POLEMIKA OKO GAVRILA PRINCIPA: Da li se istorija igra sa Srbima, ili se Srbi igraju sa istorijom

POLEMIKA OKO GAVRILA PRINCIPA: Da li se istorija igra sa Srbima, ili se Srbi igraju sa istorijom

19 septembra 2013

franc-ferdinand-foto-authentichistory-com_fPiše: Nebojša Ranđelović

Na jednom mestu u „Deobama“, kroz naraciju svojih književnih likova, Dobrica Ćosić poručuje: „Laže okupator, lažu izdajnici, lažu borci za slobodu“. Oni koji pretenduju da se ozbiljno bave istorijom i da je na pravi način tumače, ovu notornu istinu stalno treba da imaju na umu i da nikada ne dozvole da pretpostavke budu jači argument od činjenica. U protivnom, umesto ponosa naroda što ima epsku tradiciju, taj isti narod postaje rob te tradicije, njen zatočenik i na kraju njena žrtva. Svedoci smo dugih i užasnih polemika na temu: Gavrilo Princip – terorista ili patriota, Srbi – uzrok nevolja ili žrtve, da li je bilo kneževe večere, ko nam je prijatelj – Rusi ili Amerikanci… I onda neminovno dolazi do buđenja dežurnih rodoljubaca, do pristrasnog tumačenja lepšeg dela sopstvene istorije, do čestog prisvajanja delova tuđe istorije i do uvijanja ovako tumačene istorije u plašt političkog programa. Onda je sasvim moguće da se neko seti da postoje pravi Srbi i oni koji su to možda malo manje, da postoji podela na Srbe prve i druge kategorije i da samo oni prvi imaju pravo da visoko nose nacionalni barjak koji će biti putokaz buduće politike.

Istorija je ipak ozbiljna nauka, a ne „laž oko koje smo se svi saglasili“, kako je na vrhuncu moći govorio Napoleon. I ta ozbiljna nauka ne priznaje strogu podelu na dobre i loše momke, i na veličanstvene i užasne događaje (jer bilo je mnogo njih koji su bili u isto vreme i veličanstveni i užasni), već se bavi onim što se dogodilo, stavlja ga u odgovarajući društveni kontekst i analizira posledice. I samo tako istorija može da bude, pored nauke o prošlosti, i nauka o  sadašnjosti i budućnosti.

Zbog toga je možda dobro, kroz par istorijskih crtica, podsetiti: Gavrilo Princip jeste znamenita istorijska ličnost, sa svim vrlinama i manama koje ima jedan čovek. Svoj patriotizam je ovenčao ubistvom, iza koga su stajali mnogi znani i neznani kreatori politike i istorije. To ubistvo je gurnulo čovečanstvo u klanicu, do tada neviđenih razmera. Bilo je povod za rat, ali ne i njegov uzrok. Taj rat je skupo koštao Srbiju (stradala je skoro trećina ukupnog stanovništva, skoro polovina muškog). Srbija je iz rata izašla na strani sila pobednica, ali se, prema posledicama i potonjim događajima, postavlja pitanje koliko je sama bila pobednik.

I kao svaki narod bogat, ali i opterećen istorijom, sa ponosom treba da se sećamo velikih epopeja srpske vojske 1914. godine, albanske golgote, veličanstvenog proboja Solunskog fronta. Ali ne treba ni da zaboravimo sukob vojnih i civilnih vlasti u Makedoniji nakon balkanskih ratova i pljačku begovskih imanja, mutne radnje „crnorukaca“, svađe i podmetanja pred povlačenje kroz Albaniju, naličja Solunskog procesa, koji je bio i sraman i nužan. Treba se setiti i kako su prošla bugarska sela pod Kostom Pećancem, nakon proboja Solunskog fronta, kako su srpski „jeroplani“ bombardovali Sofiju. Važno je setiti se prebega Srba prečana pod zastavu Srbije, kao čina pravog patriotizma. Ali ne treba zaboraviti ni da je Vojin Tankosić kidao uši zarobljenim bosanskim Srbima, austrougarskim vojnicima, koji su ostali verni kajzeru.

Ako zaboravimo naličja sopstvene istorije i njeno nakaradno tumačenje proglasimo za politički program, desiće nam se ponovna podela na patriote i izdajnike i circulus vitiossus srpskog ludila nikada neće nestati. A onda nije daleko dan da sadašnje lidere, koji su smogli hrabrost da učine ono što se mora, neko proglasi za izdajnike. Svako normalan treba da strepi od takvog raspleta događaja.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *