Плач Улрике Луначек

Plač Ulrike Lunaček

25 oktobra 2017

Piše: Filip Rodić

Izbori za austrijski parlament nisu doneli ništa neočekivano. Kao i u ostatku Evrope, desnica uzima sve veći deo kolača, dok partije establišmenta tonu. Ne samo da su socijaldemokrate dosadašnjeg kancelara Kristijana Kerna doživele najgori poraz od kraja Drugog svetskog rata nego su iz skupštine pometeni zeleni predvođeni notornom Ulrike Lunaček

Ne greši Hajnc Kristijan Štrahe, lider na izborima trećeplasirane Slobodarske partije Austrije, kada kaže da je za njegovu platformu glasalo 60 odsto Austrijanaca. Kako neko čija je stranka, iako je ostvarila ogroman uspeh, osvojila svega nešto više od 26 posto glasova može ovako nešto da tvrdi? Odgovor je vrlo jednostavan – pobednik izbora Austrijska narodna partija predvođena Sebastijanom Kurcom gotovo da je preslikala program koji slobodari zagovaraju od kraja devedesetih godina. U nekim segmentima austrijski politički „vunderkind“ Kurc još je radikalniji i oštriji od ovih ekstremnih desničara koji su 1999. godine uspeli da uđu u koalicionu vladu sa narodnjacima, zbog čega je briselski establišment Austriji uveo sankcije koje su bile na snazi sve dok tadašnji lider ove stranke Jerg Hajder nije izašao iz vlade. Posebno u poslednjoj fazi predizborne kampanje, Kurc je znatno više od Štrahea (inače velikog prijatelja srpskog naroda) naglašavao čvrst stav prema islamu i islamizmu, što je oduzelo jedan deo birača slobodarima, ali što jasno pokazuje u kom se smeru kreće politička volja Austrijanaca. Kada se saberu izborni rezultati ove dve partije, dolazi se do brojke koja nije daleko od navedenih 60 procenata. Zbog ovoga izborna trka u Austriji i njen rezultat ne mogu se porediti sa, na primer, suočavanjem Marin le Pen i Emanuelom Makronom u Francuskoj. U slučaju Austrije, rivali su praktično istomišljenici.

POZDRAV UDESNO!

Sebastijana Kurca mnogi porede sa američkim predsednikom Donaldom Trampom, što nije neosnovano. Ovaj mladi političar preuzeo je, naime, maja ove godine vođenje stranke od Rajnholda Miterlenera i u velikoj meri je reformisao obezbedivši vođi stranke veća ovlašćenja. Za ovo je na unutarstranačkim izborima imao podršku čak 98,7 posto delegata. Njegovi kritičari su ovaj potez ocenili kao „kidnapovanje“ jedne od dve najveće austrijske stranke.

Kao i Trampa, i Kurca optužuju za populizam, posebno u domenu imigracione politike. Poput Trampa, i Kurc ima problem s medijima. Posebno liberalnim i posebno nemačkim. Tako je odmah posle objavljivanja izbornih rezultata morao da se obračunava sa „Špiglom“ koji mu je poručio da bi „trebalo da se pokrije ušima i ćuti zbog svog odnosa prema migrantima“, a, baš kao i Tramp, našao se i na naslovnici jednog nedeljnika kao čovek kojeg treba ubiti. Prikazan je u okviru snajperskog nišana uz poruku „Ubiti bebu Hitlera“.

Kao pobednik na izborima Kurc će dobiti mandat za sastav nove vlade koju će formirati najverovatnije u koaliciji sa Slobodarskom partijom. Praktično drugog izbora i nema, jer mu njegovi birači ne bi oprostili oštar zaokret u politici i vraćanje u zagrljaj socijaldemokrata, stranke koja je sedamdesetih godina prošlog veka suvereno vladala osvajajući više od 50 posto glasova na izborima, a koja je sada, iako je drugoplasirana, na putu ka političkoj margini.

Za razliku od socijaldemokrata koji još idu ka njoj, na političku marginu je stigla stranka Zelena alternativa kojom je, do debakla na izborima, predsedavala Ingrid Felipe, a čiju je izbornu listu predvodila nama po zlu dobro poznata albanska lobistkinja, izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo Ulrike Lunaček. Iako nikada nije bila u vlasti, ova stranka je od osnivanja 1986. do sada uvek imala mesto u parlamentu raspolažući sa u proseku dvadesetak poslanika, bila treća najjača partija u Austriji i 2002. sa narodnjacima čak pregovarala o formiranju vladajuće koalicije. Na ovim izborima osvojili su sramnih 3,3 posto glasova, devet odsto manje nego pre četiri godine. I Felipe i Lunaček su suznih očiju posle debakla podnele ostavku.

NOVA EPOHA

Da bi Kurc i Štrahe najverovatnije mogli da formiraju vrlo stabilnu koaliciju da se naslutiti ne samo po vrlo prisnom drugovanju njihovih, doista, lepših polovina i po njihovoj ideološkoj sličnosti nego i zbog toga što u današnjoj Evropskoj uniji ne bi imao ko da im uvodi sankcije zbog ulaska „neonacista“ u vlast. Austrijski desničari, i Kurc i Štrahe, imaju prijatelje širom Evrope.

Na septembarskim parlamentarnim izborima u Nemačkoj desničarska Alternativa za Nemačku izazvala je ulaskom u parlament potres u nemačkom društvu (posebno njegovom liberalnom krilu koje se zgražava zbog ponovnog ulaska „nacista“ u Bundestag), dok su demohrišćani Angele Merkel i socijaldemokrate Martina Šulca doživeli najgori poraz u poslednjih pola veka. Na proleće ove godine, sličan potres desio se i u Francuskoj kada su u prvom krugu predsedničkih izbora eliminisani kandidati dve tradicionalno najjače stranke – republikanaca i socijalista. Istina je da desničarska Marin le Pen nije uspela da trijumfuje spram „genetički modifikovanog“ kandidata Emanuela Makrona konstruisanog specijalno za sprečavanje liderke Nacionalnog fronta da uđe u Jelisejsku palatu, ali je isto tako istina da je ostvarila najbolji rezultat u istoriji svoje partije i konačno je uvela, reklo bi se, u glavni politički tok. I parlamentarni izbori u Holandiji održani u martu ove godine pokazali su oštar zaokret udesno. Slično kao i u Austriji, dve najjače partije su desno. Razlika između drugoplasirane Slobodarske partije Gerta Vildersa i pobednika Narodne partije za slobodu i demokratiju Marka Rutea je kozmetička. Posebno kada se radi o imigraciji. Iako je izgubio, Vilders je pobedio osvojivši 20 poslaničkih mandata – osam više nego u prethodnom sazivu parlamenta. Sličan ishod mogao bi biti i naredne godine u Italiji gde bi pobedu mogla odneti još jedna antiestablišmentska, ali ovaj put ne desničarska, stranka – Pokret pet zvezdica Luiđija di Maja – koja je glavni rival Demokratske partije bivšeg premijera Matea Rencija.

Čak i u slučaju da se u Briselu nađe volje i snage za osudu ulaska Slobodarske partije u vladu Austrije, Beč bi imao izlaz, i takav potez evrokrata bi im samo zadao dodatne glavobolje. Briselski komesari i komesarke i ovako ne znaju šta da rade sa buntovnom i svojeglavom Višegradskom grupom koju čine Mađarska, Poljska, Češka i Slovačka, odlučni protivnici briselskog diktata uopšte, a posebno u domenu imigracione politike i preraspodele izbeglica. Oterati i Austriju predvođenu Sebastijanom Kurcom i sa Štraheom kao mogućim šefom diplomatije bio bi prvoklasni autogol Brisela. Dok je austrijsko društvo, očigledno, vrlo jedinstveno u stavu spram migracije, baš kao što su to i društva sve četiri članice Višegradske grupe, EU je duboko podeljena i njena pozicija sve je slabija. Od vremena kada je jedan od najvećih muzičara s ovih prostora Branimir Štulić pevao kako je „Austrija zemlja teška za hodače sivih cesta, klasni mir i takve trice, ustajala žabokrečina“, situacija se drastično promenila. Žabokrečina već neko vreme talasa, a i klasni mir više nije zagarantovana stvar. Samo što potencijalni sukob ne bi bio na relaciji radnici–buržoazija, nego domicilno stanovništvo – migranti – EU.

(Pečat)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Velika Metla says:

    Establišment je evo punih 30 godina samo ratove proizvodio, i ništa drugo,i uz te ratove pljačkao gde god je stigao! Naravno da su sada u frci,jer tim pljačkanjima se polako staje na put!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *