Политичка воља – највећи проблем данашње Србије

Политичка воља – највећи проблем данашње Србије

28 јула 2018

Пише: Александар Ћурић

Наше политичке елите од 2000. до данас народ уљуљкују начелним обећањима везаним за нејасне циљеве, одсуство мерљивих резултата у потпуно недефинисаном временском оквиру. Идеална комбинација за политичке елите којима се поента битисања своди на долазак на власт и очајничко држање за фотељу. Практично, створили су атмосферу да њихов рад у већини бирачког тела, које већински и одлучује исход избора (под условом да гласачи уопште одлучују), буде прихватљив иако није мерљив ни по ком критеријуму.



Комбинација парцијалних и лоших решења, без икакве одговорности, је трагична за наше друштво и државу.

Чињеница је да, генерално, нема лаких, краткорочних, јефтиних и идеалних решења. И поред тога се промишљеним и паметним потезима могу направити добри резултати у веома кратком року и без значајних трошкова на терет буџета. Потребна је политичка воља и усвајање приступа да је будућност српске државе, ипак, битнија од краткорочних страначких интереса. То је оно најтеже.

Између осталих, суочавамо се са следећим трагичним последицама лоше политике и руковођења државом:

Образовни систем на све нижем нивоу – убрзан процес деградације образовних установа и радника у образовању, све нижи ниво стечених знања. Примера ради, Београдски Универзитет, расадник врхунских дипломаца, ће изгубити битку са просечношћу ако се не предузме нешто конкретно и брзо.

„Поплава“ трећеразредних образовних установа на свим нивоима, формираних само за просто прављење профита у замену за штанцовање формалних диплома.

Страначко-протекционашко-непотистичко запошљавање је, уместо изузетак, постало правило

Све већа емиграција становништва, поготово младих људи са високом стручном спремом, један од највећих проблема данашњице. Губимо људе, најбоље људе који неком другом стварају профит, негде друго плаћају порез, генерације које неће слати дознаке у отаџбину а њихове родитеље тј.њихове пензије и здравствено осигурање ће финансирати они који остају овде, они који су мање образовани и чији ће рад значајно мање доприносити буџету.

Све лошији кадрови у државној управи и по државним фирмама. Долазимо у ситуацију да више нема ко ни да промишља шта би требало урадити што само погодује, примера ради, међународним кредиторима којима таква ситуација највише одговара – комуницирају са људима који нису кадри да мисле а довољно су функционално писмени за просто извршавање налога.

Простим решењем, које не захтева никаква додатна средства, се у веома брзом року могу постићи одлични резултати, барем у домену високошколског образовања.

То просто решење се своди на доношење Закона / Уредбе да се за радно место у државној управи и државним/јавним предузећима а које захтева високу стручну спрему, признају дипломе искључиво домаћих државних универзитета и ограниченог броја врхунских светских универзитета и да та мера важи и за тренутно запослене по свим државним установама и предузећима.

Неко ће, вероватно, имати дилему да ли оваква одлука има законски основ. У том смислу, набројаћемо аргументе зашто је то могуће:

Као сваки послодавац и држава има пуно право да дефинише који профил радника је неопходан и пожељан, која врста дипломе и успеха је услов за потенцијално запослење.

За разлику од Грчке која је потпуно забранила приватне универзитете и факултете, овом мером се не забрањује њихов рад нити се њиховим диломцима онемогућава рад у државној управи/предузећима. Само се онемогућава да се запосле на позиције које захтевају високу стручну спрему. Напокон, ако са тих приватних универзитета излазе одлични дипломци, сигуран сам да ће то препознати приватни (реални) сектор и искористити ту прилику да лакше дођу до одличних кадрова.

Ефекти се постижу веома брзо и лако можемо побројати оне најочигледније:

Враћа се одређени престиж државним универзитетима, самим тим што потенцијални дипломци знају да имају предност приликом запошљавања у државну службу/јавне установе

Враћамо достојанство универзитетима и дајемо на важности професорима који знају да њихов рад директно утиче на квалитет државне управе и јавних предузећа. Тиме се може очекивати заустављање суноврата и државног високог школства и покретање процеса враћања квалитета на још виши ниво.

Решава се барем 60% проблема везаног за страначко-протекционашко-непотистичког запошљавања. Практично, сви који су преко везе дошли на неко место које захтева високо образовање а онда накнадно себи, преко ноћи, обезбедили дипоплому неког трећеразредног факултета, изгубиће своју позицију и мораће се померити на одговарајуће радно место (које не захтева високо образовање) или тражити ухлабљење негде друго.

Враћа се нада родитељима који своју децу уписују на државне универзитете. Нада да се улагање и учење исплати и да ће, за почетак, држава препознати њихов рад и залагање.

Смањиће се одлив високо образованих младих људи. Одлив свакако неће престати. За оне најбоље се морају примењивати неке друге мере, значајно темељније и скупље. Али, барем ћемо задржати минимум квалитета како би, за почетак, држава имала добар извор кадрова насушно потребних за даљи опоравак.

Као што је речено на почетку, ова мера не кошта ништа а даје брзе и добре резултате. Питање је само да ли постоји политичка воља за тако нешто. За краткорочне плитке страначко-политичке интересе ово је болан корак али дугорочно је одличан, чак и на нивоу тих приземних политичких интереса.

Ово је потез који позитивно утиче по читавој друштвеној вертикали, од деце која ће имати вољу да уче, родитеља који ће видети смисао у финансирању озбиљног школовања своје деце до државе која ће временом поправити ниво својих кадрова, стимулисати државне универзитете на квалитетнији рад и заржати добар део образоване младости.

(Напредни клуб)

KOMENTARI



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u