POLITIČARI OD KOJIH STRAHUJE EU – Evo od kojih se političara očekuje da uzdrmaju politički sistem u Evropi

Tweet

Kada je 29. decembra opozicija uspela da onemogući da Stavros Dimas bude izabran za predsednika Grčke,pa da zbog toga budu raspisani vanredni parlamentarni izbori, većina lidera Evropske unije se zabrinula. Ali, ne zbog toga što im je žao Dimasa ili grčkog premijera Antonisa Samarasa, već zbog toga što je najizgledniji pobednik prevremenih izbora Aleksis Cipras, vođa koalicije radikalne levice Siriza koja se oštro protivi u EU dominantnoj politici štednje a Grcima obećava preispitivanje svih bolnih mera koje je Grčka prihvatila zarad spasonosnih kredita.

Međutim, Cipras nije jedini opozicionar od kojeg Evropa strahuje. Minulih godina narastao je broj lidera levičarskih, desničarskih, populističkih, evroskeptičnih i antisistemskih političkih partija širom EU koji zadobija podršku sve većeg broja birača ozbiljno preteći uglavnom vladajućim konzervativcima, liberalima ili socijaldemokratama. Tako se u Velikoj Britaniji istakao Najdžel Faraž, u Francuskoj Marin le Pen, u Nemačkoj Bernd Luke, u Grčkoj već pomenuti Cipras, u Italiji Bepe Grilo, u Španiji Pablo Iglesijas… Svi oni su poprilično različiti, čak suprotstavljenih politika, ali odlikuje ih što vladajuće političke garniture koje se smenjuju na vlasti širom EU poprilično zaziru od njihovog uticaja i s pravom strahuju da ove i narednih godina mogu da naprave zemljotres u EU.

+    +    +

Iako je prema istraživanjima javnog mnjenja samo grčka Siriza u situaciji da ove godine zaista dođe na vlast, populisti leve i desne orijentacije ozbiljno prete da pomrse račune i vladajućim strankama u najvećim državama članicama Evropske unije, ali i samoj EU. Budući da tradicionalne partije od izbijanja krize 2008. godine uspevaju da iznevere očekivanja dobrog dela birača, populisti uspevaju osvoje podršku. U Velikoj Britaniji dramatičan rast popularnosti doživela je evroskeptična Partija za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) Najdžela Faraža, u Francuskoj ultradesničarski Nacionalni front Marin le Pen, u Italiji populistički Pokret „Pet zvezda” Bepa Gripa, a u stabilnoj Nemačkoj polako ali sigurno naklonost uglavnom visokoobrazovanih dobija Alternativa za Nemačku (AfD) Bernda Lukea.

Analitičari ističu da razlog za ovu pojavu ne leži samo u ekonomskoj krizi i sporom finansijskom oporavku Evrope već i u tome što partije koje se decenijama smenjuju na vlasti ne zadovoljavaju potrebe glasača – u pojedinim zemljama su duboko ogrezle u korupciju, kod drugih se isključivo bave sobom i kako da što duže uživaju u blagodetima funkcionerskih fotelja, a svi zajedno uglavnom najviše snage troše na to kako da spinuju javnost u svoju korist, a ne kako da reše probleme. I konzervativcima i liberalima i socijaldemokratama se zamera da su postali isti, da su zaboravili na ideološke razlike i da svi rade samo u korist krupnog kapitala a ne građana.

To nezadovoljstvo masa koriste evropski populisti, pri čemu dobar deo njih oštricu svojih kritika usmerava pre svega na Evropsku uniju. Faraž želi da Veliku Britaniju iščlani iz EU, Le Penova ima ambiciozni plan da uništi ovakvu EU, Grilo da izvuče Italiju iz evrozone, a Luke da uništi evro. Većina od njim ima i zajednički cilj da otera imigrante ili da im znatno ograniči prava.

Lukeov AfD u odnosu na ostale svoje „kolege” ima najmanju podršku, ali ipak je uspeo da, prema nekim anketama, bude blizu toga da postane treća stranka po snazi u Nemačkoj. AfD nije protiv EU već samo protiv zajedničke evropske valute. Luke se zalaže da se Nemci vrate na, po mnogima nikad neprežaljenu, nemačku marku čije banknote mnogi i dan-danas čuvaju u slamaricama. Štaviše, čak 13 milijardi maraka je i dalje u rukama Nemaca koji ne žele da ih se odreknu i iskoriste mogućnost da ih zamene za evro.

Znatno popularnija od Lukea je Marin le Pen, čiji je otac Žan-Mari le Pen osnovao Nacionalni front i svojom zapaljivom retorikom uspevao da osvoji podršku bezmalo polovine Francuza. Njegova kćerka je nastavila očevim stopama, ali je uspela da za nijansu „umije” retoriku tako da je pridobila glasove mnogih umerenih konzervativaca. U trenutku kada, prema anketama, predsednik francuske Fransoa Oland uživa podršku samo 13 odsto birača, izgleda sasvim sigurno da će se Le Penova za dve godine naći u drugom krugu francuskih predsedničkih izbora, a da će u međuvremenu svaki svoj nastup pai govore i u Evropskom parlamentu dobro iskoristiti da na ovogodišnjim lokalnim izborima ostvari istorijski uspeh Nacionalnog fronta.

Iako dele evroskepticizam, Faraž i Le Penova nisu u prevelikoj političkoj ljubavi. Iako dele podjednaku politiku mržnje prema imigrantima, Faraž ne može tek tako da podrži francuski nacionalizam pa svoju retoriku pre svega usmerava na želju da Velika Britanija izađe iz EU, što bi mu na izborima na proleće moglo doneti ogroman uspeh. Već sad je, prvi put, uspeo da osvoji odbornička mesta u pojedinim britanskim gradovima, a uzimajući u obzir da među britanskim evroskepticima opada podršku britanskom premijeru Dejvidu Kameronu, sva je prilika da će UKIP ostvariti istorijski uspeh na izborima za Vestminster.

Ukoliko Faraž, Le Penova, Luke, Grilo i Cipras dođu do vlasti i počnu da primenjuju svoje politike – izlazak Britanije iz EU, izlazak iz evrozone, jednostrani otpis dugova ili ukidanje evra – prema analizama to bi imalo katastrofalan uticaj na Evropu jer bi dovelo do masovnog povlačenja novca iz banaka, još veće nezaposlenosti i pada privredne aktivnosti.

Zbog svega toga, u sve više analiza se može čuti kako evropski političari moraju da pokažu integritet i delotvornost ukoliko ne žele da ih talas populističkih i antisistemskih stranaka izbriše sa političke scene. Toga su sve više svesni i političari, pa ne čudi što je novi predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker rekao da je njegov tim možda poslednja šansa za EU. Ovu godinu počinje svojim investicionim planom za spas EU, samo je zasad još neizvesno da li će to zaista uspeti da pokrene evropsku ekonomiju a građane uveri da vladajuće strukture zaista rade u korist građana.

______________________________________________________________________________________________________________________

SIRIZA U JURIŠU NA VLAST

Koalicija radikalne levice se smatra favoritom na predstojećim vanrednim parlamentarnim izborima u GrčkojNedavni naslov iz londonskog „Gardijana” – „Grčka radikalna levica mogla bi da likvidira mere štednje u EU” – usled najnovijih dešavanja na grčkoj političkoj sceni sve više zvuči kao proročanstvo koje se ostvaruje. Parlament u Atini ni u trećem, odlučujućem krugu glasanja nije izabrao predsednika, što je, prema grčkom ustavu, znak da zemlja ide na prevremene parlamentarne izbore. Ukoliko se analize javnog mnjenja ispostave kao tačne, vlast bi mogla da dođe u ruke Koalicije radikalne levice, popularne Sirize, što bi ujedno značilo početak institucionalizovane pobune protiv mera stezanja kaiša koje zagovara Evropska unija predvođena Nemačkom.

Siriza na čelu Grčke bila bi presedan i prvi put u istoriji da vladu u jednoj zemlji EU formira radikalna levica. Stranački simpatizeri upozoravaju da se mogu očekivati pokušaji sabotiranja ovog eksperimenta sa adresa koje Evropu ne vide izvan štedljivog koloseka.

Neki protivnici, unutrašnji i spoljni, već su se deklarisali. Guverner Grčke centralne banke je upozorio da bi trijumf Sirize naneo „nenadoknadivu štetu” državnoj ekonomiji, a slične poruke stižu i iz Brisela. Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker je najavio da ne bi voleo da ekstremne snage dođu na vlast i da se nada da su Grci svesni „šta bi pogrešni izborni rezultati značili za Grčku i evrozonu”.

Siriza i njen lider Aleksis Cipras izloženi su kritikama i pojedinih levičara, koji smatraju da je partijski program previše naivan i da nema šanse u borbi protiv sistema iza kojeg stoji krupni kapital sa svim svojim političkim vezama. Istovremeno, Ciprasu se zamera popustljivost i revizija izvorne politike radikalne levice.

Odgovarajući na ovakve prozivke, lider Sirize je nedavno u intervjuu za „Politiku” istakao da se svakodnevno susreće sa oprečnim optužbama da je ili previše beskompromisan ili da pristaje na previše ustupaka.

„Naša pozicija je jasna. Ukinućemo sve zakone na kojima je zasnovana politika štednje. Tražićemo rešenje i za problem dugovanja. Na toj osnovi ćemo pokušati da pokrenemo nove pregovore sa našim partnerima, što će omogućiti Grčkoj da krene putem ekonomskog oporavka i da istovremeno izmiri svoje dužničke obaveze.”

Cipras, međutim, ne krije da će se, ako dođe na vlast, najpre ustremiti na ispravljanje nepravednog sistema štednje, koji, po njegovom mišljenju, štiti najbogatije građane. Oni bi, kaže, trebalo da ponesu najveći teret izlaska iz krize, pa „deset odsto najbogatijih imarazloga za zabrinutost”.

Potencijalni dolazak Sirize na vlast ne bi značio samo uspehpartije nego bi ulio nadu i drugim levičarskim pokretima na Starom kontinentu. Zbog toga će grčki vanredni parlamentarni izbori sa posebnom pažnjom biti praćeni naročito među levičarima u Španiji i Sloveniji.

PODEMOS OBEĆAVA PRAVU DEMOKRATIJU

Izrastao na buntu protiv diktata bankara i poslušničkog odnosa izabranih predstavnika, pokret koji predvodi Pablo Iglesijas dobija sve veću podršku u ŠpanijiNova snaga u Španiji vrtoglavo preuzima mesto koje je do sada isključivo pripadalo dvema tradicionalnim partijama –Narodnoj i Socijalističkoj stranci. Za manje od godinu dana od nastanka Podemos (možemo) uspeo je da osvoji pet mesta u Evropskom parlamentu, da natera vladajuće narodnjake i premijera Marijana Rahoja da ublaži i preispita mere štednje i da ubrza istragu oko korupcionaških afera kojom je protkana politička elita na Iberijskom poluostrvu.Opoziciona leva Socijalistička partija takođe se osetila prinuđenom da potraži novo rukovodstvo i da se oslobodi ustaljenih okvira u unutarpartijskom napredovanju.

„Mi hoćemo i možemo da preuzmemo vlast u svim sredinama na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou. Nameravamo da postavimo nova pravila u političkoj igri tako što ćemo rasturiti crno-belu šahovsku tablu i izmešati njene delove na potpuno nov način”, kažu pripadnici ovog pokreta.

Podemos je izrastao iz bunta nezadovoljnika koji je narastao u tmurnim uslovima finansijske krize. Kada su socijalne beneficije i doktrine jednakog prava na obrazovanje i zdravstvo počele da se ruše pred diktatom finansijskih institucija, u Španiji su se desile dugotrajne masovne okupacije španskih trgova, ulica i ustanova, pre nego u drugim gradovima Evrope, iznatno pre nego što je u Njujorku okupiran Volstrit.

Zvezda Podemosa je univerzitetski profesor Pablo Iglesijas, voditelj jednog popularnog televizijskog tok-šoua. Zajedno sa grupom akademika leve orijentacije, aktivno je učestvovao u pokretu nezadovoljnika (indignadosa).

Stotine lokalnih skupština, poznatih kao „krugovi”, išarale su celu teritoriju Španije. Među 500 članova „kruga” u jednom bogatijem predgrađu Madrida su mladi i stari, penzioneri i kompjuterski eksperti, inženjeri i domaćice, studenti i radnici. Skupštine zasedaju svake nedelje, a dnevni red se uglavnom kroji preko interneta.

Zavisno od orijentacije, španski mediji ove skupštine opisuju kao populistički anarhizam ili kao „izazov sistemu koji je zapao u ćorsokak”. Demokratija je izgubila svoju suštinu kada su izabrani predstavnici vlasti počeli da rade po diktatu banaka, a potpuno se oglušili o interese svojih birača. To je osnovna zamerka nezadovoljnika. To je ujedno i ono što Podemos hoće da promeni. Da sistem postavi na pravi put. Da demokratiju učini stvarnom.

Opšti izbori u Španiji zakazani za ovu godinu pružiće Podemosu prvu pravu šansu da odmeri svoju snagu. Ako se dogodi da preuzme vlast, a sve je više ispitivanja javnog mnjenja koja govore da je to sasvim moguće, onda se politička scena u jednoj velikoj evropskoj zemlji iz osnova menja. Podemos tvrdi da može da sruši dominaciju „kastinskog sistema na domaćoj političkoj sceni”.

„Političkom establišmentu Evropske unije nije nikako po volji rast Podemosa i grčke Sirize”, konstatuje levičarski španski portal na engleskom jeziku „Spejn riport”. „Oni dolaze bez obzira na to da li je to nekome drago ili nije. I žele sa sobom da donesu radikalne promene, ne samo u španskom i grčkom sistemu, već u celokupnom evropskom projektu.”

U istom tonu tvituje Pablo Iglesijas i najavljuje „da će 2015. biti godina promena ne samo u Španiji već i u celoj Evropi.

Španski konzervativci ne veruju u ovakav scenario i računaju na podršku starijih ljudi koji nisu spremni da glasaju za eksperimente, bez obzira na loš život i pad standarda.

(Politika)

Tweet