Почиње битка за БЕЛОРУСИЈУ!

Počinje bitka za BELORUSIJU!

10 avgusta 2016

lukashenko 4565Šta nam donose predstojeći parlamentarni izbori u Belorusiji i hoće li oni biti poslednji tektonski poremećaj koji će ovu zemlju odvojiti od „ruske kontinentalne ploče“ i prebaciti je s one strane „atlantskog grebena“? Vašington je zauzeo uporište u eliti, ali narod je još neposlušan

U Belorusiji se danas ne puca. Narod je spokojan. Niko ne napada granice, ali se odvija rat, hibridni, a najveća borba se vodi u vrhu elite, jer SAD, može se slobodno reći, izvode u Belorusiji grandioznu operaciju prevođenja ove države u svoj blok. Belorusi odbijaju da pomognu napadnutoj Rusiji, jer nova vojna doktrina usvojena 4. aprila 2016. godine u beloruskoj skupštini to ne dozvoljava. Naši trpe poraz, konstatuje ruski analitičar Anatolij Šlikov.

Nedelju dana pre ruskih (11. septembra) održavaju se beloruski parlamentarni izbori, tj. bira se novi saziv Nacionalnog sabora. Tamošnja centralna izborna komisija objavila je na svom sajtu da je prihvatila 420 inicijativa građana za prikupljanje potpisa, a koji se tiču kandidata za mesto poslanika. Potpisi su sakupljeni za Beloruski nacionalni front, partiju levice „Pravedni svet“, Komunističku partiju Belorusije, Liberalno-demokratsku partiju, Belorusku socijaldemokratsku partiju, „Zelene“, Belorusku patriotsku partiju itd.

PARTIJSKA AMERIKANOFILIJA

Kada su ovi izbori u pitanju, „pada u oči“ da sve partije, bez obzira da li su nacionalističke ili proruske, u prvi plan ističu „najvažnijeg prijatelja“: neophodno je na predizbornom mitingu ili već kakvom političkom skupu među govornicima imati „svog Amerikanca“ ili bar telegram podrške kakvog istomišljenika iz SAD. Istovremeno, portal ambasade SAD u Minsku bukvalno je preplavljen vestima o tome kako Vašington želi da uspostavi dijalog sa Minskom i pomogne u rešavanju svih „beloruskih problema“, povezanih sa ljudskim pravima, ekonomijom… I ako je do juče za Vašington uslov rešavanja ljudskih prava u Belorusiji bio odlazak sa vlasti Aleksandra Lukašenka, sada više nije tako i ovo se pitanje posmatra iz druge, pragmatične perspektive. Drugim rečima, u prvi plan beloruskih izbora izbilo je pitanje geopolitičke orijentacije i geopolitičkog prijatelja. Činjenica je da su Amerikanci s tim u vezi dosta uradili, zapravo, može se reći da su izbore već dobili, bez obzira koja partija bude u parlamentu, pri čemu im, kako svedoči Aleksandar Klaskovski, svesrdno pomažu i vlast i Belorusi. Naime, politička izborna agitacija u Belorusiji odvija se u nevreme, u leto kada je „mrtva sezona“, jer su birači na odmoru i preokupirani drugim brigama (predstojećim početkom školske godine, tako da nema vremena za „politiku“). Uz sve to „Belorusi preziru politiku i političare“, što dodatno širi apatiju birača i odaje utisak ravnodušnosti prema geopolitičkom izboru.

Vrhunac dobrih odnosa SAD i Belorusije zbio se tokom zime i proleća 2016. godine, a koliko se Minsk zaigrao sa „novim prijateljem“ pokazuje činjenica da nije podržao nijednu spoljnopolitičku inicijativu Moskve, što su ruski analitičari ocenili kao pobedu pre izbora.

Zapad je u Lukašenkovom okruženju formirao masonsku ložu koja ima negativni uticaj na predsednika. Još nije poznat lider te lože, ali će Amerikanci uskoro otkriti njegovo ime. Bilo im je važno da Belorusija prihvati novu vojnu doktrinu (usvojio ju je odlazeći parlament), u koju su uložili mnogo rada i novca, a to je upravo sproveo taj čovek. Tako su Amerikanci dobili značajnu bitku u Belorusiji.

U Rusiji smatraju da nije slučajna izjava ministra odbrane da je novom vojnom doktrinom zabranjeno učešće beloruske armije u vojnim operacijama van granica države. Posle toga, tvrdi Šlikov, sve tajne službe počele su da proučavaju ovu blistavu operaciju Ministarstva spoljnih poslova SAD. Bez ispaljenog metka neutralizovana je jedna od boljih armija Evrope. Drugo je pitanje da li beloruski političari shvataju šta su uradili i kakvo su breme sebi natovarili: ukoliko neprijatelj napadne Rusiju, beloruska armija neće pomoći. To znači da sa teritorije Ukrajine i Pribaltika NATO može napasti Rusiju, istovremeno okružiti Belorusiju, a ona neće reagovati.

Ruski vojni analitičari ukazuju da iza ovakve vojne doktrine može da stoji samo podoficir koji je jedva završio srednju vojnu školu ili – agent u Lukašenkovom okruženju. Očigledno da beloruska elita u ovome ne vidi problem, za razliku od naroda koji je za saveznu državu Belorusije i Rusije, o čemu je potpisan sporazum 16. januara 2000. godine. Zapadu je to bila kost u grlu, jer želi da spreči integracije dve zemlje i stvori zonu haosa na granicama Rusije. Dakle, Belorusija treba da postane druga Ukrajina…

PRIŠRAFLJIVANJE BELORUSIJE

SAD, naravno, produžavaju operaciju sa ciljem njenog integrisanja u zapadni svet. O tome piše francuski portal Intelidžens onlajn, napominjući da su krajem marta 2016. u Minsku boravili pomoćnik ministra odbrane SAD za pitanja Rusije, Ukrajine i Evroazije Majkl Karpenter i raniji direktor nacionalne obaveštajne službe SAD Džejms Kleper, koji je reko da putuju sa ciljem „prišrafljivanja“ Belorusije Zapadu. Kako Zapad integriše druge države u svoj poredak – poznato je, od Srbije, Gruzije, Egipta, Libije do Ukrajine.

Sada Sjedinjene Države i Evropska unija menjaju pristup Belorusiji, odnosno žele promene preko pridobijanja beloruske elite. Krajem oktobra prošle godine Zapad je ukinuo sankcije Lukašenku, a 15. februara 2016. ukinuo je i sve sankcije državi Belorusiji, pa sada američki političari malo-malo pa izvrše „desant na Minsk“. Bilo bi daleko od istine da novonastala situacija ne prija beloruskom predsedniku, te je sa nekima i razgovarao, na primer sa gorepomenutim Karpenterom. Pri tome, Lukašenko ne štedi komplimente za SAD („Belorusi su bili uvek pozitivno nastrojeni prema SAD“, „Rat u Ukrajini će biti završen kada to SAD budu želele“…).

Viši naučni saradnik Ruskog instituta za strateška istraživanja Oleg Namenski ocenio je da je moguće odvojiti Belorusiju od Rusije jer je ekonomija ove države, za razliku od ukrajinske, slična evropskoj. Druga stvar je koliko bi to koštalo – svakako previše i za Zapad i za Belorusiju. Ali ukoliko bi to politika htela, onda je i cena „prihvatljiva“. No trenutno odvojiti Belorusiju od Rusije je krajnje teško, jer Zapad za to nema sredstava, a (Evropska unija) volje.

MALI DVORSKI PREVRAT

Zato je ključno pitanje tehnologije smene proruske vlasti u Belorusiji. Prema Namenskom, Lukašenko nije prihvatljiv političar za Zapad, bez obzira na aktuelno otopljavanje odnosa, pošto je isuviše samostalan, tvrd i teško ga je kontrolisati. Javna, velika obojena revolucija, poput dve odrađene u Ukrajini, ne dolaze u obzir, jer su kompromitovane. Zato je ostala treća varijanta – mali „dvorski prevrat“ ili „mala obojena revolucija“, koju bi izveo neko iz Lukašenkovog okruženja. Samo ko bi to bio?

Osobenost Belorusije je ta što je narod usmeren ka Rusiji, elita prozapadno, skoro sva sem Lukašenka, tako da je kandidata poprilično, čak i u njegovom okruženju. To znači da je najbolje okrenuti Belorusiju ka Zapadu ne putem obojene revolucije već transformacijom elita i državnih institucija. Na ovom putu Zapadu ne pomaže beloruska opozicija, koja se pokazala besplodnom i akciono nekorisnom.

Na drugoj strani beloruska elita je slična ukrajinskoj – ne vidi suštinu. Njoj je važno da je bombona lepo upakovana, a što je neukusna, to ih ne interesuje. Problem je što beloruska elita želi u Evropsku uniju, pa makar time naneli štetu vlastitoj ekonomiji i interesima. Bez obzira na sve pouke iz Ukrajine, beloruska elita i dalje misli da je na Zapadu sve idealno, te da će integracijom u EU Belorusija postati istočnoevropska Švajcarska. Jednostavno, beloruska elita misli da će njoj u svim uslovima biti lepo, možda manje nego sada, ali svakako podnošljivo. Naravno da ih ne brine kako će biti narodu. Pored toga, kako je pokazala istorija različitih pokušaja, izgradnja beloruske nacije moguća je samo u opoziciji ruskom identitetu (iskustvo Ukrajine, zatim Hrvata, Bošnjaka i Crnogoraca prema Srbima). Iako, dakle, ova ideja nije pobedila, jer i danas većina Belorusa govori ruski jezik i smatra sebe delom ruskog sveta, ideja se stalno obnavlja drugim sredstvima i putevima. Projekat se realizovao zahvaljujući komunističkoj revoluciji i raspadu SSSR-a. Belorusi sada imaju posebnu državu, ali da bi se načinio novi korak i utvrdila beloruska nacija mora se razviti beloruski nacionalizam koji je po svojoj suštinski antiruski. Ali mržnja uz beloruski karakter ne ide, pa se tako i antirusizam slabo prima.

Koliko su se Amerikanci u Belorusiji osilili pokazuje i portal njihove ambasade u Minsku, gde se nalazi obilje informacija o licima iz Belorusije, diplomcima kurseva „ljudskih prava“ u SAD, a koji su izjavili da je neophodno da domaći političari prođu obuku iz ove oblasti po programu Huberta Hamfrija, u SAD, specijalizovanog za „pravljenje“ eksperata u oblasti ljudskih prava, novinarstva, upravljanja gradskim i regionalnim oblastima, bankarskog sektora itd. Budući polaznici se odabiraju u ambasadi i dobijaju grant (novac) američke vlade za stažiranje u SAD, a prema konkursu, poželjno je da su se prethodno bavili (društvenim) naukama, predavanjem u srednjim školama, omladinskim radom i slično.

To nije sve. Za belorusku omladinu stalno je otvoren konkurs „omladinskog liderstva“, a sudeći po pratećim informacijama, sem što sve plaća američka vlada, nekako je i „najdraži“ ambasadi. Istu „školu liderstva“ promoviše i ambasada SAD u Moskvi. Pošto je odziv i u Belorusiji i Rusiji bio „ispod očekivanja“, prešlo se u fazu pozivanja određenih mladih i perspektivnih ljudi u ambasadu na razgovor sa Amerikancima „gostima Rusije“, odnosno „Belorusije“. Da li treba pomenuti da su „Gosti Rusije i Belorusije“ predavači iz škole „omladinskog liderstva“. Interesantno, ali posle tih razgovora „mladi lideri“ su po pravilu na svojim društvenim profilima pozivali „na smenu vlasti u ove dve zemlje“. Analitičar Aleksej Volodin napisao je da su „mladi lideri“ birani po određenom ključu, odnosno da imaju narcisoidni karakter, obavezno sa skromnim životnim rezultatima, pri čemu su ih ubedili da je razlog njihovog neuspeha ne lična nesposobnost nego državna vlast koja ne vidi njihove sposobnosti i kreativnost. Dovoljan razlog da se učestvuje u smeni vlasti obojenom revolucijom.

PROMENA STRATEGIJE

Beloruska vlast je među prvima uspela da se izbori sa obojenim revolucijama, aktuelnim posle svakih izbora u ovoj zemlji, kada su „opozicionari“ vrištali po centru Minska tražeći ostavku predsednika „diktatora“, ponovno brojanje glasova, ulazak u EU… Sada su Amerikanci, suočivši se sa neuspehom, promenili ploču. Lukašenko više nije „poslednji diktator u Evropi“, nema dana a da se ne objavi vest kako je ukinuta neka od mnogobrojnih sankcija uvedenih prethodnih godina, pominju se „partnerski odnosi“ Belorusije i Zapada, Lukašenka pozivaju u Brisel… A ukoliko se ovo posmatra u medijskom diskursu – beloruski političari su igru prihvatili. Tako je Aleksandar Lukašenko (čak u svojoj rezidenciji) imao susret sa odlazećim američkim poverenikom za poslove Belorusije Rolandom Skotom. Beloruski predsednik je istakao da se u „poslednje vreme primećuje pozitivna dinamika dvostranih odnosa“, a Skot je odgovorio da države „jačaju saradnju u pitanjima regionalne bezbednosti“, dodavši „da su SAD jedna od vodećih država investitora u ekonomiju Belorusije“. Na to se nadovezao Lukašenko naglasivši „da Belorusija želi normalizaciju odnosa sa SAD na uzajamno prihvatljivim uslovima“. Prema informacijama sa zvaničnog sajta predsednika Republike Belorusije, za Amerikance je prihvatljiv uslov „teritorijalni suverenitet i nezavisnost Belorusije“, naravno nezavisnost od Rusije.

(Piše: ZORAN MILOŠEVIĆ za pecat.co.rs)

KOMENTARI



9 komentara

  1. Bajurina says:

    Ovi ce sad u Nato!

  2. Lajla says:

    Znak jednakosti izmedju Bjelorusije i Srbije postoji! Narod za Rusiju politicari korumpirani od Zapada...pa u NATO hoce silom.

    • Jovan says:

      To je to. Poredjenje ti je tacno. "Elita" ce izdati Lukasenka i beloruski narod, i bice mnogo bogatija a narod mnogo siromasniji i zivece u bedi kao besplatna radna snaga u lihvarskim kompanijama. Isto kao u Srbiji, Libiji, ....i svim kolonijama natofasista.

  3. Vojna says:

    Biche atentat... na glavnog... u helokopteru zaginuche.... I pochinje svetski rat....

  4. Božidar says:

    Neverovatno zvuči koliko su i Rusi i Belorusi odlepili za Amerikom. Oni samo vide sjaj, ali ne i bedu Amerike. Ipak sumnjam da će Ameri pobosti još jedan krst na slovenskoj zemlji.

  5. Paštrović says:

    Ameri vode "kolce", a imaju i kolovođu i onog na kraju kola, "keca", koji budno pazi da se kolce ne raspadne, i da igra nastavi u ujednačenom ritmu i poretku. Dokle god Ameri (bankari) budu mogli da štampaju i fabrikuju dolare po sistemu fabrikovanja WC papira (kod nas poznatog još i kao TARIGUZ),niko im na ovoj kugli zemaljskoj ništa ne može. Ni Rusi,ni Kinezi, ni sve atomske i hidrogenske bombe. Tu je i kraj nadanja da može da se desi nešto iole pozitivno za sve one koji bi da Ameri (čitaj - NATO) konačno jednom ponude i nekom drugog ili trećem da uzjaše tog njihovog "dolar-dorata".

  6. branko says:

    belorusija naj cistija zemlja i narod tesko nji zajebati da uzmu tudu veru

  7. Zeljko says:

    @ Paštrović Nažalost u pravu ste !!

  8. Pingback: ZORAN MILOŠEVIĆ: POČINJE BITKA ZA BELORUSIJU – Novi Standard

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *