Početak faze nasilnog raspada Srbije

Početak faze nasilnog raspada Srbije

21 januara 2014

ana-filimonovaPiše: Ana Filimonova

Vladajuća koalicija u Srbiji 21. januar opisuje kao maltene “najvažniji datum u novijoj istoriji Srbije”, pošto je tog dana počela prva međuvladina konferencija Beograda i Brisela zvanično nazvana “pristupnim pregovorima”. Potpredsednik vlade Aleksandar Vučić izrazio je nadu “da će Srbija učiniti sve što od nje zavisi do 2018. godine, a posle toga ne zavisi od naše volje da li ćemo biti primljeni u EU u 2020. godini”. To znači, zvanično je potvrđeno: Srbija treba da “učini sve” do 2018. godine, a šta će biti dalje – po tom pitanju nema nikakve sigurnosti. Da istaknemo da potpuni spisak svega Brisel još zvanično nije istakao: pregovaračka platforma drži se u tajnosti. Tako Vučić ukazuje da će glavni fokus na pregovorima “biti dodeljen tački 35, koja je posvećena Kosovu”, iako “još niko ne zna kako će tačno izgledati glava 35, mogu se neke stvari pojaviti nenadano, neće biti nimalo lako”.

To nas podseća na tužnu formulu zapadnog faktora sa kraja devedesetih – “nisu toliko važni konkretni uslovi, Srbi jednostavno ne treba da postoje”. Premijer Ivica Dačić jasno ukazuje zbog čega je Srbija “udostojena časti” da započne pregovore: “pregovori sa EU nisu počeli zbog toga što je Srbija sprovela nekakve fantastične reforme, već zbog napretka u pregovorima sa Prištinom”, upozoravajući da “Srbija ne bi dobila početak pregovora sa EU da nije postigla sporazum sa Prištinom i samo ako se spotaknemo na putu, pregovori će biti prekinuti – mi to moramo imati na umu”.

Otvorenost srpskog premijera ne ostavlja prostora za opravdanje: predaja Kosova i Metohije u pravni okvir ”Republike Kosova”, pristanak na integraciju srpskog severa u sistem devijantno-kriminalne vlasti u Prištini, uspostavljanje državnih granica koje odvajaju sever Kosmeta od centralne Srbije – to je cena koju će vladajuća koalicija platiti za mogućnost vođenja beskonačnih pregovora sa briselskom birokratijom, bespogovorno ispunjavajući jedan za drugim ponižavajuće i po državu razarajuće zahteve Brisela. Pregovora posle kojih Srbija najverovatnije nikada neće ni stupiti u EU, pošto nema finansijskih sredstava.

Međutim, Zapad je bacio kosku u vidu započinjanja pregovaračkog procesa i nema sumnje da će se truditi da iz svoje žrtve iscedi sve sokove. Teško je odbaciti sumnju da će se Zapad, pošto u potpunosti ovlada zemljom, sa njom obračunati na najnemilosrdniji mogući način: primeri Libije i Iraka pokazuju nam da dejstva “pobornika demokratije i ljudskih prava” kao i nasilno nametanje “zajedničkog dobra” sa kasnijim uranjanjem zemlje u potpuni haos, uveliko prevazilaze sve “trikove” totalitarnih režima.

Karakteristično je da se u pozadini ozloglašenog cinizma i populizma “evroretorike” prorežimskih i ultraprozapadnih medija (čak i od strane srpske opozicije sa retkim izuzecima) ne čuju glasovi o tome da je u uslovima promenjenih geopolitičkih okolnosti za Srbiju otvoren alternativni put koji je može izvući iz beznadežnog ćorsokaka – a to je Carinski i Evroazijski savez na čelu sa Rusijom. To je rezultat moćnog viševektorskog rada, sa jedne strane, kao i rezultat odsustva sistematskog rada Rusije na podršci zemlji koja bez preterivanja predstavlja strateški ključ za Evropu, sa druge strane. Ovo što je rečeno više nego dobro razumeju oni koji se svim silama trude da istisnu prisustvo Rusije iz Balkanskog regiona.

Da istaknemo najvažnije: kakva god bude formulacija evročinovnika o Kosovu, treba razmotriti samo dva dokumenta: 1) Povelja UN koja garantuje teritorijalnu nezavisnost zemlje; i 2) Ustav Republike Srbije iz 2006. godine, prema kome su Kosovo i Metohija sastavni deo države Srbije, njena autonomna oblast. Sva dejstva koja su u suprotnosti sa ta dva osnovna akta predstavljaće kršenje međunarodnog prava i unutrašnjeg srpskog zakonodavstva.

Postavlja se pitanje gde je logika u takvoj imperativnoj težnji da se po svaku cenu pristupi Evropskoj Uniji? Očigledno je da se iza fasade procesa evrointegracija, koji je započet 2000. godine, krije nepovratan proces demontaže vojske i vojno-industrijskog kompleksa, industrijsko-poljoprivrednog sistema, hroničnog prebivanja zemlje na ivici socijalno-ekonomskog kolapsa. U navedenom periodu EU je uspešno u regionu ispunila svoje geopolitičke, političke i ekonomske ciljeve, koji uopšte nisu ličili na pokušaje da se Srbija izvuče iz istinskog ponora u koji je gura zapadni faktor posle vojne agresije NATO pakta.

Da podvučemo: EU niti daje neophodan novac, niti bilo kakve garancije, već samo uzima besplatnu žrtvu od Srbije. Pored toga, žalosno iskustvo Istočne Evrope pokazuje da nema nikakvih pluseva od pristupanja Evropskoj uniji, a minuse je teško pobrojati. Jedino od strane zapadnog faktora može se uočiti logika: njegov pristanak da započne pregovarački proces znači da će Srbija ući u novu fazu, drugu posle 5. oktobra 2000. godine, fazu radikalnog, nasilnog raspada zemlje.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *