Policija i politika

Policija i politika

2 jula 2014

Jovo-BakićPiše: Jovo Bakić

Javnost Srbije je pre nekoliko dana saznala da je Vladimir Popović, zvani Beba, veoma zadovoljan što Rodoljub Milović više nije načelnik Uprave kriminalističke policije. Nekoliko dana ranije, predsednik vlade Aleksandar Vučić smenio je četvoricu policijskih generala (ko kaže da ministar unutrašnjih poslova dr Stefanović nije u tome učestvovao?). Predsednik vlade je kazao da se radi o poštenom i sposobnom policajcu: „Milović nije kolateralna šteta. Sa njim i sa direktorom policije imao sam duge razgovore. Oni su časni policajci, a pred Milovićem su veliki zadaci države”.

Lepo, ali ako je tako, zašto je general Milović smenjen? Sem toga, zašto je predsednik vlade upozorio izvesnog „gospodina Kosmajca” da pobegne iz Srbije? Naime, Aleksandar Vučić je, besnog izraza lica i uz mlataranje rukama, prekorio policajce (da li i političare?) da niko od njih ne sme da pomene čoveka čije prezime podseća na planinu južno od Avale. Nije ovde najbitnija činjenica da Dragoslav Kosmajac nipošto nije nepoznat policiji, jer je već 2001. godine bio pomenut u tzv. beloj knjizi organizovanog kriminala. Važnije je da predsednik sadašnje vlade upozorava dotičnog da Srbija za njega nije sasvim bezbedna, tj. da bi trebalo da promeni mesto boravka.

Ako predsednik vlade to nije namerno učinio, ostaje sumnja da je nespretan i neznaven, tj. da je nehotice upozorio „gospodina Kosmajca” da se skloni iz Srbije, pošto se očevidno nalazi pod merama bezbednosnog nadzora. Ako, pak, to nije slučaj, onda je jasno zašto je R. Milovića smenio i „gospodinu Kosmajcu”, sve glumeći pred kamerama pravednički bes, nacrtao da treba da beži iz Srbije. Kako god bilo, predsednik vlade bi trebalo da odstupi: a) bilo zbog nestručnosti; b) bilo zbog podrške organizovanom kriminalu. Svakako, bolje bi bilo da se radi o prvom no o drugom, ali za državu su obe mogućnosti opasne. Prema tome, u prvom slučaju bi gospodin Vučić trebalo da snosi političke, a u drugom, osim pomenutih, i krivične posledice.

Istovremeno, bivši predsednik vlade, a sadašnji ministar inostranih poslova, tvrdi da se od početka zalagao za reforme u MUP-u: „I svi u ovoj zemlji znaju da sam od početka tražio da se ti ljudi u policiji promene”. Ako se, barem za trenutak, zanemari činjenica da Ivica Dačić vrši „društvenu normalizaciju ličnih modela”, tj. da je velikoj većini građana Srbije nepoznato da se on zalagao za smenu generala policije, onda je fascinantno da sadašnji šef diplomatije priznaje da se šest godina nije mešao u svoj posao: „Ja nisam upravljao policijom jer mi nisu dali, a nisam mogao da promenim te ljude u policiji zato što je o tome morala da odluči vlada u kojoj nije za to postojala politička volja”. Lepo, ali zašto je onda sedeo šest godina na istom mestu – a dve godine i predsedavao vladom?

Ivica Dačić nudi sledeće „objašnjenje”: „Kad sam hteo da smenim policijski vrh nastala je afera ’Banana’”. Valja podsetiti da je svojedobno procurelo obaveštenje da su se Ivica Dačić, tadašnji predsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova, njegov šef kabineta Branko Lazarević, državni sekretar MUP-a Vanja Vukić, te savetnik za nacionalnu bezbednost, veliki zvezdaš blistave biografije, Ivica Tončev, navodno sastajali s Rodoljubom Radulovićem, tj. „gospodinom Mišom Bananom”.

Usled toga se očekivalo da gospodin Vučić ne napravi koaliciju s gospodinom Dačićem, tj. SNS sa SPS-om, ali su ta očekivanja očevidno bila neopravdana. Da li zbog toga što predsednik vlade voli da bude okružen ljudima koje može ucenjivati? S njima se deli odgovornost, dok se uživa apsolutna moć? Da li zbog toga što zvanična Rusija to od njega traži zbog gasa? Ili i zbog jednog i zbog drugog?

Sve ovo nije nimalo laskavo za prvog čoveka vlade, jer nije bio prinuđen da uđe u koaliciju s čovekom čiji je ugled pod znakom pitanja usled navodne saradnje s navodnim trgovcem bananama odnosno kokainom. Sem toga, nije smeo da upozorava „gospodina Kosmajca”, navodno najvećeg narko-dilera u Srbiji, da ovde nije siguran, a ipak ga je svojom (ne)namernom nervoznom reakcijom zastrašio, pa je ovaj netragom nestao. Takođe, ako sada s pravom proziva „gospodina Čumeta”, zašto mu onomad nije smetalo kada je ovaj u Surčinu sarađivao sa SNS-om?

Naposletku, delanje predsednika Vlade Srbije ne treba prosuđivati na osnovu njegovih motiva i nevešte glume, već na osnovu činjenica da „gospodin Kosmajac” nije u zemlji, da su gospoda Dačić i Tončev i dalje moćni, te da je dr Stefanović, uprkos osnovanoj sumnji da je prisvojio tuđu intelektualnu svojinu, još uvek formalno prvi čovek policije s mandatom da je „reformiše”.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *