Поглед на стварност из наше енклаве

Pogled na stvarnost iz naše enklave

7 maja 2017

VENECIJA je mesto percepcije, strasti, umetničkih želja, a san svakog umetnika, od kada počne da radi, jeste da izlaže na Bijenalu. Taj san su, kažu nam, ostvarili Vladislav Šćepanović i Dragan Zdravković, čiji će ciklusi slika Playground (“Igralište”), odnosno “Stanje hibernacije”, uz radove Milene Dragičević iz Londona, činiti postavku “Enklavia – Slikarstvo, posledica ovakog života” (kustos Nikola Šuica) u Paviljonu “Srbija”, na najznačanijoj smotri vizuelnih umetnosti na svetu.

Srpski paviljon, smatra Zdravković, moći će da se pohvali hrabrim, čak avangardnim potezom, da našu likovnu scenu, posle više od dve decenije, reprezentuju slikarski radovi.

– Svesni smo da izlaganje slika nije uobičajno i očekivano na Bijenalu, tako da smatramo da ćemo biti zapaženi – dodaje Šćepavović, u razgovoru koji smo sa ovom dvojicom naših likovnih “reprezentativaca”, vodili uoči njihovog puta za Veneciju, gde ovih dana postavljaju izložbu čije svečano otvaranje je zakazano za 11. maj u podne, u Đardinima. – Slikarstvo je neka vrsta ritualnog fetišizma, u kome od nastanka do danas, postoji jedna šema koja umetnika doživljava kao šamana, jer on sebe i svoju energiju upisuje u sliku. To slikar radi ručno, pa je taj upis energije snažniji nego putem nekih digitalnih medija. Lično volim to direktno obraćanje, a slika je ostala, taj prvobitni medij.

Obojica su, kako objašnjavaju, pop umetnici, s tim što Zdravković radi metafizički, a Šćepanović politički pop art. U centru njihovog opusa, dodaje Šćepanović, jeste popularna kultura koja generiše naše živote i navike, ideološke odrednice…

– Moja glavna misija je da svedočim o vremenu – nastavlja Šćepanović, u čijem fokusu je uloga medija u savremenom društvu. – Mediji su zamenili realno iskustvo koje danas postaje sekundarno. Mi sad bez telefona ne možemo da se krećemo, uskoro će u nas biti implantirane neke veze sa internetom, sve ćemo raditi i kupovati elektronski. Biće skupo za društvo ako nemaš implantat mobilnog telefona, ili uređaja koji će sve to obavljati. Društvo neće moći da dozvoli da čovek, recimo, zaboravi mobilni, jer taj zaborav, ta ljudska greška, biće nešto što tehnologija neće moći da trpi. Ljude će zameniti neko savršenije biće, koje manje greši, koje je manje emotivno. To novo biće će biti kiborg, čovek sa implantatom, polučovek-polumašina.

Posledice ovakvog života, koji sve više liči na negativne utopije, na drugačiji način se reflektuju kroz Zdravkovićevo slikarstvo:

– Moje stanje hibernacije je bilo izazvano odlukom da se malo povučem, da porinem više u sebe, da probam da me društvene okolnosti ne dodiruju previše, ne narušavaju moj unutrašnji sklop – tvrdi umetnik. – To svoje biće sam spustio u neko stanje koje štedi energiju i čuva je za bolja vremena, koja možda nikada neće doći. Kao kada se šaman okruži ritualnim krugom, da zaštiti sebe od spoljašnjosti. Moj gest je svojevrsna društvena angažovanost, jer jedan umetnik odlazi u stanje hibernacije, zato što ne može više da se izbori, čak ni sa društveno angažovanim temama.

Svaki umetnik, naglašava sagovornik, živi u nekoj vrsti samoizolovanosti, enklave, okružen svojom rutinom:

– Pojam enklava, iz koga je izvedeno ime “Enklavia”, označava teritoriju okruženu drugim teritorijama, gde se živi po drugim pravilima. Nisu samo umetnici sami po sebi enklava, već je takva i naša zemlja. Večito smo odvojeni od sveta u nekom smislu, što ne smatram da je neka veoma negativna pozicija.

Za Šćepanovića je i čitav Balkan, zapravo, enklava:

– Ceo taj prostor je nekako izmešten, samo što se neki bolje foliraju, pa misle da su Evropska unija.

 

Deo postavke u našem paviljonu biće i “Zid ispovesti” ili “Zid ličnih objava”, na kome će naši umetnici predstaviti i svoj unutrašnji svet, ličnost, karakter… Dokumentarni film o Šćepanoviću snimio je reditelj Darko Nikolić, dok će Zdravković podsetiti na dva svoja neoficijelna učešća na Bijenalu:

– Pokazaću nešto što sam dva puta uradio upravo u Veneciji, svoje projekte Spazio per l’arte (“Prostor za umetnost 1 i 2”), za koji nisam imao ni poziv, ni dozvolu. Nije to bila nikakva potreba da dodam neku novinu u umetnosti, već da sa samim sobom raščistim neke stvari, da dozvolim sebi da izlažem na ovoj smotri, bez čekanja da me neko pozove. Time sam prebrodio i neku opterećenost, pa sam sada rasterećen kada se to i zvanično dogodilo. Kao da sam prizvao. Inače, te projekte koji se bave odnosom umetnika prema Bijenalu, izlagao sam i u beogradskoj galeriji “Ozon”.

UVEK NEŠTO NE ŠTIMA

MEĐU retkim sam umetnicima koji motivišu kritičare da pišu i loše – otkriva Šćepanović.

– Imam puno negativnih kritika, ne znam odakle im snaga, mada je meni i cilj da ih isprovociram da negativno pišu. Time se razbijaju neki stereotipi. Još od prve izložbe imao sam po deset negativnih kritika, već sam se navikao, nemam više problem sa tim. Mada to ide u talasima, svašta su pisali i kada sam bio direktor MSU. Nemam neki emotivni lični odnos prema tome. Ali, i prezentacijom sebe, želeo sam da priču postavim tako da nešto tu ne štima: sport i alkohol, umetnost i borilački sport… tu ništa ne leži, a opet je tako.

I četrdesetominutni film o Šćepanoviću je delimično snimljen u Veneciji, ali u njemu se pojavljuje i njegov otac, takođe slikar, kao i njegova ćerkica. Obuhvata čitav umetnikov život, odrastanje, način slikanja, reakcije na njegova dela, i bavljenje sportovima:

– Trenutno najviše vežbam džudo i brazilsku džiju-džicu – otkriva Šćepanović.

– Borilački sportovi kod mene nisu zdrav način života, već se kroz taj sport ispoljava neka vrsta mog unutrašnjeg konflikta i sport mi pomaže da sve to prevaziđem i guram dalje, da preživim poraze i kroz trening postanem jači. Poenta je da je to borba, a ne “u zdravom telu, zdrav duh”, što me ne interesuje uopšte.

Iz tog filma će se, kaže, videti i odakle proizlazi njegov likovni rad:

– Volim tu Hajdegerovu tezu o umetnosti kao ontologiji, kao saznavanju istine o nama kroz umetnost. Bliža mi je nego one savremenije, poput Dišanove, u kojima je važna promena konteksta. Ka umetnosti me privuklo upravo traženje sebe i svog mesta u svetu.

MARINA ABRAMOVIĆ I ILIJA ŠOŠKIĆ

NEKA vrsta šamanizma je i ono što Marina Abramović radi u zapadnom svetu. U Sibiru razni šamani rade iste te stvari: razmenu energije, leče, čine ljude srećnima. U zapadnom svetu je to racionalizam potisnuo, a Marina Abramović se pojavila sa svojom energijom šamana i sve ih oduševila. Taj medijumski odnos umetnika, između nas i nekog drugog sveta opstao je i u ovom drugačijem vremenu – objašnjava Šćepanović, dodajući da je među konceptualnim umetnicima sa ovih prostora, koji su stekli ugled u svetu, njemu najznačainiji Ilija Šoškić.

– On je dolazio kod nas u kuću i dok sam bio mlad bio mi je idol, jer je vozio motore, nosio kožne jakne. Maštao sam da budem kao on.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *