Победа има једног оца, пораз је увек сироче

Pobeda ima jednog oca, poraz je uvek siroče

12 aprila 2015

Bosko Jaksic 45Piše: Boško Jakšić

Pamtim, ima tome dosta godina, da je posle jedne rudarske nesreće kod Tuzle republički ministar za rudarstvo BiH podneo ostavku. Memorija je sačuvala događaj samo iz jednog razloga: ostavka je sasvim retka pojava ovdašnje scene.

Zašto je moralna kategorija osećanja lične odgovornosti za naše političke poslenike mislena reč? Zašto je odgovornost političke elite gotovo nepostojeća? Politička funkcija je ugovor o poverenju između birača i vlasti, što znači da u slučaju da je to poverenje na bilo koji način narušeno političari treba da podnesu ostavku. Bez toga demokratija ne funkcioniše.

Povodi za političku ventilaciju mogu da budu različiti: neispunjena izborna obećanja, afere, direktno ili indirektno kršenje zakona, neposredna ili posredna odgovornost za elementarne ili kakve druge nesreće…

Mnoge stvari su ovde naglavce nasađene. Pa i institut ostavke. Umesto da se posmatra kao dostojanstveni čin u situacijama kada i nema lične krivice, ostavka se tumači kao izraz lične slabosti. Umesto da se tumači kao snaga stranke, doživljava se kao njen negativan imidž.

Kako očekivati ostavku kada su našim političkim ekselencijama uvek krivi neki drugi. Najčešće prethodna vlast, ali mogu to da budu i birači koji su ih izabrali, saboteri njihove plemenite misije, novinari, meteorologija, tehnika…

Boris Tadić nije ni pomislio da ponudi ostavku posle izbornog poraza. Umesto toga je osnovao novu stranku.

Dok god je politika bezbedna i lukrativna delatnost koja donosi razne beneficije, dobrovoljnih ostavki neće biti. Odstupanje s položaja doživljava se kao pitanje života i smrti. Ministri svoje fotelje pričvršćuju čeličnim ankerima. Kako uopšte da razmišljaju da ostavkom mogu da pomognu državi, svojoj partiji – i pre svega sebi.

Okružen raznim aferama i izazovima, na ostavku se 2013, prvi put posle mnogo vekova, odlučio i papa Benedikt Šesnaesti. Crkva poznata po svom gvozdenom centralizmu ipak je u svoje operativne sisteme uključila pojmove kao što su transparentnost, individualizam, demokratija, odgovornost.

Neposredno pre nego što će stupiti na tron svetog Petra, kardinal Racinger je o crkvi govorio kao o „brodu spremnom da potone, brodu u koji voda ulazi sa svih strana”.

Ne znam zašto me to asocira na premijera Aleksandra Vučića koji je svojevremeno rekao: „Treba imati na umu da se nismo ukrcali na Titanik u Sautemptonu, pa da možemo da menjamo kurs. Ukrcali smo se nakon što je brod već udario u ledeni breg, a putnici počeli da skaču u more”.

Ti putnici u vodi, svi mi, očekuju isto što su katolički vernici očekivali od pape: odgovornost. Lako je reći da Crkva i vojska u Srba uživaju najveće poverenje naroda, ali poverenje je živa tvar, gubi se i stiče.

Korupcionaške afere bez epiloga, prirodne kataklizme koje dočekujemo nespremni, problematične diplome i plagijati, nesreće čije su istrage nedovoljno transparentne, sve to rabi poverenje. Po koja ostavka bila bi više nego dobrodošla. Na opštu dobrobit.

Šta da zaključi običan čovek? Da su ga namagarčili oni za koje je glasao, i tako u krug. Da je džabe učio dok pored njega kosmičkom brzinom napreduju oni sa diplomama pribavljenim uz stranački uticaj. Da će morati mesecima da čeka na pregled dok oni u klinike ulaze sa rotacionim svetlima. Da te i takve savest ne grize – jer je nemaju.

Ne mislim da vlada treba da vodi politiku pod pritiskom ulice ili tabloida, ali ne može ni da ignoriše opšte raspoloženje. Javnost pre svega mora da bude objektivno obaveštena. Što je teško ukoliko se uspostavlja kontrola nad medijima, ukoliko se vesti filtriraju.

Čujem da svim novinama padaju tiraži u vremenima dok afere sustižu jedna drugu. Narod se povlači u letargični san. U apatiju. Postaje zasićen. Možda i uplašen deblima koja se valjaju zamućenom maticom našeg političkog i medijskog života.

U savremenim demokratijama ostavka je sasvim prirodna posledica skandala koji ogole prestupe, greške ili političke privilegije.

Jedan japanski premijer je podneo ostavku pod pritiskom sopstvene stranke zbog neispunjenih predizbornih obećanja. Ministar finansija Kipra je napustio funkciju čim je formiran odbor sa zadatkom da ispita zašto je zemlja u krizi.

Nemački predsednik je 2012. podneo ostavku osumnjičen za „izvlačenje prednosti” od svojih poznanstava s biznismenima. Italijanski ministar saobraćaja preuzeo je odgovornost za nameštanje tendera za javne poslove. Slovenačka ministarka zdravstva podnela je ostavkunakon samo mesec dana provedenih na funkciji, a kao razlog za odluku navela je medijski pritisak zbog navoda o korupciji koju je opovrgavala.

Bivša hrvatska ministarka zdravstva podnela je ostavku nakon afere neispravnih dijalizatora iako nije bila lično umešana, dok je hrvatska ministarka kulture nedavno podnela ostavku kada su utvrđene nepravilnosti u računovodstvenom poslovanju njenog ministarstva.

Nemačka ministarka obrazovanja je 2014. podnela ostavku pošto je utvrđeno da je njena doktorska disertacija zapravo plagijat, a ove godine se zbog iste stvari povukla i slovenačka ministarka obrazovanja.

Premijer Južne Koreje je aprila 2014. podneo ostavku zbog kritika da njegova vlada nije dobro koordinisala spasavanje sa potonulog trajekta. „Želim da se izvinim zato što nisam bio kadar da sprečim tu nesreću i da uspešno rukovodim akcijama koje su usledile. Ocenio sam da kao premijer treba da preuzmem odgovornost i da podnesem ostavku.”

Premijer Letonije je 2013. podneo ostavku zbog pogibija u nesreći kada se srušio krov supermarketa u Rigi.

Narod ima pravo da zna sve okolnosti u vezi sa tragičnim padom helikoptera Mi-17. Solidaran je sa žrtvama, ali ne i sa živima koji su eventualno odgovorni. Javnost ne traži glave, već istinu.

Ukoliko ta istina sadrži elemente bilo čije lične odgovornosti, onda treba da bude propraćena ostavkom kao činom lične moralnosti. Slavlje prate fanfare, promašaje okružuje tišina. Pobeda ima jednog oca, poraz je po pravilu siroče.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Zapadnjak says:

    Prvo i osnovno a jako nužno,čak je od vitalne važnosti za Srbiju.Svi vi,jajare,mešetari,nvo-e,jednom rečju petokolonaši,MORATE pod vrlo,vrlo hitno da se pozavlačite u rupe iz kojih ste izašli 5.Oktobra i da na taj način šansu da Državu povedu u pravom smeru dobiju mladi,obrazovani i nadasve ljudi koji VOLE svoju zemlju Srbiju.Niko ne traži ni lustraciju ni kojekakve sablje,samo mrš u rupe,analitiku,novinarstvo,politiku,ekonomiju,verujte mi na reč,ima ko da vodi i da se stara za ovaj probušeni brod,imenom Srbija.Dakle,još jedared,mrš u rupe,pogani i prodane duše!!!!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *