Politička stvarnost

Tweet

Piše: Čedomir Antić

Reklo bi se, na osnovu zvaničnih statistika, da u zemljama bivše Jugoslavije prilike i nisu toliko loše. Zvanično su privreda, zarade i politički standardi u porastu – neprekidnom. I narod je, bez obzira na sve, zadovoljan, jer da nije teško da bi tokom mnogih godina većinom glasao za iste ljude. Ipak, to ne mora biti tako. Baš kao i u medicini, u politici postoje stanja u kojima problemi i teškoće prevazilaze mogućnost da potencijalno nezadovoljstvo bude iskazano. Staro lekarsko iskustvo da na bojištu prvo treba pomoći ranjenicima koji ne jauču, slično je vladarskom iskustvu poznatom iz naše književnosti, prema kome narod nije opasan dok protestuje ili psuje – već kad ćuti.

Pre desetak godina crnogorska vlast pohvalila se da je ciljanim ulaganjima, tokom samo jedne godine, za čitavih 10% smanjila nezaposlenost na severu zemlje. Uz malo amaterskog računanja ispadalo je tada, da je bilo dovoljno imati 40 miliona evra pa da ovaj siromašni kraj postane oblast pune zaposlenosti! Retka situacija čak i u državama članicama Evropske unije. Ovogodišnja statistika, koju iznosi nevladina organizacija „Euromost“, međutim pokazuje da se sa severa Crne Gore tokom 2017. godine iselilo čak 1390 stanovnika. Od ovog broja više od trećine napustilo je Bijelo Polje. Reč je o onoj opštini u kojoj se između 2002. i 2011. nije rodio niti jedan Srbin (!), što isto govori o zapostavljanju i potcenjivanju koje prema ovim opštinama pokazue vlast u Podgorici.  Nešto, očigledno nije bilo uredu sa vladinom politikom i ona očevidno, bez obzira na sve izborne rezultate, nije uspela.

U zemlji koja je posvađala svoje narode – a posebno Crnogorce i Srbe, pripadnike dve najveće nacije koje žive u Crnoj Gori – nije moguće očekivati značajniji napredak domaćih aktera. Iz ovoga je samo delimično moguće isključiti režim, pošto nema uspešnog režima u zemlji koja stagnira ili nazaduje. Ulazak čak 1700 preduzeća iz Turske u Crnu Goru, prema tumačenjima opozicije govori u prilog da je sistematsko svađanje građana Crne Gore od strane vlasti ugrozilo brojne interese države Crne Gore.

Procene slobode medija u regionu, upriličene na dan medijskih sloboda, jasno ukazuju na činjenicu da u Crnoj Gori „nema napretka u oblasti slobode medija“. Neko bi rekao da ova vest i nije toliko loša i nepovoljna pošto je Crna Gora nekakav „regionalni šampion evropskih integracija, visine plata…“. Međutim, Crna Gora je prema ovim procenama već tradicionalno država sa najmanjim stepenom slobode medija u regionu. Na svom 103. mestu ona je daleko ispod Srbije koja je ove godine pala za desetak mesta.  Od Crne Gore je navodno gora Makedonija, ali podsetimo da je ova država bure baruta, duboko i sudbonosno podeljeno društvo u kome ne samo da su odvojeni Makedonci i Albanci, pa je tako i glavni grad države raspolućen još malo pa kao Berlin pre podizanja hladnoratovskog zida, već je politički (do ivice izbijanja građanskog rata) podeljeno i makedonsko društvo koje su tokom prethodne godine potresali građanski nemiri, sukobi i smene vlasti.

Kakve su perspektive Crne Gore u takvim prilikama? Profesor Florijan Biber iz Graca tvrdi da će Crna Gora, baš kao i Srbija teško u ovakvim prilikama ući u Evropsku uniju. Nisam siguran u ovu procenu. U EU se nikada nije ulazilo po zasluzi, već prema potrebi. Postavlja se, međutim, pitanje da li je Evropska unija još uvek zajednica vrednosti ako već ne reaguje na ovakve procese u državama za koje tvrdi da su već decenijama u procesu reformi i uključivanja u njeno članstvo. Tu nije samo reč o načelima EU i interesima koji očigledno nisu jasno definisani i imaju veze sa partikularnim težnjama nekih moćnih članica, baš kao i interesima Sjedinjenih Država. Ovde je u pitanju i novac, tačnije milijarde dolara koje je unija, bez obzira na to što je u ovim procesima uvek na  dobitku, ipak uložila u razvoj ustanova i standarda političkih, građanskih i ljudskih prava u balkanskim državama koje još uvek nisu postale njene članice.

Teško je proceniti budućnost Crne Gore i uopšte država bivše Jugoslavije. Jasno je da nije moguće naći nekakvu spasonosnu formulu uspešnog, održivog razvoja. Model tipa onog anegdotalnog „elektrifikacija + kolektivizacija = socijalizam“ primenjivan je sa drugim parametrima i akterima tokom tranzicije. Tako smo slušali o slobodnom tržištu, ljudskim pravima i „konačnom pravu, svih prava“ – statusu homoseksualaca. Ali bez obzira na to što su pojedine balkanske države postizale uspehe i „uspehe“ u tom pogledu, one često nisu sprovodile neophodne, korenite promene. Mestimične informacije koje na nedeljnom nivou izlaze u javnost – kao što su  statistike o iseljavanju, ekspanziji stranih građana i privrednika ili one posvećene medijskim slobodama govore o sistemskim problemima za koja su potrebna rešenja koja zahtevaju sasvim novi pristup i drugačiju politiku.

(Napredni klub)

Tweet