Počela je žestoka satanizacija

Počela je žestoka satanizacija

1 avgusta 2014

Milorad Vucelic 7836Piše: Milorad Vučelić

Seća li se ko u ovoj paklenoj buci i histeriji koja vodi svet na ivicu katastrofe kako je sve počelo? Pitanje je umesno ne zato što je naše pamćenje poslovično kratko, već zato što su silina događaja i žestina zapadne propagande tolike da se više ne može razaznati ni početak ni kraj, ni uzrok ni posledica. Svakog dana proizvode se novi događaji i informacije a sve radi toga da bi se dokazala krivica onog koji je kao krivac unapred nabeđen.

Počelo je tako što je Rusija bezuslovno ponudila Ukrajini 23 milijarde evra godišnje pomoći. Nasuprot tome, EU Ukrajini nije ponudila ništa sem potpisa na nekom briselskom papiru. Odlaganje tog potpisa dovelo je do teške krize. Usledile su demonstracije u Kijevu i neonacistička oružana pobuna na Majdanu. Izvršen je državni udar i legalni i legitimni šef države je, da bi sačuvao glavu, morao pobeći iz zemlje. Ukrajina je ostala bez desetina milijardi, i bez Krima, a u njoj sada besni građanski rat. Pred tom zemljom su novi užasi koji će verovatno svoj vrhunac dostići u nastupajućoj zimi. I dešava se sve ono što znamo da se dešava. Ukrajina se pretvorila u poprište žestoke borbe zapadnih sila protiv Rusije. Vinovnik ovih događaja, kao i najvećih zala počinjenih širom sveta u poslednje tri decenije, jeste Amerika. Sada su njenom pritisku, posle izvesnog (ohrabrujućeg) opiranja, podlegle i članice EU koje su se pridružile američkim sankcijama. U toj borbi sredstva kidisanja na Rusiju se ne biraju, uključiv i ona poput obaranja malezijskog civilnog aviona, čija je užasna posledica 298 žrtava i njihovo se stradanje na krajnje besraman način politizuje.

Pred našim očima i uz učešće nekih zluradih medija koji su pravi „službeni glasnici evroatlantske okupacije Srbije“, odvija se najveća i najbesomučnija politička, ekonomska i medijska kampanja protiv Rusije i njenog predsednika Vladimira Putina. Ta satanizacija uporediva je samo sa onom na vrhuncu Hladnog rata. Ali samo prividno uporediva i ništa više od toga. Razlika je bitna i stvari stoje mnogo gore nego ikada pre. Nekada je, naime, to bar deklarativno bilo usmereno protiv boljševika-komunista, njihove vlasti, revolucije i Staljina a sada je to, neskriveno i neselektivno, upereno protiv Rusa, Rusije, pravoslavlja i Putina. Pored toga, reč je o otvorenim pretenzijama na rusku teritoriju i njena prirodna bogatstva, dakle, na delu je zavojevački pohod protiv istorije i geografije. Tu se više ne primenjuje bilo kakva mimikrijska ideologija, već se sprovodi ogoljeni geopolitički interes, uz jasne kolonijalne pretenzije. Nije važno kakva je Rusija, važno je biti protiv svake Rusije koja je sposobna da vodi računa o sopstvenim interesima. Samo je Mihail Gorbačov bio slavljen i cenjen u zapadnim prestonicama.

Zapadnim drskostima nema kraja, pa tako predsednik SAD Barak Obama ne preza da kaže: „Gubimo strpljenje sa Putinom.“ Ničim se ne prikriva da Amerika demonstrira nameru da kazni rusku vladu zbog toga što vodi računa o interesima Rusije i njenih naroda. Svakim danom se po cenu ogromnih ljudskih žrtava u Ukrajini i sve veće mase izbeglica koje pristižu na rusku teritoriju provocira strpljenje ruskih vlasti. Laž o ruskoj odgovornosti za oboreni malezijski avion polako se raspada i sada će se morati odigrati nešto novo što će biti povod za još oštrije sankcije prema Rusiji. Podiže se i preostala mreža tobožnjih patriota provokatora unutar zemlje koji bi da podgreju nacionalne netrpeljivosti, baš kao i preostale agenture, o čemu se možete informisati u tekstu Bogdana Đurovića „Rusija se uspravlja“ u ovom broju „Pečata“. Poteže se i zlokobna a lažna optužba da je Rusija narušila sporazum o upotrebi nuklearnog naoružanja!

Vlada Srbije i njen premijer Aleksandar Vučić na svu sreću ne učestvuju u ovoj mračnoj i zlokobnoj operaciji. Nije reč samo o našem velikom ekonomskom interesu već i o očuvanju osnovnog nacionalnog dostojanstva i samopoštovanja koji bi bili bačeni pod noge neposrednim učestvovanjem u ovoj antiruskoj histeriji. Spremnost da se odoleva žestokim zapadnim pa i domaćim pritiscima i da se tom prilikom i u više navrata izrazi spremnost na vlastitu ličnu žrtvu zaslužuje svako poštovanje i podršku. Baš kao što veliko uvažavanje zaslužuje spremnost da se prihvati, ako je to neizbežno, i izvesna doza ustupaka i političkog poniženja da bi se izbeglo ono opšte i državno. Naša istorija pamti i poznaje takve, nažalost neretke slučajeve. Jedan od važnih zadataka svakog odgovornog državnika je upravo da pokaže takvu sposobnost, spremnost i veštinu, pa ma koliko zbog toga bio izložen kritici i napadima. Ostvarenje opšteg dobra baca u senku sve ostalo.

Dakle, potpisivanje ugovora o „Južnom toku“ i njegovo očuvanje spadaju u najveće uspehe naše nove vlade. Pohvalu za napredovanje u evrointegracijama velikodušno prepuštamo drugima i nema nikakve sumnje da će se tu komplimenti izdašno koristiti.

Nakaradno u svemu ovome je uporno insistiranje ministra Ivice Dačića i brojnih političkih analitičara da je ovde reč o nekom balansiranju i politici balansiranja. Nema principa, nema jasnog opšteg interesa i poštovanja pouzdanog saveznika, već samo spremnosti da se okreće kako vetar duva. Odsustvom načela demonstrira se spremnost da se može i da se bude sa svakim bez obzira na razlike − da bi se opstalo na vlasti po svaku cenu. Balansiraćemo, balansirati, lagaćemo i prijatelje i neprijatelje, i protivnike i saveznike, i zle i dobre, i strance i svoje birače, a čim balansiranje ne bude moguće, priklonićemo se jačem, pa makar to bilo pogubno po narod i državu.

Bilo kako bilo, Srbija je izbegla da se pridruži zemljama koje će verovatno na osnovu odluke ruske državne Dume poneti ime „države agresora“ .

Pred vladom Srbije pre stotinu dana našao se problem otklanjanja katastrofalnih posledica koje je proizvela vlast žutog kartela, čiji je nerazdvojni i važan deo bio SPS. To će ostati trajni zadatak, za koji će biti potrebna čitava decenija. Prolazno vreme od samo tri meseca zaslužuje povoljnu ocenu.

Vlada ne sme da nasedne na stereotip koji se učestalo širi da su nekadašnje vlasti dovoljno kažnjene teškim porazom na izborima. Malo je to. Za takav zajednički zločinački poduhvat protiv ekonomije, državnih institucija i medija mala je to kazna. Ne mogu se počinioci najgorih nedela protiv privrede i države i zloupotrebe vlasti providnim mađioničarskim hokus-pokusima tek tako prevesti u političku opoziciju. To bi bilo isto tako kao kada bismo, očekujući velike kiše i nepogode, sami rušili brane i vodom punili jame rudnika na Kolubari.

Na neki način, tako bi se uvažila politička zaostavština žutog kartela. Kao što je poznato, oni su odmah po dolasku na vlast (nasilno smenivši po principu političke podobnosti i pripadnosti preko pedeset hiljada ljudi) a potom i zajedno sa Haškim tribunalom prihvatili pojam komandne odgovornosti i suđenju u Hagu tako izložili svoje brojne prethodnike, od Miloševića do Karadžića. Zašto bi bilo loše da oni sada na sebi iskušaju primenu svojih ubeđenja i ideala? Primetno je da niko od onih koji su slušali Vilijamsonov izveštaj o zločinima koji su počinjeni na Kosovu od strane vrha OVK nije ni pomenuo automatsku primenu komandne odgovornosti. Nameće se i pitanje kakva će biti pravna valjanost svih sledećih ugovora srpske i albanske strane ako ih potpisuju oni koji su sasvim izvesno ratni zločinci, sudeći po Vilijamsonovom izveštaju. Šta su u međuvremenu radili naš tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević i njegov Bruno Vekarić? Šta bi sa njihovim saznanjima, krivcima i svedocima kojima su se slavodobitno na sva usta hvalili? Ili oni i dalje potvrđuju da se samo bave zločinima, stvarnim ili izmišljenim, koje su počinili Srbi? Da li su oni uopšte smenjivi ili smo osuđeni na njihovu večnost?

Druga katastrofa koja je zadesila Srbiju bila je majska poplava. Ma koliko bila teška, ona je znatno manja od prethodno pomenute. I tu je vlada Srbije zaslužila veoma dobru ocenu, ali će naredni meseci uticati na njeno konačno izricanje. Počele su i neophodne promene i smene u javnim preduzećima koja imaju naprosto neverovatne gubitke. Izostale su, za sada, one najvažnije, ali dato je obećanje da će se i to napokon dogoditi. I kada se dogodi, neće nestati gorak ukus da je to trebalo učiniti mnogo ranije i da bi se tako izbegle ovako velike štete. Podrobnije o prvih sto dana vlade i ocenama njenog rada možete se informisati u tekstu Nikole Vrzića, pod simptomatičnim naslovom „100 dana između čekića i nakovnja“.

Vlada je na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata održala sednicu u Nišu. Bilo je tu namerne simbolike i dolično svedene svečane atmosfere. I na samoj sednici u govoru premijera bilo je odlučnosti i rešenosti da se pruži jasan i nedvosmislen negativan odgovor svakom mogućem ultimatumu.

Na sednicu su premijer i ministri putovali autobusom. Dug je to bio put. Dva sata do Niša i dva sata nazad. Teško se tu obuzdati! I pojedini ministri nisu mogli da izdrže da bar ta četiri sata budi dostojni uspomene na one koji su pre sto godina morali da ustanu u odbranu svoje i naše srpske zemlje. Tačnije, prva dva sata prema Nišu su nekako izdržali, ali su potom, na povratku, angažovali tamburaša i harmonikaša i krenuli sa veseljem i šenlučenjem, valjda u slavu srpskih vojnika i našeg sećanja i današnjih briga, a sve uz pevanje pesama Halida Bešlića.

Svako može biti žrtva svog ukusa i svako bira meru svog privatnog ponižavanja, uživanja, ili stida i srama, i na to ima puno pravo. Ali nema pravo da zbog svoje državne funkcije te svoje lične izbore javno prikazuje i nameće kao nešto naše.

(Pečat)

KOMENTARI



3 komentara

  1. Živomir Marović says:

    Samo da izrazim slaganje sa svim iznetim, a dodao bih i opasku o jednoj od izjava gospodje- drugarice Slavice Djukić Dejanović, da mimoramo da shvatimo da je nastupio kapitalzam i da se partija mora prema tome i transormisati (možda baš ne tim rečima, ali to se može zaključiti. Siguran sam da za takav nastup imala podršku od Dačića. Kao pristalica i pripadnik glasačkog tela SPS-a to me je veoma pogodilo. Nisam član partije, penzionisan sam vojnik, a i dok sam bio vojnik nisam bio član tada jedine partije, ali u sebi sam uvek bio pobornik i pristalica socijalističke ideje i na svim glasanjima do sada sam za tu ideju glasao. Siguran sam da nisam usamlje, čak suprotno, ubedjen sam da većina glasačkog dela SPS-a misli kao ja, glasamo za ideje i principe, a nikako za za osobe... O svetskoj globalizaciji i agresivnosti Amerike u pokoravanju sveta, mnogi poznati i slavni ljudi su toliko toga rekli i napisali, pa ipak se dešava sve ovo u svetu, a najnovije u Ukrajini. Ameriku treba opametiti iznutra, podržavanjem i stvaranjem - pomaganjem njihovih protivnika u samoj Americi (a ima ih u svim društvenim slojevima), izvesti ih na ulice - činiti sve što Vašington, CIA, NATO čine širom sveta na destabilizaciji i promenama režima koji njima ne odgovaraju. Možemo li mi Srbi imati veće neprijatelje od Nemačke (EU) i Amerike, pa ma koliko nam para i laži obećavali?

  2. cofi says:

    Ti si Zivomire jedna budala teska cim se hvalis da si glasac SPS-a.

  3. nebra says:

    E moj Vucelo, Cime je drug Aleksandar zasluzio bilo kakvu pohvalu za unistenje Srbije i uporno priznanje republike kosovo i uporno uvodjenje diktaturice mentalno bolesne vlasti........?????????

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *