Питање опстанка Србије

Pitanje opstanka Srbije

3 novembra 2016

Zejnel-Zejneli 678h76

Piše: Zejnel Zejneli

Nebrojeno puta u Srbiji je izrečena reč ultimatum. Koliko ih je bilo od devedesetih, ne verujem da može bilo koja statistika da izbroji. Ali je sasvim sigurno da smo na to u Srbiji navikli. Činjenica da nam političari, kada do toga dođe, kada kao ne znaju šta da rade ili su već uradili, obećali ili potpisali, svejedno, kao da žele da svu svoju muku na koju ih stavljaju  prijatelji, kojih ne mogu da se odreknu, sve saopštavaju narodu, i kao žele da sve podele sa njim, iako ga ništa ne pitaju pre toga. Ima situacija i kada se nešto krupno sprema, pa nam kažu, jedan za drugim, kako je bilo teško, mučno i na kraju ipak učine ustupak i objasne nam, da nije to učinjeno da ćemo ostati van evropskih integracija, ili da ćemo kao narod patiti još mnogo godina, ukoliko ne udovoljimo postavljenom zahtevu, uz obaveznu napomenu, kako će se boriti za kompomisna rešenja, kako je zemlja suverena, kako vodi samostalnu politiku…

Najveći ultimatum, bio je onaj, koji je Srbiji postavljen za vreme razgovora u Rambujeu, a koji je potekao od Amerike, posle koga je Srbija, odnosno tadašnja SRJ žestoko bombardovana, jer ultimatum nije prihvatila. Bio je to zločin bez presedana, ali niko nije to ni pomenuo, iako je bombama rušeno sve od vojnih do civilnih objekata, škola, bolnica, vrtića… Gađani su autobusi, vozovi, pijace, stambene zgrade… Zato danas u ratu  koji NATO vodi u Siriji, cinično zvuče izjave  naših prijatelja Merkelove i Olanda, a i one koje dolaze preko okeana, da Rusi, koji uništavaju teroriste, vrše ratni zločin. Kao oni brinu za civile. Kada je bombardovana SRJ, Irak, Libija, Jemen, Avganistan nije bilo zločina, a nije pomenut nikada kao zločin kada su ljudi ubijeni na svadbi, kao ni onaj u Ukrajini kada je izgorelo šezdesetak ljudi, koji su namerno zapaljeni. Na kraju, njihov zločin još uvek traje, kroz prisustvo osiromašenog uranijuma, što je dovelo do drastičnog povećanja oboljenja od raka i u Srbiji i na Kosovu.

Na ultimatume se oguglalo, i na našu nesreću, sve se završilo zbog svetle evropske perspektive, uglavnom na našu štetu. Pokušaj da se sve prikaže kao kompromis više ne pije vodu, jer jedna strana dobija sve, a druga gotovo ništa. Da li je kompromis na primer, kada je dogovoreno da Kosovo republika izgradi novi granični prelaz? „Kapija“ između Kosova i Srbije, radi bržeg prelaska građana sa juga Srbije, a Srbija će sa svoje strane izgraditi granični prelaz „Izvor“ na severu Kosova. To je kompromis. Ali, to više nije administrativni prelaz, već granični! To je obeležavanje granice između dve susedne zemlje.

Pa zar nije bilo i zahteva prilikom izbora na Kosovu? Tek, kada su oni obavljeni po zakonima i Ustavu Kosova i kada je na njima obezbeđeno učešće Srba, mi smo dobili ili datum ili broj poglavlja. Više se ne sećam redosleda, ali je uvek tako. Jer bilo je raznih fusnota i zvezdica, što je sve na kraju nestalo, pa naši funkcioneri danas sede rame uz rame sa kosovskim na raznim međunarodnim forumima. Pa zar, nisu predsednik Privredne Kosmore Kosova i biznismeni sa Kosova, nedavno bili u Beogradu? Dočekani su kao najmiliji gosti, pa je još i predsednik PKS Čadeš, pokušao (lepo su mu napisali) ali je teško i pogrešno pročitao na albanskom jeziku dobrodošlicu i pozdrav. I svi su bili zadovoljni.

Da li je bilo ultimatuma da se ukinu paralelne strukture Srbije? Naravno da je bilo, i mi smo taj posao obavili. Nema više policije, sudstva, civilne zaštite, činovnika, uveliko se radi oko pitanja zdravstva i obrazovanja. Pa zar nije bilo zahteva da se sklone barikade između juga i severa Mitrovice? I to je učinjeno. A pre nekoliko dana, sami Srbi su uklonili i poslednju barijeru između severa i juga, dok se uveliko grade putevi i ulice za konačno spajanje ovog grada u jedan. Kao nekada.

Najviše ultimatuma bilo je iz Nemačke. Nekada tri, nekada pet, sedam, nekada podsećanje šta nije urađeno. Pa i ovaj najnoviji ultimatum, nije došao iz Prištine. Njima je kao što se radi po mnogim pitanjima i kod nas, neko rekao da to iznesu u javnost. Iako su svi znali odakle to dolazi, napadnuta je Priština koja za razliku od Beograda mirno i staloženo objašnjava o čemu se radi, jer znaju i oni i njihovi iskreni saveznici da će biti onako kako odgovara Kosovu. Iz EU nisu rekli „primili smo k znanju“, već su objasnili da dijalog mora da se nastavi i da nema novih uslova, već da se sprovede ono što je dogovoreno, kao i da je reč o nekom starom papiru. Kako će izgledati kompromis o statusno neutralnim tablicama na automobilima, na kojima će se neke oznake pokrivati. Srpske na Kosovu i Albanske u Srbiji. Koliko tu ima posla… Ali nije postavljeno pitanje šta će se dogoditi ako sa automobila sa oznakama RK u Nemanjinoj otpadne nalepnica ili u centru Prištine, ispadne nalepnica i ukaže se SRB. Kako će se i jedni i drugi zaštititi. Tako je i sa Zajednicom srpskih opština (ZSO).

ZSO će biti formirana u to nema sumnje, ali će njen rad i delovanje biti u skladu sa Ustavom i zakonima Kosova. Tako piše u Briselskom sporazumu. U tački jedan Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa kaže se: „Osniva se  Zajednica/Asocijacija srpskih opština na Kosovu sa većinskom srpskim stanovništvom… ZSO će biti formirana Statutom… Pravne garancije za to biće obezbeđene adekvatnim propisima i ustavnim zakonom uključujući pravilo dvotrećinske većine. Struktura Zajednica/Asocijacija srpskih opština biće zanovana na istim osnovama koje postoje u statutu Asocijacije kosovskih opština-predsednik, potpresednik, skupština, veće… U skladu sa nadležnostima koje predviđa Evropska povelja o lokalnoj samoupravi i kosovski zakoni, opštine će imati pravo da sarađuju u kolektivnom ostvarivanju svojih ovlašćenja kroz Zajednicu/Asocijaciju. ZSO imaće potpun nadzor u oblastima ekonomije, razvoja, obrazovanja, zdravlja i prostornog planiranja. Na Zajednicu može biti preneto još dodatnih nadležnosti ukoliko to odluče centralne vlasti. Zajednica će imati predstavničku ulogu na nivou centralne vlasti… Dakle, sve u okviru Ustava i zakona Kosova. Uostalom i srpski poslanici, zakletvu su položili za Kosovo državu, da će raditi u njenom interesu i da će je štititi.

EU se žuri da se odnosi Srbija – Kosovo, koje su za njih suverene i odvojene države, što pre normalizuju. U Srbiji su svesni da se odnosi normalizuju između država. Dobar primer je normalizacija odnosa između Srbije i Albanije posle pet decenija. Kako god se objašnjavalo, normalizuju se odnosi dve države, a ne uspostavlja se normalizacija stanja, kao posle poplava ili nevremena, ili zemljotresa. Svaki zastoj je upozorenje i zato ponekada liči na ultimatum, što se u nekim slučajevima i dešava. Svaki zastoj je i zastoj Srbije u evrointegracijama. Kosovo je u mnogim međunarodnim organizacijama. Ono treba da bude primljeno i u NATO, započelo je proces evriointegracija, proces stvaranja Vojske Kosova već odavno traje. Za sada će, kako stvari stoje najteže biti ulazak u UN, ali ni to pitanje nije nerešivo, i ono je čini se za sada „jedina crvena linija koja se neće prelaziti“. Ali, šta će se dogoditi za šest meseci ili godinu dana, niko ne može da predvidi, a i lako može da se predvidi, da što se Srbija tome više opirala, sve će manje imati šanse za nastavak razgovora o evrointegracijama. A kako je to prioritetno pitanje za Srbiju, moguće je očekivati rešenje, i ono ne zavisi ni od veta Rusije ni Kine, već isključivo od Srbije.

Srbija je spremna za trajno rešenje problema Kosova, ali se Srbija nikada neće saglasti ako neko nameće jednostrane odluke i poteze. Srbija se sa tim nikada neće složiti, rekao je nedavno  ministar Ivica Dačić. On je rekao i to  da je Srbija saglasna da se dijalog ne nastavi, ako će tema biti granice, ratna šteta, međunarodno priznanje Kosova i članstvo u MO. To je nešto o čemu se ne razgovara. Vlasti su uverene, što je rekao i ministar, da ukoliko nema napretka u dijalogu, napredak ka EU se usporava ili suspenduje. Nažalost to je tako i ne zavisi od Rusije… Borimo se da Kosovo ne postane član UN, pre nego se završi dijalog. Ukoliko taj dijalog završi nekim dogovorom koji može da ide dalje na MO, onda smo mi spremni da razgovaranmo o trajnom rešenju Kosova. Ali, da neko nameće jednostrane odluke, poteze i nezavisnost i da to ide  u UN, Srbija se sa tim nikada ne može saglasiti… Dakle, ako se tumači sve ovo, Srbija će sama odlučiti šta će raditi.

ZSO će se formirati, baš kako je i formulisano briselskim dogovorom, a to će ujedno značiti i kraj svih paralelnih struktura Srbije na Kosovu, a istovremeno znači i potpunu vlast Kosovo republike na celoj svojoj teritoiriji. Kada se to ostvari, krenuće se na viši nivo razgovora o najvažnijim statusnim pitanjima. To Srbiju svakako čeka i ona će kao u nekom repriziranom filmu, ponovo biti izložena pritiscima, ultimatima, zahtevima koji će dolaziti sa raznih strana, ali pre svega od proverenih srpskih prijatelja. Odugovlačenje znači, isto što i sada usporavanje EU integracija. Za šta će se Srbija opredeliti, brzo će pokazati vreme. Zapad  i najveće zapadne svetske sile smatraju Kosovo državom i ovu novu balkansku državu, koja ima diplomatske odnose sa više od sto zemalja sveta, koja ima moćne zaštitnike, Srbija neće moći da koči u napredovanju prema Evropi. Što se toga tiče, Kosovo je u daleko boljoj poziciji. EU nije slučajno Srbiji dodala poglavlje 35. Ono je ključ, ono je može se slobodno reći-sudbinsko pitanje. Kako će nam se teške odluke pred koje je dovedena Srbija kao država, saopštiti, ostaje da se vidi. A Kosovo se svakako ne može uporediti sa teškim odlukama o smanjenju plata i penzija. To je svakako pitanje ponosa i opstanka. Opstanak se nekako rešava.

(Vidovdan)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *