POGLED U BUDUĆNOST: Kako će izgledati svet pod dominacijom Kine?

Tweet

Nova hegemonija ili harmonija?

Dvadeseti vek je bio obeležen hegemonijom Sjedinjenih Država i Zapadnog sveta. Osim što je to bila zemlja sa najvećim privredom i najmoćnijim oružanim snagama, nametnula se i kao najuticajnija u kulturnom smislu.

No, ovakav odnos snaga je počeo da puca u 21. veku. U sve složenijem i multilateralnom svetu, se sve većim unutrašnjim problemima, Amerika je izgubila sposobnost i efikasnost da utiče na međunarodni poredak.

Nasuprot američkoj slabosti svi u ovom trenutku gledaju na Kinu. Azijski ekonomski džin, čija privreda je u porastu proteklih 30 godina, sada je druga zemlja na svetu po bruto društvenom proizvodu, a uskoro će postati prva. Veze Kine sa ostatkom sveta postaju sve jače i sve više se širi uticaj te zemlje i na globalnom nivou.

Da li je moguće da će u deceniji koje dolazi Kina postati novi svetski hegemon? U čemu bi se takav sistem hegemonije razlikovao od onog kakvog pamtimo proteklih nekoliko decenija?

Kina – Sila koja to ne želi da bude

“Ako sve prođe dobro i ne bude većih problema, Kina će biti glavna privredna sila u svetu. Međutim, u području kulture postoje značajna ograničenja. SAD su oduvek razmišljale kako imaju mesijansko poslanje i na taj način su takođe učvršćivale svoju dominaciju u svetu, ali Kina ne namerava nametnuti globalnu hegemoniju, nego uspostaviti multipolarni poredak u kojem će ta zemlja imati značajnu ulogu “, objašnjava politički analitičar Ksuli Rios, direktor španskog Opservatorija za politiku Kine.

“Čak i najambiciozniji Kinezi su odustali od želje da njihova zemlja postane hegemonistička sila, što će u budućnosti u novom međunarodnom sistemu biti čak nemoguće. SAD više ne mogu biti ono što su bile, a Kina ne može i ne želi da ih zameni u toj ulozi. Kina ima veliku moć i velike regionalne ambicije, te želi da bude centralna zemlja u Aziji, ali globalne želje su u potpunosti zanemarene”, kaže Fernando Delahe, direktor Glavnog instituta za međunarodne odnose iz Madrida i ekspert za geopolitiku Azije.

“Nije da je njihova kultura slabija, ali njihova posebnost im je toliko važna, tako da će svetu trebati decenije da upozna pravu Kinu. Njihovi aksiomi i vrednosti generalno imaju duboko azijsku dimenziju, i stoga mislim da Kini nedostaje univerzalna vizija. Umesto toga, tokom prošlog veka su se Sjedinjene Države nametnule u obliku kulturnih vrednosti, za koje oni i danas smatraju da su univerzalne. Kineska istorija je veoma različita od bilo koje zapadne sile koje se razvila izlažući se svetu. S druge strane, Kina je sprovela većinu svog života u izolovanoj unutrašnjoj potrazi”, nastavlja Fernando Delahe.

“Velika promena koja se dogodila s politikom reformi, nije toliko bila otvaranje tržišta, koliko otvaranje prema van kineskom svetu, jer je kinsko društvo vekovima živelo zatvoreno u sebe, verujući da je njihova civilizacija superiornija nad ostalima. Danas se u Kini raspravlja o tome koja je njihova, sa geopolitičkog stanovišta, uloga u svetu i koje odgovornosti moraju da  preuzmu”, pojašnjava Ksuli Rios.

“Po prvi puta u istoriji situacija u Kini zavisi i o spoljnim okolnostima, a sve do sada je to uvek bilo vrlo samodostatno društvo. Pre opijumskog rata 1840. je car Daoguang rekao da ne treba ništa od bilo koga, jer su imali sve. Tada su britanski vojnici sa svojim topovnjačama otvorili kinesko tržište. Ta situacija se dramatično promenila i danas Kina treba svet, njegovu energiju i tržište. Stoga mora da utiče i na stabilnost, te da rešava međunarodne krize koje mogu da ugroze njen ekonomski razvoj “, dodaje Rios.

Jedan od razloga zašto je za Kinu teško da postane dominantna sila u narednim godinama su ozbiljne unutrašnje manjkavosti. Uprkos tome što ima ekonomsku moć, ta bogata zemlja ipak ima sopstvenih društvenih problema.

“Glavni unutrašnje slabosti Kine su regionalne i društvene nejednakosti, ekološki problemi i tehnološki nedostaci. Budući da je to sada drugo po veličini privreda, u smislu ljudskog razvoja je po nekim proračunima zauzela 98. mesto, a njen dohodak po stanovniku je 6700 američkih dolara” , kaže politički analitičar i ekspert za Kinu, Ksuli Rios.

Svet po meri Kine?

Kina je uvek odbacivala intervencionizam u spoljnim poslovima, ali sada se raspravlja o tome kakav bi trebao biti njen odnos prema terorizmu, koji već ima značajan uticaj unutar kineskog društva, a ta borba traži međunarodnu saradnju, što može da dovede do nivoa sve intenzivnijih intervencija.

“Ja mislim da će ta sila biti drugačija i neće biti aktivnog intervencionizma koji karakteriše spoljnu politiku Sjedinjenih Država. Kina će biti sve opreznija i opreznija. Unutrašnja situacija će ostati prilično složena i krhka sledećih nekoliko decenija. Zato Kina ne može preuzeti previše međunarodne odgovornosti” , pojašnjava Rios.

U novembru 2013. je Centralni komitet Komunističke partije Kine, najviše telo vlasti, objavilo paket od 200 reformi za promenu ekonomskog modela za nekoliko decenija, stoga treba uzeti u obzir i taj proces. Promene imaju za cilj Kinu stvarno da pretvore u prvu zemlju sveta.

“Kineska vlada je priznala da će i dalje rasti i da mora napustiti model poslednjih 30 godina. To će učiniti na osnovu izvoza proizvedene robe, stranih ulaganja i kapitala, onoga koji će biti pokretač rasta unutrašnje tražnje. Odlučili su da treba podsticati potrošnju, koja je oduvek bila veoma niska, prestati biti svetska fabrika i povećati ubrzano uslužni sektor, napredovati u inovacijama i tehnologiji “, kaže španski stručnjak za Kinu i Aziju, Fernando Delahe.

“Vrlo delikatno je hteti sprovoditi reforme, a istovremeno zadržati snagu političkog režima. Takav proces traži cenzuru, kontrolu ideološkog diskursa i socijalnu stabilnost, što može biti vrlo teško”, dodaje Delahe.

Politički izazovi KPK se sve više suočavaju sa željama građana koji žele da budu povezani sa ostatkom planete. Ako se pokrenu reforme, izostanak nekih osnovnih sloboda koje postoje u zapadnim zemljama bi mogao postati neodrživ.

“Bilo je rasprava o tome treba li pokrenuti demokratske reforme, ali je sve ostalo na tome jer je u Kini duboko ukorenjen strah da se ne pojavi zapadni model, koji bi samo doveo do nestabilnosti. Dakle, politički pluralizam je apsolutno van svake rasprave”, tvrdi Ksuli Rios.

Za razliku od onoga što su Sjedinjene Američke Države bile tokom većeg dela svoje istorije, Kina verovatno neće izvoziti svoj model društva u druge zemlje. Njihova kultura je takva da ljudi prihvataju i traže stvari koje su nezamislive Zapadu.

“Većina kineskog društva ima koristi od proteklih godina rasta, ali to nije društvo koje izgleda kao zapadno i da će automatski zahtevati veća politička prava. Građani koji protestuju na ulicama zahtevaju da im se priznaju njihova građanska prava, ali i odgovornost. Oni traže i pojašnjavaju svoje zahteve, ali pozivaju na glasanje. Demokratija u zapadnom smislu nije društveno poželjna u Kini “, zaključuje Delahe.

“Ljudi su u središtu ovog političkog procesa, ali Kinezi sami imaju druge vrednosti, kao što su poštovanje autoriteta, koncept grupe i kolektivni interes je iznad individualnih prava. A tu su nacionalistička ideja i rodoljublje u vezi sa onim što je Kina, kao civilizacija. Kineski nacionalizam i patriotizam dramatično povezuju stanovništvo. To je etnički i kulturno veoma jedinstvena i kohezivna zemlja “, dodaje Fernando Delahe.

“To je jedan skroz drugačija planeta. Ključ opstanka Komunističke partije je da sa svojim ogromnim kapacitetom prilagodi i kombinuje tradiciju i kinesku kulturu sa svojim istorijskim projektom modernizacije. Ta je stranka postala prva organska dinastija u istoriji, a njeni lideri i oficiri bi se mogli smatrati novim mandarinima “, zaključuje Ksuli Rios.

Kina i Latinska Amerika

“Kina se nametnula ne samo kao ekonomska sila i strategija Pekinga obuhvata različite aspekte promocije. Možemo govoriti i o interesima u kulturnom smislu. Dovoljno je pratiti porast kineskih instituta u Latinskoj Americi ( Institutos Confucio) i želju u regionu da se uči mandarinski kineski”, kaže čileanska analitičarka i politolog na Univerzitetu u Berlinu, specijalizovana za odnose između Kine i Latinske Amerike, Pamela Aróstica Fernández.

“Kina ima različite ciljeve. Traži sigurno snabdevanje sirovinama, ali i napominje da je Latinska Amerika geostrateška tačka i važna za rešavanje problema sa Sjedinjenim Državama. Trenutno je trgovinski partner mnogim zemljama, ali i jedan od glavnih kreditira, na primer, Venecueli”, dodaje Pamela Fernandez.

U regionu koja je istorijski obeležena kao “američko dvorište” raste prisustvo Kine, što predstavlja veliku promenu. Razlike između Kine i SAD-a nisu zanemarljive.

“Kina ima novi način u pristupu međunarodnih odnosima. Velik naglasak se daje na skladno društvo i borbu za mir. Međutim, naglasiti važnost mira i da Kina nema intervencionističke namere istorijski podjarmljenoj Latinskoj Americi, to ne znači da su postupci Kine bezopasni. Ipak su mere predostrožnosti koje preduzimaju zemlje u regionu niže nego ranije, ili bi se moglo reći da su drugačije.

U svakom slučaju, zemlje Latinske Amerike su već vezane za Kinu, kao Venecuela koja se zadužuje u Pekingu ili Čile, čija celokupna proizvodnja bakra zavisi o izvozu na kinesko tržište. Potrebno je analizirati kako će se Kina pozicionirati kasnije kada postaje prva zemlja u svetu “, završava Pamela Arostisa Fernandez.

(Advance, N. Babić)

Tweet