Политичка воља – највећи проблем данашње Србије

Politička volja – najveći problem današnje Srbije

28 jula 2018

Piše: Aleksandar Ćurić

Naše političke elite od 2000. do danas narod uljuljkuju načelnim obećanjima vezanim za nejasne ciljeve, odsustvo merljivih rezultata u potpuno nedefinisanom vremenskom okviru. Idealna kombinacija za političke elite kojima se poenta bitisanja svodi na dolazak na vlast i očajničko držanje za fotelju. Praktično, stvorili su atmosferu da njihov rad u većini biračkog tela, koje većinski i odlučuje ishod izbora (pod uslovom da glasači uopšte odlučuju), bude prihvatljiv iako nije merljiv ni po kom kriterijumu.



Kombinacija parcijalnih i loših rešenja, bez ikakve odgovornosti, je tragična za naše društvo i državu.

Činjenica je da, generalno, nema lakih, kratkoročnih, jeftinih i idealnih rešenja. I pored toga se promišljenim i pametnim potezima mogu napraviti dobri rezultati u veoma kratkom roku i bez značajnih troškova na teret budžeta. Potrebna je politička volja i usvajanje pristupa da je budućnost srpske države, ipak, bitnija od kratkoročnih stranačkih interesa. To je ono najteže.

Između ostalih, suočavamo se sa sledećim tragičnim posledicama loše politike i rukovođenja državom:

Obrazovni sistem na sve nižem nivou – ubrzan proces degradacije obrazovnih ustanova i radnika u obrazovanju, sve niži nivo stečenih znanja. Primera radi, Beogradski Univerzitet, rasadnik vrhunskih diplomaca, će izgubiti bitku sa prosečnošću ako se ne preduzme nešto konkretno i brzo.

„Poplava“ trećerazrednih obrazovnih ustanova na svim nivoima, formiranih samo za prosto pravljenje profita u zamenu za štancovanje formalnih diploma.

Stranačko-protekcionaško-nepotističko zapošljavanje je, umesto izuzetak, postalo pravilo

Sve veća emigracija stanovništva, pogotovo mladih ljudi sa visokom stručnom spremom, jedan od najvećih problema današnjice. Gubimo ljude, najbolje ljude koji nekom drugom stvaraju profit, negde drugo plaćaju porez, generacije koje neće slati doznake u otadžbinu a njihove roditelje tj.njihove penzije i zdravstveno osiguranje će finansirati oni koji ostaju ovde, oni koji su manje obrazovani i čiji će rad značajno manje doprinositi budžetu.

Sve lošiji kadrovi u državnoj upravi i po državnim firmama. Dolazimo u situaciju da više nema ko ni da promišlja šta bi trebalo uraditi što samo pogoduje, primera radi, međunarodnim kreditorima kojima takva situacija najviše odgovara – komuniciraju sa ljudima koji nisu kadri da misle a dovoljno su funkcionalno pismeni za prosto izvršavanje naloga.

Prostim rešenjem, koje ne zahteva nikakva dodatna sredstva, se u veoma brzom roku mogu postići odlični rezultati, barem u domenu visokoškolskog obrazovanja.

To prosto rešenje se svodi na donošenje Zakona / Uredbe da se za radno mesto u državnoj upravi i državnim/javnim preduzećima a koje zahteva visoku stručnu spremu, priznaju diplome isključivo domaćih državnih univerziteta i ograničenog broja vrhunskih svetskih univerziteta i da ta mera važi i za trenutno zaposlene po svim državnim ustanovama i preduzećima.

Neko će, verovatno, imati dilemu da li ovakva odluka ima zakonski osnov. U tom smislu, nabrojaćemo argumente zašto je to moguće:

Kao svaki poslodavac i država ima puno pravo da definiše koji profil radnika je neophodan i poželjan, koja vrsta diplome i uspeha je uslov za potencijalno zaposlenje.

Za razliku od Grčke koja je potpuno zabranila privatne univerzitete i fakultete, ovom merom se ne zabranjuje njihov rad niti se njihovim dilomcima onemogućava rad u državnoj upravi/preduzećima. Samo se onemogućava da se zaposle na pozicije koje zahtevaju visoku stručnu spremu. Napokon, ako sa tih privatnih univerziteta izlaze odlični diplomci, siguran sam da će to prepoznati privatni (realni) sektor i iskoristiti tu priliku da lakše dođu do odličnih kadrova.

Efekti se postižu veoma brzo i lako možemo pobrojati one najočiglednije:

Vraća se određeni prestiž državnim univerzitetima, samim tim što potencijalni diplomci znaju da imaju prednost prilikom zapošljavanja u državnu službu/javne ustanove

Vraćamo dostojanstvo univerzitetima i dajemo na važnosti profesorima koji znaju da njihov rad direktno utiče na kvalitet državne uprave i javnih preduzeća. Time se može očekivati zaustavljanje sunovrata i državnog visokog školstva i pokretanje procesa vraćanja kvaliteta na još viši nivo.

Rešava se barem 60% problema vezanog za stranačko-protekcionaško-nepotističkog zapošljavanja. Praktično, svi koji su preko veze došli na neko mesto koje zahteva visoko obrazovanje a onda naknadno sebi, preko noći, obezbedili dipoplomu nekog trećerazrednog fakulteta, izgubiće svoju poziciju i moraće se pomeriti na odgovarajuće radno mesto (koje ne zahteva visoko obrazovanje) ili tražiti uhlabljenje negde drugo.

Vraća se nada roditeljima koji svoju decu upisuju na državne univerzitete. Nada da se ulaganje i učenje isplati i da će, za početak, država prepoznati njihov rad i zalaganje.

Smanjiće se odliv visoko obrazovanih mladih ljudi. Odliv svakako neće prestati. Za one najbolje se moraju primenjivati neke druge mere, značajno temeljnije i skuplje. Ali, barem ćemo zadržati minimum kvaliteta kako bi, za početak, država imala dobar izvor kadrova nasušno potrebnih za dalji oporavak.

Kao što je rečeno na početku, ova mera ne košta ništa a daje brze i dobre rezultate. Pitanje je samo da li postoji politička volja za tako nešto. Za kratkoročne plitke stranačko-političke interese ovo je bolan korak ali dugoročno je odličan, čak i na nivou tih prizemnih političkih interesa.

Ovo je potez koji pozitivno utiče po čitavoj društvenoj vertikali, od dece koja će imati volju da uče, roditelja koji će videti smisao u finansiranju ozbiljnog školovanja svoje dece do države koja će vremenom popraviti nivo svojih kadrova, stimulisati državne univerzitete na kvalitetniji rad i zaržati dobar deo obrazovane mladosti.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *