Плес дивљих патака

Ples divljih pataka

14 marta 2017

Nikola-vrzic-5667

Piše: Nikola Vrzić

Balkansko bure baruta

Da li se albanski faktor oteo zapadnoj kontroli ili je Zapad počeo da koriguje svoju taktiku, i kakve sve to veze ima s ruskim migovima za srpsku vojsku i s predstojećim predsedničkim izborima u Srbiji?

Pismo koje je, u utorak 7. marta, ministar za Kosovske bezbednosne snage Haki Demolji uputio predsedniku takozvanog Kosova Hašimu Tačiju, premijeru Isi Mustafi i predsedniku Skupštine Kadriju Veseljiju, bilo je prepuno pravopisnih grešaka, uočili su bolji poznavaoci albanskog jezika. Ali uzrok ovim greškama možda i nije bila nedovoljna opismenjenost kosovskog ministra i/ili njegove sekretarice, premda ni tu mogućnost ne treba isključiti, već uzbuđenje koje je ministar doživeo prethodne večeri, oko 8 sati, kada je u svom kabinetu primio poziv iz Vašingtona. Pozvao ga je Majkl Karpenter, zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara za odbranu, da mu kaže da se Sjedinjene Američke Države ne slažu s formiranjem Vojske Kosova zaobilaznim putem, promenom Zakona o Kosovskim bezbednosnim snagama…

Šta se to sad dešava među saveznicima u zločinu nad Srbima i Srbijom? Da li je Hašim Tači konačno zaigrao šotu – taj njihov ples divljih pataka – koja će ga, iznenadnom promenom ritma, konačno ostaviti bez daha, inače, nimalo preuranjeno? Otkud ova prividna, a možda i nije prividna, protivrečnost u delovanju evroatlantista u Makedoniji, u kojoj albanski ekspanzionizam podstiču, i na Kosovu, na kome ga sada, nenadano, ali ne i nenajavljeno, donekle suzbijaju?

VOJSKA KOSOVA

Sasvim kratko podsećanje na kontekst. Aktuelni Ustav Kosova ne predviđa postojanje Vojske Kosova, i za formiranje ovakve naoružane grupe potrebna je promena tog ustava, a za to je pak potrebna – stav 2 člana 144, preciznosti radi – i dvotrećinska većina u njihovoj Skupštini, ali i dvotrećinska većina „svih poslanika Skupštine koji zauzimaju rezervisana ili zagarantovana mesta za predstavnike zajednica koje ne čine većinu u Republici Kosovo“. Drugim rečima, Srbi imaju pravo veta na formiranje Vojske Kosova, i to su pravo sve do sada uspešno koristili. Zbog toga su, a uz to i naviknuti na konstantnu zapadnu podršku u svim svojim nastojanjima koja idu na štetu Srbije, albanski lideri iz Prištine prešli na plan B, na promenu postojećeg Zakona o Kosovskim bezbednosnim snagama kojim bi ova formacija – „lako naoružana i neće imati teškog oružja kao što su tenkovi, teška artiljerija ili ofanzivni vazdušni kapaciteti“ – bila lišena ove vrste ograničenja i time bi, bez potrebe za srpskim odobrenjem jer se ne menja Ustav već samo jedan zakon, bila pretvorena u vojsku koja se, za razliku od prave vojske, samo ne bi odazivala na to ime.

Ovakvom je planu, međutim, stigla zabrana sa Zapada, ne baš tim rečima, ali u jednako rečitom obliku podsećanja da se Vojska Kosova ne može formirati ovako izokola, već samo u skladu s ustavnom procedurom, to jest uz dozvolu Srba, to jest uz dozvolu Srbije, koje nema a moralo bi i da je nikada i ne bude. Ova negativna reakcija najpre je stigla iz Amerike – spomenuti Majkl Karpenter u razgovoru s Hakijem Demoljijem, potom i ambasada SAD u Prištini javnim saopštenjem – a onda je na istovetan način reagovao i NATO, čiji je gensek Jens Stoltenberg ove srede Tačiju i Mustafi (Isi, premijeru) „preneo ozbiljnu zabrinutost NATO saveznika zbog nedavnih predloga kosovskih vlasti za transformaciju KSB u oružane snage, bez promene ustava… Ukoliko se mandat KSB sada razvije kako je predloženo, NATO će morati da ponovo razmotri nivo svoje posvećenosti, posebno u pogledu izgradnje kapaciteta“.

Očigledna je pretnja uskraćivanjem dalje podrške koja je sadržana u ovim Stoltenbergovim rečima. Međutim, kako rekosmo, najpre je pritisak na Prištinu izvršio Vašington, a tek onda Brisel. A važan detalj u vašingtonskoj reakciji, čini nam se, predstavlja podatak da je Majkl Karpenter, zamenik pomoćnika američkog sekretara za odbranu – zadužen je, inače, za Rusiju, Ukrajinu, Evroaziju i Zapadni Balkan – zaostao na tom mestu iz vremena administracije Baraka Obame, došavši na ovu funkciju (umesto zloglasne Evelin Farkaš) iz kabineta doskorašnjeg potpredsednika SAD Džozefa Bajdena. Zašto je sve ovo bitno? Zato što govori – uz njegove retke javne nastupe koji to potvrđuju – da je reč o čoveku iz srca dosadašnjeg vašingtonskog establišmenta, a to pak govori da zabranu formiranju Vojske Kosova on nije izdao po inerciji, jer bi ga inercija njegovog dosadašnjeg delovanja nagnala da taj potez podrži, već da je od svojih šefova dobio izričit nalog da reaguje ovako kako je i reagovao.

Dodajmo i da je ovakav stav Vašingtona bio najavljen još prilikom senatskog saslušanja sekretara za odbranu Džejmsa Metisa, kada je on govorio o potrebi transformacije Kosovskih bezbednosnih snaga, ali – važno „ali“ – samo pod uslovom „promene ustava s parlamentarnom podrškom“.

AMERIČKE NAMERE

Znači li ovo da je Vašington počeo da menja svoju balkansku politiku bespogovorne podrške albanskim ekspanzionističkim težnjama, u zamenu za njihovu bespogovornu poslušnost koja se naziva kooperativnošću? Takav bi zaključak (samo na osnovu ovog postupka) bio i preuranjen i preteran, ali izvesna količina ohrabrenja jeste sadržana u ovom šumu u odnosima između Vašingtona i Prištine, i sad treba da se nadamo da će taj šum postati i kudikamo glasniji. A to bi i mogao da postane, jer ove srede po podne, posle razgovora sa Stoltenbergom i sastanka s ambasadorima zemalja Kvinte (SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija) koji je usledio zatim, Tači je nastavio da najavljuje da će nastaviti ono što je započeo, onako kako je započeo.

S tim što bi ovakav razvoj događaja mogao da dovede i do političkih prestrojavanja na samom Kosovu, jer Haki Rugova, potpredsednik Demokratskog saveza Kosova premijera Mustafe, rekao je, posle negativne reakcije Vašingtona i Brisela, da DSK „ne podržava stvaranje vojske bez podrške SAD i NATO-a“…

U svakom slučaju, ako išta, sigurno je samo da SAD i NATO neće dozvoliti Kosovu da formira svoju vojsku, makar ne u ovom trenutku. Da li će im dozvoliti u nekom sledećem, pitanje je na koje niko danas nema pouzdan odgovor. Kao što je pitanje i da li je ovde reč o koordiniranom protivljenju Trampove Amerike i NATO-a, ili pak NATO, jednostavno, posle onakve američke reakcije nije imao kud nego da joj se priključi jer bi svaka drugačija reakcija proizvela mnogo teže posledice po njihovo poljuljano partnerstvo.

A kuda će to partnerstvo dalje ići, pokazaće nam slučaj Crne Gore, čiji je prijem u NATO već dugo zaglavljen u kabinetu Donalda Trampa, bez ijednog razloga – sva prethodna procedura uspešno je završena, imaju skoro stoprocentnu većinu u Senatu a potrebna im je samo dvotrećinska za okončanje procedure ratifikacije, senatski raspored ionako nije isuviše zgusnut da u njemu ne bi bilo mesta i za malecku Crnu Goru, skoro svi drugi NATO partneri to su već učinili… – osim ako razlog nije Trampovo oklevanje da dalje širi NATO preko crvene linije koju je Rusija povukla baš oko Crne Gore.

S druge strane, opet, neporeciva je činjenica da su i SAD, i NATO, i EU i sva prateća evroatlantistička horda do guše upleteni u događaje u Makedoniji, u događaje koji, uz njihovo aktivno saučestvovanje, vode ka stvaranju Velike Albanije. Zašto, dakle, evroatlantistički krugovi (već dugo) rade na udovoljavanju albanskom ekspanzionizmu u Makedoniji, a zašto su počeli da mu se suprotstavljaju na Kosovu i Metohiji?

Možda je to protivrečje samo prividno i deo taktike koja nalaže da se Srbije ne antagonizuje isuviše i odjednom – premda ovo objašnjenje ne objašnjava razmimoilaženje između Prištine i Vašingtona oko kosovske vojske – ali stvari se mogu sagledati i na kudikamo drugačiji način. Na zapadne poteze u Makedoniji, naime, može se (i treba, jer to jesu) gledati kao na poteze dosadašnjeg establišmenta, onog koji je u SAD poražen porazom Hilari Klinton na predsedničkim izborima, dok je potez u vezi s kosovskom vojskom – opet, očigledno – potez na koji se odlučila nova vašingtonska administracija.

Da li će ona pri ovakvom stavu i ostati, ili će ga preokrenuti u njegovu suprotnost – moguće imenovanje Ričarda Grenela, otvorenog zagovornika ulaska Ukrajine u NATO, za američkog ambasadora pri ovom vojnom paktu, svakako da izaziva podozrenje – kako rekosmo, saznaćemo ako budemo dovoljno strpljivi, a moramo da budemo strpljivi, ali do tada sasvim je sigurno da smo suočeni s razgoropađenim albanskim iredentizmom, čije su manifestacije uostalom sasvim vidljive i u Makedoniji, i na Kosovu i Metohiji, a i na jugu Srbije koji je ove nedelje, u (ne)prijateljskoj poseti Srbiji, obišao predsednik Albanije Bujar Nišani.

RUSKA PODRŠKA

Kako da se postavimo u ovoj situaciji, tim pre ako u Vašingtonu na kraju ipak prevlada struja koja nam je u proteklih četvrt veka nanela toliko zla da se od njega još zadugo nećemo oporaviti? Pri čemu je upravo to karta na koju igra Hašim Tači, tvrdnjom (uzimamo je kao primer) da „Balkan nije pod rizikom od uloge i funkcije Kosovskih bezbednosnih snaga koje su u potpunosti u skladu sa evroatlantskim okvirom i njihovim vrednostima. Zapadni Balkan je u opasnosti od ruskih vojnih baza u Srbiji, od ruskih migova u Srbiji, i ruskih vojnih manevara u Srbiji“.

Upravo je ovim svojim rečima Tači nagovestio šta moramo da učinimo. U NATO ne možemo da se pouzdamo jer će mu Albanci uvek biti lojalni taman koliko mi nikada ne možemo da budemo, ko zna šta možemo da očekujemo od Trampa i Amerike, što znači da, po ko zna koji put u našoj istoriji, boljeg (a i snažnijeg) saveznika od Rusije nemamo.

U tom kontekstu isporuka ruskih migova 29 Srbiji koju je Tači spomenuo – gest sam po sebi izuzetno značajan – dodatnu će simboličku vrednost dobiti ako se ostvare medijske najave da će do te isporuke doći 24. marta, dakle, na dan početka NATO agresije na Srbiju 1999. godine. Poruka ovakvog gesta biće kristalno jasna: Rusija će Srbiju čuvati kao što nije mogla da je sačuva tada. A da je u međuvremenu postala sposobna i spremna da čuva svoje saveznike, pokazala je u Siriji.

IZBORNA OPASNOST

Stignu li ruski avioni zaista tokom marta, dakle, neposredno uoči predsedničkih izbora u Srbiji, predstavljaće takav čin i važnu političku poruku (budući da, naime, kao i mi, i predsednik Rusije Vladimir Putin zna kako će taj događaj biti prihvaćen u srpskom biračkom telu).

Predsedničke izbore u Srbiji, u ovom kontekstu, ne spominjemo slučajno. Ali ne spominjemo ih zato što će ruski migovi povećati šanse Aleksandra Vučića da na njima pobedi, niti zato što građanistička opozicija svojim podelama na sve više kandidata (Saša Janković, Vuk Jeremić, Saša Radulović, Nenad Čanak…) sa, nužno, sve manjim procentima jer ih jedni drugima oduzimaju, sve više povećava šanse Vojislavu Šešelju da uđe u drugi krug izbora ako tog kruga uopšte bude, već predsedničke izbore spominjemo zbog opasne mogućnosti koja se nazire u zajedničkom saopštenju izbornih štabova Saše Jankovića, Vuka Jeremića i Boška Obradovića, na koju smo ukazali u prošlom broju „Pečata“, da izborni rezultat bude osporen, i da u pomoć onda bude pozvan strani faktor. Uostalom, pogledajmo Makedoniju: stvaranje unutrašnje nestabilnosti i prizivanje stranog faktora nisu recept za rešavanje naših problema, to je recept za stvaranje još većih problema, u trenutku u kome već dovoljno problema imamo na svojim granicama i administrativnim linijama. Zbog toga, čak i nije toliko bitno ko će na izborima pobediti, koliko je bitno da izborni proces prođe u redu i miru. Bude li iko taj red i mir poremetio – iz vlasti ili iz opozicije, svejedno – s pravom će biti optužen da ne radi u korist Srbije nego u korist onih koji nam žele dobro koliko su dobra poželeli i Makedoniji kada su je doveli u ovo stanje akutnog pucanja po šavovima.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *