Под рефлекторима истине

Pod reflektorima istine

20 februara 2019

Piše: Vladimir Dimitrijević

Sve je počelo početkom februara ove godine, kada su „Večernje novosti“ objavile da se u Arhivu Vojvodine nalazi dokument koji potvrđuje da je Alojzije Stepinac bio upoznat sa ustaškim zločinima. Dosije je gotovo u potpunosti na nemačkom jeziku, na 300 stranica ispisani su detalji zverstava potkrepljeni sa 63 fotografije. Ta dokumentacija je bila deo ličnog fonda Slavka Odića, nosioca Partizanske spomenice 1941, službenika SUP-a i generalnog konzula SFRJ u Torontu.

„Sve ukazuje na to da je u pitanju dosije koji je sastavljao zapovednik nemačke službe bezbednosti u tada okupiranom Beogradu, koji je bio direktno potčinjen Gestapou“, rekao je direktor Arhiva Vojvodine Nebojša Kuzmanović i dodao: „Dokumentacija će biti prevedena, zatim publikovana i digitalizovana, kako bi bila dostupna istoričarima i istraživačima.“

A Biskupska konferencija Hrvatske je prošle godine tako svečano proslavila dvadesetu „obljetnicu“ beatifikacije Alojzija Stepinca, kao uvod u njegovu kanonizaciju. Vojni vikar ustaške vojske, krivac za prekrštavanje 240 hiljada pravoslavnih Srba, čovek koji je 24. marta 1945, uoči sloma Trećeg rajha, sazvao biskupe da od saveznika traže očuvanje NDH, tako se ponovo našao pod reflektorskim svetlima istine.
Za šta to hrvatski biskupi krive patrijarha Irineja? „Vaša svetost je nekoliko puta javno ponovio kako biskupi u Hrvatskoj ćute.“ Pa onda, na Sajmu knjiga u Beogradu oktobra 2017, prvojerarh SPC se usudio da kaže da su stradanja Srba u 20. veku „došla jednim delom od muslimana, a mnogo više od braće rimokatolika“, pri čemu naša crkva uzalud „očekuje da čuje reči kajanje i izvinjenje“. Zatim je patrijarh uporedio položaj Srba u Crnoj Gori danas s položajem Srba u NDH nekad. Pa je poslednji Sabor SPC istakao da među hrvatskim biskupima ima onih „neprikrivene proustaške orijentacije“.

Biskupi zbog toga kore patrijarha: „Takav pristup u hrvatskom društvu izaziva otpore prema nastupima Vaše Svetosti, budi nepoverenje prema Vašoj ličnosti i prema SPC, te prema samim srpskim građanima u Hrvatskoj, produbljuje ranjivost iz ratnog vremena koja još nije iscelila, podstiče mržnju.“ Patrijarh Irinej je kriv što optužuje „Crkvu u Hrvata“ da nije sprečavala zločine u ratovima s kraja 20. veka, pa ne priznaje hrvatsku državu i tako dalje, i tome slično. A naročito ih boli komisija o Stepincu koja nije skinula hipoteku krivice s „blaženoga“.

Episkop bački Irinej Bulović već je naglasio da će arhijereji SPC umeti da dostojno odgovore. „Otpiši mu kako znaš, vladiko, i čuvaj mu obraz ka’ on tebi“, rekao bi Njegoš.

VATIKAN I NOVA NEZAVISNA HRVATSKA

Od 20. do 22. aprila 1991. godine u Tokiju je zasedala Trilateralna komisija, koja je raspravljala o podeli Evrope na „rimsku“ i „vizantijsku“. U izveštaju Trilaterale istaknuto je da je vizantijska Evropa od Zapada odvojena „dubokim kulturnim i istorijskim razlikama“. U toku zasedanja komisije papa Jovan Pavle Drugi je 21. aprila 1991. istakao da su neophodne političke promene u Jugoslaviji, jer su „narodi Jugoslavije različiti po kulturi, veri, istoriji i jeziku“. A 28. juna 1991. godine (na Vidovdan) papa upućuje pismo Stipi Mesiću, članu Predsedništva SFRJ, hrvatskom čelniku Franji Tuđmanu i slovenačkom lideru Milanu Kučanu, da bi 29. juna izjavio kako je pogrešno gušiti „legitimna prava i aspiracije naroda“. Da ta prava ne važe za Srbe, videlo se iz papine izjave da je za osudu svaki „mikronacionalizam“ (pravo Srba na teritoriji Hrvatske kao federalne jedinice SFRJ da se referendumom izjasne o životu u zajednici sa svojim sunarodnicima iz drugih republika). Prilikom posete Mađarskoj, 17. avgusta 1991, papa je primio grupu hrvatskih biskupa i rekao: „Uveravam vas da sam blizak vašim aspiracijama; doći ću u Hrvatsku.“ A 13. novembra 1991, kad ga je posetila grupa hrvatskih „hodočasnika“, papa je otvoreno rekao: „Ovo je agresija koju treba okončati.“ Pod „agresijom“ se podrazumevala legitimna borba srpskog naroda iz Kninske Krajine, Like, Korduna, Banije, Slavonije i Baranje za pravo da ostanu u Jugoslaviji.

Usred rata u bivšoj Jugoslaviji, iako je znao šta to znači, papa je ovlastio svog državnog sekretara da 26. novembra 1991. zemljama članicama Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji uputi Memorandum sa zahtevom za priznavanje Slovenije i Hrvatske u avnojevskim granicama. U Memorandumu se, pored ostalog, navodi: „Sveta stolica, pred ogorčenim borbama koje se vode u Hrvatskoj, poziva zajednicu država da ponovo razmotri potrebu poštovanja prava na nezavisnost naroda Hrvatske i Slovenije i naroda koji bi želeli da ostvaruju to pravo.“

Hrvatski biskup Ratko Perić, u predavanju o „crkvenoj diplomaciji“, kaže da je papa 26. novembra „pozvao predstavnike država KEBS-a i tom prilikom im uručio Memorandum u kojem je zatražio da te zemlje priznaju Hrvatsku, a kad je uočio da se one kolebaju, učinio je iskorak i 13. januara 1992. na temelju javno iznesenih uslova priznao Republiku Hrvatsku i kasnije, 20. avgusta, Republiku Bosnu i Hercegovinu“. U svojoj knjizi Razbijanje jugoslovenske države 1989/1992 – zločin protiv mira, dr Milan Bulajić je zaključio: „Odluku o konačnom razbijanju jugoslovenske države pokrenuo je Vatikan – Sveta stolica. Memorandumom država KEBS-a 26. novembra 1991. dogovoreno je na sastanku pape Jovana Pavla II sa nemačkim ministrom X. D. Genšerom 29. novembra u Vatikanu – da se ostvari pre katoličkog Božića 25. decembra 1991.“

Tim povodom patrijarh Pavle je, u ime Svetog arhijerejskog sabora SPC, papi uputio pismo bolnog protesta, podsećajući ga da će takvom odlukom „blagosloviti i osveštati i sredstva koja su upotrebili nosioci mlade hrvatske demokracije, istorijski naslednici nacističkog zločinca Pavelića, pri čemu su nemalo učešće uzeli i mnogi klirici Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj“. Patrijarh je istakao da je papa svojom nepromišljenom odlukom o priznavanju Hrvatske u avnojevskim granicama postao krivac „za svaku suzu svakog srpskog i hrvatskog deteta koje je u tragičnom ratu u Jugoslaviji ostalo bez doma, detinjstva, a veoma često i bez oba roditelja“.

ZA MULTIETNIČKU BOSNU

Papa je ideološki opravdao koncepciju „humanitarne intervencije“, koja se tako izdašno koristi do naših dana. Povodom rata u BiH izjavio je: „Ukoliko vidim da je moj sused progonjen, ja moram da ga branim. To je akt milosrđa. Međunarodna zajednica ima ista prava i obaveze prema bilo kojoj zajednici koja je napadnuta – i u krajnjoj liniji ima pravo da brani nedužni narod snagom oružja.“ Vatikan je 15. aprila 1992. godine, povodom rata u BiH, uputio memorandum zemljama Evropske zajednice, u kome se ističe: „Intervencija oružanih bandi JNA u korist samo jedne strane je u flagrantnoj kontradikciji sa normama definisanim u Završnom aktu iz Helsinkija… naročito u pogledu priznatih granica.“ Zbog toga je od „međunarodne zajednice“ traženo oružano mešanje u građanski rat na teritoriji bivše SFRJ. Predstavnik Vatikana je, na skupu Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji u Pragu, 16. septembra 1992, tražio odlučnu osudu „jednog istinskog agresivnog rata… i etničkog čišćenja“, pri čemu reči i dela treba usaglasiti da bi se obezbedio „efektivni teritorijalni integritet BiH“. Na sastanku šefova država i vlada članica KEBS-a, 6. decembra 1994, glavni diplomata Vatikana kardinal Sodano protestovao je zbog toga što u BiH „međunarodna zajednica“ ne razlikuje „agresora i žrtvu“ (Srbi – „agresori“, iako žive na svojim vekovnim ognjištima, Hrvati i muslimani – „žrtve“), tražeći „konkretne odluke da bi se nametnuo prekid neprijateljstva“.

Kada je 1995. godine Tuđmanova Hrvatska, podržana od strane SAD i njenih evropskih satelita, izvela ofanzive „Bljesak“ i „Oluja“, u kojima su Srbi proterani sa svojih postojbina na teritoriji Tuđmanove „Nezavisne države Hrvatske“, Vatikan je to nazvao „povraćajem teritorija“, iako su one bile pod zaštitom trupa UN. Povodom ulaska vojske Republike Srpske na čelu s generalom Ratkom Mladićem u Žepu i Srebrenicu, odakle su teroristi muslimanskog komandanta Nasera Orića godinama upadali u okolna srpska sela i pravili pokolje, papa Jovan Pavle Drugi je, 19. oktobra 1995, izjavio sledeće: „U izvesnim situacijama ne isključuje se upotreba sile, ukoliko je to potrebno za odbranu opravdanih prava jednog naroda, i ukoliko je to neophodno da bi se održao mir između različitih rivala, da bi se izbegao masakr nedužnog stanovništva. U takvim situacijama reč je o humanitarnoj intervenciji, legitimnoj i obaveznoj, da bi se sačuvali ljudski životi i zaštitile nemoćne, bespomoćne ličnosti, u krajnjoj liniji, da bi došlo do solidarnosti i mira pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice.“ Sasvim „slučajno“ posle toga usledilo je NATO bombardovanje Srba u BiH, od čijih posledica se i danas umire. Za sve to vreme papa Jovan Pavle Drugi lije krokodilske suze zbog žrtava rata, i piše poruke „ekumenske ljubavi“ patrijarhu Pavlu. Sredinom oktobra 1991. šalje mu pismo u kojem izražava „lično, duboko i prisno sudelovanje u bolu mnogih srpskih porodica pravoslavne vere u času tragedije za sve narode u Jugoslaviji“.

A koliko je hrvatski biskupat nevin? Zagrebački novinar Darko Hudelist u knjizi Rim, a ne Beograd podrobno opisuje strategiju i taktiku „Crkve u Hrvata“ koja je, pomoću verskih svečanosti i aktivnosti, premostila period od sloma „Maspoka“ do dolaska Tuđmana na vlast, boreći se svim silama protiv Jugoslavije, a za „neovisnu Hrvatsku“ (u avnojevskim granicama, dakako). Ključni mehanizam bio je organizovanje različitih proslava i godišnjica veza Hrvata s Rimom i zapadnim hrišćanstvom (kraj leta 1979 – 1.100 godišnjica obnove kontakata Hrvatske s papskim prestolom u Ninu, septembar 1984 – 400.000 ljudi na Nacionalnom euharističkom kongresu u Mariji Bistrici itd.) Živko Kustić, urednik Glasa Koncila (po Hudelistu, „vodeći operativac u planiranju osvešćivanja Hrvata posle ’hrvatskog proljeća’“), kaže: „Svećenici su sigurno želeli da pobedi HDZ. Ali mi tada HDZ nismo doživljavali kao jednu od stranaka, nego kao narodni pokret.“ Hudelist zaključuje da je Tuđman, za svoje političke ciljeve, preuzeo gotovu infrastrukturu koju je već pripremila Rimokatolička crkva.

Kardinali, zagrebački Franjo Kuharić i sarajevski Vinko Puljić uputili su 7. decembra 1994. godine apel domaćoj i svetskoj javnosti, u kojem se ističe da je srpski narod nosilac „nemoralne agresije“, izvršilac „nezaustavljivog etničkog čišćenja“ i narod koji „vrši zločine nad novim državama“.

U svom ogledu Uloga Vatikana u konfliktima na postjugoslovenskom prostoru Ana Filimonova ističe: „Možemo reći da se učešće Vatikana u etničko-religijskom sukobu na prostoru bivše Jugoslavije ispoljilo u jednostranoj podršci hrvatskom i slovenačkom separatizmu, u razvijanju antisrpske kampanje u sredstvima javnog informisanja, u podržavanju antisrpskih akcija koje su zapadne zemlje sprovodile na teritoriji Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije.“

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *