene u srpsku narodnu nošnju!. Šta drugo, nego da podsetimo, da je ovaj Alijin sin, nekoliko dana kasnije, iz Sarajeva, poslao pretnje Srbiji i Srbima, i još uvek preti.

Ali to Vučiću ništa ne znači, on ima svoje načelo: „naše je da  nikoga ne uvredimo, da svima budemo prijatelji“

A kada je Zoran Zajev, novi Evropejac u Skoplju i miljenik Merkelove,  nazvao  vladu Srbije  „nacionalističkom“, srpske vlasti su tu „uvredu oštro opovrgle“, a Vučić je odlučno izjavio

„Nikad nisam bio srpski nacionalista!“

Sramno!

Ali, šta se može! Njegov narod, bivši Šešeljevi radikali, oduševljeno glasaju za njega, nadajući se da će od toga imati koristi. I mnogi je imaju. I imaće je sve dotle, dok u onom narodu koji ne izlazi na izbore, ne izraste svest o nužnosti  da prva Srbija, prava Srbija, ne izađe na videlo i krene u spas onoga što se još može spasiti.

***

Nama nije potrebna opozicija.

Imamo je već od 1.dec.1918, sa kraljem Aleksandrom, posle sa Titom, pa sa 5.oktobrom. svi su oni bili i ostali protivnici Srbije. Čak uz pomoć samih Srba.

Na Balkanu postoji samo jedna takva država, koja je od 1. dec.1918. stalno u krizi i u pitanju opstanka.

Apsurdno je, i nedopustivo reći i razvijati dalje tu misao, ma koliko ona bila istinita, ali mi smo jedino za vreme okupacije i Nedića 1941- 1944. srpski živnuli. Čak smo imali i novu srpsku himnu:

„Oj, Srbijo, mila mati, uvek ću te tako zvati!“

Čim je Tito došao u Beograd, streljao je 105 Srba, kao „narodne neprijatelje“, među kojima je bilo i profesora Univerziteta i prevodioca Šekspira, a potom i po celoj Srbiji, da se još ni broja ne zna.

Oktobarska revolucija je više koštala Srbe i Srbiju, no Ruse. Da nije bilo nje, ne bi bilo Jugoslavije, u koju smo se utopili i izgubili, i još ne možemo da isplivamo na obalu, starostavnu, gde nam je jedino mesto.

Desio se 5. oktobar i sa njime oni koji su želeli da nas iznutra unište, po nalogu svojih gazda, koji su ih za taj posao obilato nagradili i još ih plaćaju..

I još uvek traje ta „transakcija“, koja se ostvaruje preko tzv. Druge Srbije, oličene u strankama sa srpskim imenom: Srpski pokret obnove, Srpska napredna stranka, Srpsko jedinstvo i Srpska narodna partija, koje su zajedno sa SPS-om, stupile u koaliciono jedinstvo  i vladaju zemljom.

Da nije tako, kako bi Vuk Drašković bio, po njegovoj ispovesti a svakako i u svakodnevnom životu, „jedno“ sa Vučićem!

Našao se tu, i dr Nenad Popović, kome je malo što je svoju stranku uveo u Vučićevo kolo, već je, već dva puta, sa Vukom, bio na molidbenom doručku u Vašingtonu, što mu ne smeta da traži od Vučića  da osnuje kancelariju za svestranu saradnju sa Rusijom, predviđajući, naravno, sebe za njenog direktora.

Traženje je usvojeno, ali direktor će biti – Toma Nikolić, s tim što je prošireno njeno  delovanje i na Kinu, što će se ozvaničiti 1. juna, kad će Toma postati običan građanin Srbije.

Bre, i taj Toma grobar postade diplomata!

Nije saopšteno šta će biti sa  ambasadorima Srbije u Moskvi i Kini, tj, šta će oni da rade, ako ih ne smene.

Sem, ako Toma, iz kolegijalnih razloga, ne bude ništa radio u svojoj beogradskoj kancelariji, i tako onima u Moskvi i Pekingu omogućio da rade.

Prosto fantazija!

A i nije.

Šešeljevi fligel ađutanti snalaze se bolje nego on, koji ih je ustoličio.

Ali, kad je u pitanju lična korist, nema dilema. Preko svih obzira se prelazi, ako obziri uopšte postoje.

I eto, sad se vlast lažno zabrinula koga će za premijera. Najzabrinutiji je Dačić, koji, inače „ne želi“ da bude premijer, što svaki dan u raznim varijantama svesrdno objašnjava, tj. opominje Vučića, da slučajno ne pomisli na njega. Mada bi se pre moglo reći da ga tim svojim kuknjavama – podseća, na njihovu srdačnu saradnju, u vreme kad je on, Dačić, bio premijer

Rekosmo,  lažno, jer premijera i neće biti.

Zaboga miloga, pa Vučić je tu.

Nije lud da se odrekne onoga, što je svakojakim dovijanjem i marifetlucima, uspeo da se dočepa.

Uostalom, sve je ovde lažno,  počev od srpske radikalske kampanje, u čije postojanje Šešelj i danas veruje.

Kad je Šešelja pre nekog vremena, Emil Vlajki, upitao zbog čega podržava Vučićeve poteze koji su izrazito  prozapadni  i škode Srbiji, ovaj mu je odgovorio: „Vučić je da bi došao na vlast,  morao prevariti Zapad da bi oni mislili  da je on postao njihov“.

Ne bi se moglo reći da je ovaj i ovakav odgovor dostojan Šešelja.

Jer, znači, vlast je opravdan razlog za promenu čak i životnog opredeljenja. Ukoliko je Vučićevo životno opredeljenje bilo i postojalo u okviru SRS!

Jadno i bedno.

Tek, tom „prevarom“ došlo se do toga da je Vučić postao predsednik Republike.

I sad se nalazimo u predvečerje tog ustoličenja. S tim da se formalno mora naći premijer koji će služiti Vučića.

Nikola Selaković, koji je po nekima siguran kandidat za takvog premijera, pošto Vučić ima veliko poverenje u njega,  u svom intervjuu izrekao je prave idolopokloničke misli, proglašavajući Vučića „za najboljeg i najsposobnijeg posleratnog premijera u Srbiji, onog koji ide ispred vremena, tako da je Srbija imala sreću  da je on bude premijer“.

I još kaže: „Ko dođe  za premijera biće mu lakše jer će dobiti mnogo uređeniju situaciju u oblasti javnih finansija, inostranih poslova, odbrane, poljoprivrede, po nekim početnim koracima  u obrazovanju, a da ne govorimo o zdravstvu.“

Nije pomenuo sudstvo, koje ne može biti gore, iz kog je resora  Vučić upravo uklonio Selakovića, bez obrazloženja, što je još jedan znak  da njegovo „poverenje“ ništa ne znači.

Ostavljajući tu enigmu  nerazrešenom, Selaković je, u intervjuu,  međutim, oglasio formulu ponašanja i vladanja novog premijera.

„Ono što prvo ima da uradi novi premijer,  jeste da sedne  sa Vučićem  i sa njime se dogovori  kuda i kako  zajedno da vode Srbiju“-

Tačka!

Uz to, Selaković rezolutno iskazuje:

„Vučić mora da ostane na čelu SNS!

Čime je sve rečeno, ali i otkriveno da oni ne misle da poštuju Ustav, koji u svom 116. članu kaže:

„Predsednik Republike ne može obavljati  drugu javnu funkciju  ili profesionalnu delatnost“.

Naravno i dabome, ostajanje na čelu SNS-a nije originalna Selakovićeva ideja, već Vučićeva odluka još od kandidature za predsednika države.

Kad je mogao Tadić, što ne bi i on mogao da  ništi ustavna određenja.

Pa makar postojao i Ustavni sud koji može svojom inicijativom da stane u zaštitu ustavnih određenja.

Može, ali neće prstom mrdnuti, moraju i ti ljudi, ustavne sudije, da misle na svoju budućnost.

Lepo kaže Zorana: „Verujem da ćemo kao Vlada  nastaviti  da radimo sve što smo do sada radili.“

A radili su ono što im je Vučić nalagao, a on će i dalje nalagati. Premijer će biti samo transmisija.

 

P.S.

Dve Vučićeve poruke svojim dvomilionskim glasačima:

„U Hrvatskoj  se živi dva puta bolje. Ali, na strani Srbije su šanse i perspektive!“

„Meni nije problem da donosim odluke protiv koje je većina. To  mi ne bi  bilo prvi put“.

Nekadašnji profesor univerziteta i ministar, Kosta Stojanović , na jenom mestu kaže:

„Od kvalifikacija  do renomea, ima mnogo  stupnjeva!“

Gde je i kada je Vučić prošao te stupnjeve?

Može li bar Šešelj da ih nabroji?

Sumnjamo.

Jer Vučić se ostvario samo kroz politiku, a u nju nije ušao kao ostvaren, sa renomeom, što je  imalo i ima grdne posledice….

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Dragan says:

    Izvanredan tekst.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *