Поглед на сентенарију

Pogled na sentenariju

30 decembra 2018

Piše: Čedomir Antić

Prolazi stogodišnjica od završetka Prvog svetskog rata, od pobede demokratije, i nacionalne slobode u Evropi.

Obeležena je mlako. Ima i razloga. Nekada je evropski kontinent dominirao svetom. Da bi se Evropa uredila, Velike sile izmerile i obračunale, morala je dva puta da bude zapaljena planeta Zemlja. Na kraju, posle strašnih izazova dva totalitarizma, Hladnog rata i velikih nada upravljenih ka ujedinjenju Evrope, bilans je više nego žalostan. Uzete zajedno, države Evrope ne mogu da čine čak ni jednu od pet globalnih velikih sila. Izgubile su međunarodni značaj, moć, kolonijalna carstva. Pojavile su se druge, značajnije i sasvim drugačije sile koje posmatraju evropski svet sa zanimanjem, poznaju njegov doprinos svetskoj civilizaciji, ali i sve grehe, greške i mane od davnina do danas.

Naravno da su u velikim državama EU zbunjeni i ljuti. Sa Klemansoa su spali na Makrona, od Lojda Džordža došli su do Tereze Mej, a Vitorija Orlanda nasledio je Pepe Gril. Šta su oni uostalom i imali da slave? Rat im je nametnula Nemačka, koja je u ono vreme bila militaristička sila ispunjena suprotnostima i frustracijama koje su je vodile ka totalitarizmu, rasizmu i pokušaju uspostave svetske dominacije. Danas, dok države evropskog zapada tonu u populizam, demagogiju i autoritarizam, Nemačka je bastion demokratije i ideje evropskog jedinstva. Mislili su da je rat iz 1914, poslednja od svih vojni – nije bio. Bili su uvereni da će Drugi svetski rat uspostaviti poredak mira – a on je, međutim, započeo niz ratova širom sveta kojih je do 1989. izbrojano dvesta sedamdeset i šest. Posle su neko vreme mislili da je „istoriji došao kraj“. To uverenje ih je dovelo do 11. septembra 2001. i 15. septembra 2008. godine (kada je započela Svetska ekonomska kriza). Zatim su se nadali da je bila reč o novom „Tridesetogodišnjem ratu“ (i trajao je otprilike toliko 1914–1945) koji će, kao i onaj iz 17. veka, dovesti do nekakvog velikog, novog početka. Nije bilo tako. Danas mogu da se nadaju da je u toku jedan „Stogodišnji rat“ i da posledice ovog komplikovanog sukoba bez kraja i razloga, koje su pre skoro sedam vekova koristile i Engleskoj i Francuskoj, sada makar neće koristiti nekome drugom, izvan Evrope.

Naši preci nisu mogli da biraju sa kim će braniti slobodu narodnih država Srbije i Crne Gore. Jedva su se izborili za demokratiju u Srbiji (u Crnoj Gori je još uvek čekamo). Prvi svetski rat je dugo bio simbol velikog i strašnog rata svih ratova. Čak je i Lenjin priznao da je za Srbiju i Crnu Goru taj inače besmisleni, surovi, industrijski rat, bio narodni, odbrambeni i oslobodilački. Crna Gora je u tom ratu propala. Srbija se poput cveta ramonde podigla iz pepela po ceni koju u 20. veku niko nije platio (osim evropskih Jevreja nad kojima je u vreme Trećeg rajha izvršen genocid). Četvrtina stanovništva, polovina muškaraca, poginuli su u velikom ratu slavnih tradicija. Polovina nacionalnog bogatstva je upropaštena, slaba privreda vraćena je u vreme srpskih ustanaka – dakle u predindustrijsko doba. Pored slave srpski narod – od Vardara do reke Mureš i od Kupe do Jadrana dobio je svoju ujedinjenu, slobodnu i demokratsku državu. Ta država građena je mukotrpno i uz mnogo grešaka, ali one su bile drugorazredne. Ispravljajući ih Srbija je mogla samo da malo poboljša današnji položaj srpskog naroda izvan svojih granica, ali ne i da promeni sudbinu zajedničke države.

Crnogorski režim je ove godine po prvi put obeležio godišnjicu uključivanja Crne Gore u Srbiju na način koji već dvadesetak godina želi. Duge su pripreme bile potrebne. Sa njima i kampanja neviđene mržnje. Činilo se da su ovi politički potomci komunista i bijelaša prespavali stotinak godina i sada se probudili zeleniji od Marsovaca. Ta umišljena trauma siledžija, koja treba da opravda obespravljivanje i progon svakog protivnika režima (bez obzira na nacionalnost), samo iz daljine deluje smešno. Srećom nisu uspeli u svom naumu. Građani su ih većinom prozreli. Mogli su samo da sa zavišću gledaju opštenaroone proslave širom Crne Gore. Bile su to proslave slobode i demokratije. Nije to bio poziv na povratak prošlosti. To je bila afirmacija stvarnih odnosa i činjenice koja je država istinska sestra i saveznica Crne Gore. Ne možemo se vratiti u 1918. i to je, uprkos svemu, izuzetno dobro. Godine 1918. godine, prema analizi američkog Stejt departmenta koju je sačinio ekspert za balkanska pitanja Klajv Dej, najmanje Crnogoraca podržavalo je nezavisnost i povratak kralja Nikole Prvog na presto – manje od 10%. Više njih podržavalo je uključivanje u Srbiju. Ostali, daleko više od apsolutne većine, bili su ravnodušni ili su podržavali jugoslovensku državu u kojoj bi Crna Gora uživala manju ili veću autonomiju. Među njima je bilo i republikanaca i komunista. Obnova Petrovića-Njegoša u siromašnoj državi okruženoj Srbijom ili kraljevinom SHS u onim uslovima bila je nerealna i nemoguća – uostalom i protivna volji velike većine naroda. Uspostava federalne jedinice ili republike bila je politički, ekonomski i u ondašnjem međunarodnom odnosu snaga čak još manje realna. Ostalo je kratkoveko ujedinjenje sa Srbijom i uključivanje u jugoslovensku državu. Naredne decenije, a posebno od uspostave Zetske banovine i kasnije republike u jugoslovenskim državama, osposobile su Crnu Goru da postane moderna država. Oni koji tvrde da su je ponovo stvorili 2006. pokušavaju da je iz ličnih interesa ponovo učine evropskom parijom i feudom, kako bi u njoj večno vladali. U tom svom podlom preduzeću oslanjaju se na podele i mržnju. Ja kažem da ostave prošlost istoričarima.

Danas niko ne spori status Crne Gore. Nije je sporio već više od pola veka. Građani Crne Gore, naravno, imaju suvereno pravo da udlučuju o svojoj sudbini i imaju mišljenje o njoj. Ovih godina govorimo o nacionalnim pravima, o ravnopravosti koja je osnova ljudskih i građanskih prava modernih država. Srbi prema ustavu i zakonima moraju srazmerno njihovom broju i srazmerno broju građana koji pripadaju srpskoj kulturi i jeziku, uživati ista prava kao i Crnogorci, Bošnjaci, Muslimani i Albanci. Ništa više. Ako ta prava osporavaju, posebno perfidnim lažima o 1918. godini, vlastodršci krše sve međunarodne i ustavne norme i daju pravo svakom nezadovoljstvu i svakom otporu obespravljenih.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *