ПОЛИЦЕНТРИЧНЕ СРПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ

POLICENTRIČNE SRPSKE INTEGRACIJE

14 januara 2017

Dragomir Andjelkovic 3345

Piše: Dragomir Anđelković

Dan i Slava Republike Srpske – 9. januar – formalno je praznik zapadne srpske države a suštinski ima svesrpski značaj. S obzirom da je stvaranje i očuvanje RS naš najveći nacionalni uspeh u, za srpski narod mračnoj drugoj polovini 20. veka, već zbog toga rečeno ima čvrsto utemeljenje. Međutim, radi se o nečemu još kompleksnijem. Sveti Stefan, kome je posvećen pomenuti dan, na neki način je zaštitnik srpske državnosti. U pitanju je svetac koji je bio patron Srbije Nemanjića i bosanskog ogranka srpskog srednjovekovnog državnog prostora. Mi smo imali značajne države i pre tog razdoblja – štaviše u tome periodu Bosna se doživljava kao provincija Srbije – ali, kako bi se to danas reklo, puno međunarodno priznanje i dugotrajni evropski značaj, one dobijaju tek sa početkom vladavine dinastije Nemanjić.

FEUDALNA HIJERARHIJA

Srpski vladari iz te loze, stupajući na presto dobijali su po svecu zaštitniku „počasno ime“ Stefan, koje bi nosili uz lično ime. Tako je bilo od Stefana Nemanje do Stefana Uroša Nejakog, a kada se bosanski ban Tvrtko, posle izumiranja dinastije Nemanjić, krunisao 1377. za „kralja Srba“ (i direktno tj. poimenično dela naših zemalja koje je kontrolisao), preuzeo je i patrona stare vladarske loze, odnosno svom ličnom imenu dodao je vladarsko ime Stefan. I time je isticao da je bio živi odraz srpske državnosti. A RS, a ne BiH, čiji muslimanski i hrvatski deo se odrekao najznačajnijeg (nacionalnog) nasleđa predaka, dok se nakaradno kiti (posle toga) tuđim perjem Kotromanića, održava tu vrstu spone sa Bosnom iz predotomanskog doba. U svetlu toga, a pre nego što pređemo na savremena (geo)politička dešavanja, korisno je da se podsetimo srednjovekovnog poimanja državnosti.

Srpska reč država potiče od glagola držati. Razume se vlast nad teritorijom i stanovništvom koje na njoj živi. U feudalno doba, gde su koreni našeg izraza država, vlast se doživljavala na posednički i ličan način, gotovo kao što mi govorimo o vlasništvu nad imanjem. A među nosiocima vlasti postojao je višeslojno hijerarhijski odnos. Bilo da se radi o stepenastim vezama između seniora i vazala u okvirima jednog državnog područja, na čijem vrhu se nalazio vladar, ili pak o hijerarhijskom odnosu među državama. Naravno, uz svu poroznost linija podela među raznim entitetima kao što su veliki feudalni posedi i države, u predmodernim okolnostima kada se one još nisu smatrale javnim dobrom, već doživljavale u lično-porodičnim koordinatama i nisu imale razvijene sistemske mehanizme.

Prema srednjovekovnim shvatanjima čak i među, uslovno rečeno, samostalnim državama, odnosno njihovim vladarima, postojala je makar simbolička hijerarhijska pozicija. Slabiji su bili mlađa braća većih i jačih. Šta je to u praksi značilo zavisilo je od trenutnog odnosa snaga, ali bitno je da se nadređenost i podređenost u nekom vidu podrazumevala. Danas se, opet, i kada u praksi postoji, ona načelno negira. Protokolarno se pravimo da su sve međunarodno verifikovane države ravnopravne iako smo svesni da na neki način duh srednjovekovne hijerarhije, ili modernije rečeno ograničenog suvereniteta, i te kako lebdi nad nama. Dobro znamo da su nekada starani ambasadori bitniji od lokalnih vrhova vlasti, a da se inostrane moći bojimo i kada se ona u praksi iselila sa naših prostora.

DODIKOVA FORMULA

Naš narod je brutalno raskomadan devedesetih godina. Njegovi delovi su etnički očišćeni i novouspostavljenim granicama odvojeni od Srbije. Srbima je tamo gde su van njene teritorije bili većina negirano ustavno pravo konstitutivnog naroda na samoopredeljenje do otcepljenja. Opstali su kao državni faktor samo na prostoru na kome se, bez obzira na NATO agresiju, održala RS. Na velikom delu nove nezavisne države Hrvatske bukvalno su satrti. Isto važi i za značajne oblasti BiH. U Crnoj Gori, koja istorijski jeste srpska zemlja ali je danas antisrpska država, izloženi su pokušajima identitetskog genocida. A na našem okupiranom Kosovu opstali su samo na severu koje Albanci nisu uspeli da stave pod svoju vlast i u po kojoj enklavi južno od Ibra gde su uspeli da se odbrane od albanskog terora.

Sve u svemu Srbi sada imaju jednu državu bez spoljnjeg suvereniteta, ali nedvosmisleno nacionalno opredeljenu i borbenu. Drugu koja je država na međunarodno priznat način, ali je, čini se, preterano obazriva u nacionalnom delovanju, a znatan deo njene tzv. elite je u najmanju ruku identitetski zbunjen (u rasponu od preminulog jugoslovenstva do amorfnog evrounijatstva). U takvim okolnostima, a u situaciji kada se posle pobede Trampa očekuje promena politike Vašingtona, koji je decenijama bio udarna pesnica sprovođenja antisrpske zapadne politike, Dodik je koji dan pre obeležavanja dana RS, progovorio o celovitom rešavanju srpskog pitanja. Formula koju je predložio je sledeća: u pogodnom momentu objedinjavanje RS i Srbije uz podelu Kosova i Metohije, a u narednoj fazi delovanje u pravcu uključivanja u taj savez i Crne Gore.

Kako je predsednik RS rekao – i to u vezi sa praznikom koji oličava svesrpsku državnu tradiciju – imamo pravo da sanjamo takav san i na demokratski način nastojimo da on preraste u javu. Sa njim se u tom pogledu potpuno slažem, uz rezervu da po pitanju razgraničenja sa Albancima nemamo razloga da apriori istupamo sa minimalističkim rešenjem koje se svodi na četiri severne opštine. Polako. Živi bili pa videli šta može da ispadne u vezi sa KiM. Ne zagovaram rat, već polazim od toga da sever već i sada posredno kontrolišemo. Tu samo treba da prestanemo da dajemo ustupke u cilju plaćanja ceha EU integracija. A što se eventualnih pregovora o podeli Kosova tiče, nema razloga da već sada otvaramo karate. I, razume se, to mi deluje prihvatljivo samo u okviru nekog sveobuhvatnog međunarodnog aranžmana u vezi sa rešavanjem srpskog pitanja. No da se sada vratim na suštinsku stvar sa kojom se slažem sa Dodikom a koju je bitno podvući.

SRPSKA RAVNOPRAVNOST

O srpskom pitanju se u Srbiji ili ne priča, tj. pravimo se kao da ono ne postoji ili se diskretno ima u vidu uključivanje RS, pre ili kasnije, u sastav Republike Srbije. Oba pristupa su pogrešna. Srpsko pitanje postoji, a ono se može rešavati samo uz uvažavanje našeg državnog policentrizma. Prošlo je vreme za feudalne poglede na politiku, pogotovo svesrpsku. Tim pre kada smo za druge puni političke korektnosti a o Srbima van Srbije i njihovim vlastima pričamo kao da su nam mlađa braća po srednjovekovnim shvatanjima. Nije tako! Republika Srpska je država, i to se mora uvažavati. Ona može biti u savezu sa Srbijom, a ne njen deo. U krajnjoj liniji, kako sada stvari stoje više je RS srpski Pijemont nego Srbija. Govorim to metaforično jer Srbija ipak jedina ima potrebne državne kapacitete za potencijalno objedinjavanje srpskih zemalja, ali ono što je nedvosmisleno jasno nema više mesta za centralističke koncepte. Olako smo pristajali na njihovo anuliranje kada smo bili u zajednici sa onima koji su samo gledali kako da nju napuste uz deo miraza koji smo direktno ili indirektno (kao ono što bi nam u svojstvu pobednika u svetskim ratovima pripalo) mi Srbi uneli. Zašto bismo onda u Srbiji na njima insistirali kada se bude radilo o zajednici sa našom istinskom braćom koji nju više žele od mnogih kod nas utonulih u dubine nacionalne apatije?

Zato se potpuno slažem sa predsednikom RS. Treba težiti srpskom savezu na osnovama ravnopravnosti naših država, a bez štetnih iluzija o hijerarhiji među njima i njihovim nosiocima vlasti. Na temelju toga jedino je moguće u njega uključiti i Crnu Goru. Samo je pitanje vremena kada će pasti opskurni režim Đukanovića (on je to i kada Milo povlači konce skriven iza paravana), odnosno kada će biti razbijen asimilatorski model socijalnog crnogorstva (uslovljavanje karijere i materijalne egzistencije makar formalnim prihvatanjem tzv. crnogorskog nacionalnog identiteta) kao i drugi mehanizmi za postepeno sasecanje srpskih korena naroda Crne Gore. Iz toga će se ponovo izroditi kritična masa Crnogoraca – ispoljenog srpskog identiteta ili makar neskrivenog srpskog porekla, jezika i crkvene pripadnosti – koja će biti opredeljena za državni savez ili saveznu državu sa Srbijom. Ali tu se podrazumeva da nema malih i velikih već samo ravnopravnih članica. Iluzija je da bi većina građana Crne Gore kao i RS pristala na nešto drugo. Uostalom, to nije ni u interesu Srbije.

BUĐENJE SRBIJE

Interes svih nas Srba je stvaranje skladne zajednice u kojoj će se svaki naš državni činilac osećati komotno. To je san koji treba da sanjamo i na pragmatičan način da se za njega zalažemo. Ne u smislu bučnog ali ispraznog tzv. ura patriotizma niti iracionalnog srljanja u sukobe. Opet, ne treba ni da pristajemo na okupacione stege koje nas sprečavaju da želimo nacionalno jedinstvo i racionalno delujemo njemu u prilog. Već se čuju, čak i od dobronamernih ljudi, uplašeni komentari da ponovo reskiramo da se na nas obruše munje i gromovi zato što obznanjujemo namere, makar za sada na zvaničan način samo sa zapadne strane Drine, da stremimo srpskom ujedinjenu. Tu se radi o neshvatanju svetskih tokova! Prošlo je vreme kada su globalni agresori mogli da nas raketama i sankcijama lome. Danas jedino sami sebe možemo da držimo u ropstvu usled EU ispranih mozgova i parališućih vojno-političkih strahova, koje antisrpski propagandisti eksploatišu kako bi pristajali na okupaciju i onda kada su postmoderni okupatori senka onoga što su bili.

Krajnje je vreme da prekinemo sa tim. Da se poslužim rečima Emira Kusturice, kucnuo je čas da se „zaustavi mazohističko ponašanje najvećeg dela naše intelektualne i političke elite, koja izbegava da se suprotstavi ponižavanju i da napusti politiku kretanja ispod radara i klečanja pred političkim neprijateljima“. Ne smemo više da oklevamo „da našu političku velikodušnost preusmerimo sa drugih ka nama“. Uveliko su se stekli geopolitički uslovi da se oni koji vode ili se nude da predvode Srbe „okanu sitne vajde“ te „prihvate stvarnost i da se rvu sa njom, makar ko Mile Dodik“. Ako to neće ili ne smeju, vreme je da ustane patriotska Srbija i insistira na takvom kursu. U protivnom nije stvar samo do tzv. „kruga dvojke“ već i one većinske Srbija za koju kažemo da je nacionalna ali pasivna. Ispalo bi da je amorfna i dubinski otupela. Uveren sam da nije tako i da će uskoro početi ubrzani proces njenog buđenja. Pozivi iz nacionalno svesnijeg dela našeg državnog prostora na pragmatično delovanje u pravcu nacionalnog jedinstva, ne smeju ostati bez odjeka u Srbiji. To bi bilo sramno i nacionalno nihilistički.

(Vidovdan)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *