Погрешно су проценили ситуацију у Сирији па су их РУСИ ПОЧИСТИЛИ – ИСТУ ГРЕШКУ ПОНАВЉАЈУ У УКРАЈИНИ

Pogrešno su procenili situaciju u Siriji pa su ih RUSI POČISTILI – ISTU GREŠKU PONAVLJAJU U UKRAJINI

2 decembra 2018

U određenoj meri, situacija u Ukrajini podseća na sliku iz Sirije od pre dve godine. Amerikanci su sasvim pogrešno procenili i snagu saveznika na terenu i okolnosti u okruženju. Naposletku, to ih je koštalo vojnog poraza i političkog gubitka Erdogana i iznedrilo sasvim novo pozicioniranje Turske na Bliskom istoku.

Sada bi se valjalo setiti one basne o vuku i čobaninu. Dva puta je čobanin dozivao seljake plašeći ih vukom, iako od vuka nije bilo ni traga ni glasa. Treći put kada se vuk pojavio, na čobaninovu uzbunu niko se nije odazvao.



Petro Porošenko je već najmanje dva puta alarmirao zapadnu javnost pričama o „ruskoj agresiji“, dovodeći bilateralne odnose sa Moskvom do usijanja. I oba puta se palila ogromna zapadna politička i propagandna mašinerija, prateći zvanični Kijev i preteći Moskvi.

Drugi put se to upravo dogodilo, posle incidenata u Kerčkom moreuzu i uvođenja „delimičnog ratnog stanja“. Mnogi uvek i svuda vide „američke prste“ i zato tumače kako Porošenko ništa ne preduzima bez konsultacija sa Vašingtonom. Tako bi, prema ovoj školi mišljenja, trebalo shvatiti i poslednje aktivnosti.

Nesumnjivo, „američki prsti“ su duboko u „ukrajinskom testu“, a ima i logike u pretpostavkama da bi Amerikancima neka nova radikalizacija u Donbasu dodatno pomogla.

Sa jedne strane, Rusima bi to suzilo manevarski prostor za delovanje u Siriji, sa druge strane, EU bi morala da odustane od svake pomisli na formiranje evropskih oružanih snaga.

Akceleracija ukrajinske krize donekle predstavlja i interes SAD. Međutim, to je za Amerikance i svojevrsna noćna mora. Ko će da iznese tu krizu? Na koga da se oslone u Kijevu? Šta mogu biti realni i ostvarljivi ciljevi?

U određenoj meri, situacija u Ukrajini podseća na sliku iz Sirije od pre dve godine. Amerikanci su sasvim pogrešno procenili i snagu saveznika na terenu i okolnosti u okruženju. Naposletku, to ih je koštalo vojnog poraza i političkog gubitka Erdogana i iznedrilo sasvim novo pozicioniranje Turske na Bliskom istoku.

Loše procene u Ukrajini mogu Amerikance koštati isto koliko im mogu i koristiti. Mogu, na primer, naterati Rusiju i Nemačku na novo zbližavanje, koje bi se proširilo posle uspešno završenog projekta „Severni tok“. Ni Berlinu ni Moskvi ne treba nova eskalacija, nije im u interesu da oštrijeg sukobljavanja u Donbasu ponovo bude. To je sve u domenu spekulacija, ne i prognoza sa značajnim procentom ostvarenja. A u rat niko ne kreće vođen spekulacijama, već jasnim ciljevima i planovima.

Šta je cilj poslednje provokacije u Kerču? Šta je plan koji treba slediti? Da se Rusija uvuče u rat? To je smešno. Da se pronađe povod za ofanzivu protiv Donbasa? Teško ostvarivo. Da se prekinu diplomatski odnosi Kijeva sa Moskvom? Možda, ali niti su očigledni efekti toga za Ukrajinu, niti bi bilo moguće dalje govoriti o Minskom procesu, pošto je Rusija potpisnica.

A šta ako više nema Minskog procesa? Rat? Prekrajanje granica?

NATO je, naravno, deklarativno podržao Kijev, ali je teško saglasiti se sa tvrdnjama da iza celog ovog incidenta stoji NATO. Pre bi se reklo da je inicijator Porošenko, uz asistiranje niza inostranih saveznika i lobista. Ovo potvrđuju i dešavanja iz ukrajinske Rade, kada se raspravljalo o uvođenju ratnog stanja. Opšte saglasnosti poslanika da to treba učiniti odmah i na celoj teritoriji zemlje nije bilo. Naposletku, uvedeno je u deset pograničnih oblasti, oročeno na mesec dana. Da ovo nije iz Porošenkove glave, već iz značajnijih centara moći, bila bi doneta jednoglasna odluka, za teritoriju cele države, do daljeg.

Porošenko manipuliše krizom, imajući pre svega u vidu predstojeće izbore. Njegov rejting je katastrofalan, u pojedinim istraživanja je čak četvrti, i posmatrano iz današnjeg ugla, drugi krug je za njega misaona imenica. Glavni favoriti su Timošenkova i Bojko, tu je negde i Hricenko, bivši ministar odbrane, a iz pozadine se priključuje i Zelenski.

Čak i kada bi se nekim slučajem našao u drugom krugu, Porošenko ne bi mogao da pobedi bilo kojeg od tri navedena suparnika. Njemu je radikalizacija očajnički potrebna. Silazak sa vlasti za njega neće značiti samo gubitak funkcije, već i brojne optužbe za korupciju uz istorijsko knjiženje svih neuspeha od Evromajdana do danas — na njegov lični konto.

Otići će sa vlasti ne samo poražen, već i ponižen, kao prokazani krivac za sve nedaće koje su Ukrajinu zadesile. Za „kijevski mejnstrim“ biće kriv tu negde koliko i „zli Rusi“. Ko zna, možda ga neko optuži i da je „radio za Ruse“. Zato je u predsedničkom kabinetu razmišljano o ovakvim provokacijama još ranije, tokom održavanja Svetskog prvenstva u Rusiji.

Međutim, ono što se previđa jeste da za kontinentalnu bezbednost ima i važnijih stvari od predsedničkih izbora u Ukrajini.

Evropa je usred nekoliko velikih kriza, političke turbulencije su prilične, budući ishodi krajnje neizvesni. Po inerciji, dosad su Porošenkove akcije protiv Rusije automatski podržavane, ali je činjenica i sve slabijim pratećim merama.

Jednostavno, ne može se na svakih godinu dana „počinjati veliki rat protiv Rusije“ i na sav glas drečati kako „dolazi vuk“. Između ostalog i zato što kada vuk stvarno bude pred vratima, u Briselu više niko neće poverovati u takva upozorenja iz Kijeva.

Posmatrajući sve iz unutrašnjeg ugla, (zlo)upotrebljavajući krizu u predizborne svrhe, Porošenko je potrošio gotovo sve „ukrajinske kredite“. I po svoj prilici, raskrčmiće i preostale do 31. marta. Tako da njegovom nasledniku (ili verovatnije — naslednici) neće ostati mnogo prostora za snalaženje i osmišljavanje nekog novog originalnog plana.

Jednostavno, ili će se krenuti u realizaciju Minskih dogovora, uz velike ustupke Donjecku i Lugansku (uključujući široku regionalnu autonomiju) ili u totalni rat za Donbas. Na ovo prvo Kijev će nagovarati EU, na ovo drugo deo „vašingtonske močvare“, delom zbog „istorijskih ciljeva“, a delom i da bi sabotirali Trampa tokom njegove predizborne kampanje za drugi predsednički mandat.

Šta god bude izabrano — kajaće se. Jer dobrih rešenja odavno više nema. To pokazuje i postojeće stanje i poslednja Porošenkova akcija. Kao i prvi znaci umora političke publike na Zapadu od stalnih upozorenja da „dolazi ruski vuk“.

Dušan Proroković (Sputnik)

KOMENTARI



4 komentara

  1. M says:

    Da,Ukrajina dobrih riješenje odavno više nema!

  2. milorad says:

    ima rešenje, rusi u ukrajini su RUSI, ostali su OZBILJNA manjina i ko ih J na kraju krajeva,TA rešenja su JEDINA rešenja protiv ovakvih DIVLJAČKIH napada i pobuna MANJINA uz pomoć stranog oružja i novca.MEDJU ROGOVE ODMAH ČIM ZINU I NEMA POBUNE:)Mijamar je LEPO pokazao kako to izgleda i mogu da ih povuku sada opušteno, žarište duž granice sa bangladešom, žarište koje je stvoreno ilegalnim useljavanjem iz bangladeša, i koje je pretilo da eskalira u neke zahteve za "nezavisnost rohinga" itd.,VIŠE NE POSTOJI.Armija mijamara ih je počistila KOLEKTIVNO posle prvog metka koji su neki " rohinga pobunjenici" ispalili na budističko VEĆINSKO stanovništvo te oblasti:)E TAKO SE TO RADI.

  3. Kulak says:

    Ameri imaju isti cilj u Crnoj Gori i u Ukrajini. Oni žele da Srbi u Crnoj Gori prestanu biti Srbi i da se počnu izjašnjavati kao crnogorci. Žele i da Rusi u Ukrajini prestanu biti Rusi i da se izjašnjavaju kao ukrajinci. Njihov cilj je da se najsnažniji i na čvrstim činjenicama utemeljeni slovenski narodi unutar sebe podele i da deo njih odluta u izmišljene nacije.Amerima smetaju jaki Rusi jer ih doživljavaju kao globalne suparnike, a jaki Srbi im smetaju zato što ih smatraju promoterima ruskih interesa na Balkanu. Najjače rešenje za nas Srbe u tim okolnostima kad su Ameri po principu automatizma protiv nas je VOJNI,POLITIČKI i EKONOMSKI SAVEZ SA RUSIJOM koji bi imao OBAVEZU vojne obrane nuklearnim oružjem u slučaju strane agresije na Rusiju i Srbiju. Srbija isto tako treba da maksimalno pojača suradnju sa Kinom koja je Amerima globalni ekonomski, a sve više i vojni suparnik.Kad su Ameri već izabrali da budu na strani šiptara i da podržavaju projekt velike albanije, imamo i mi Srbi pravo da nađemo jako i pouzdano rešenje za naše interese i za naš narod.

    • Posmatrac says:

      Treba slati oruzje i demokratama i republikancima te podrzati sukob medju njima, neka se zlo samounisti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *