POLITIČKI POTEZ GODINE: Island je rekao odlučno „NE“ Evropskoj uniji

POLITIČKI POTEZ GODINE: Island je rekao odlučno „NE“ Evropskoj uniji

3 januara 2014

Iceland EUDa je i Evropskoj uniji (EU) moguće reći „ne“, pokazao je primer Islanda. Mala ostrvska zemlja na severu Atlantika, površine 103.125 kilometara kvadratnih i sa populacijom od 322.000 ljudi, odlučila je da prekine dalje pregovore sa EU.

Kako je ubrzo po stupanju na dužnost izjavio Bjarni Benediktson (Bjarni Benediktsson), islandski ministar finansija i prvi čovek Partije za nezavisnost, koja je jedan od članova dvopartijske kolicije koja je aprila dobila izbore – „islandsko nastojanje da se pridruži EU je okončano“. Ovo je 14. juna ponovio i Gunar Bragi Svenson (Gunnar Bragi Sveinsson), islandski ministar spoljnih poslova, u susretu sa evropskim komesarom za proširenje, Štefanom Fileom. Svenson je tada rekao da je glavni cilj njegovog putovanja u Brisel da „kaže Komisiji da je nova Vlada odlučila da zaustavi pregovore… Mi smo deo Evrope i želimo da naš odnos jačamo na druge načine“.

Šta je poučno u slučaju islandskog „ne“ EU?

Namera ovog članka nije da poredi slučajeve Srbije i Islanda, jer su oni neuporedivi. Island faktički živi od ribolova, dok Srbija ima raznolike izvore prihoda; sa druge strane, Island ima mnogo manje stanovnika, tamo je najniža stopa kriminala u Evropi, a najviše pročitanih knjiga po glavi stanovnika.

Ali, Island svakako jeste primer nečega što je Srbija mogla da bude, a nije – primer kako se samostalno vodi politika i nastoji samostalno izaći iz krize bez molbi da se nešto dodeli. Tako su i stanovnici i političari Islanda postali primer nečega što nije, nažalost, ni većina stanovnika Srbije i gotovo nijedan srpski političar.

Island je bio među prvim žrtvama svetske ekonomske krize, još 2008. godine. Država, koja je od 90-ih, a pogotovo od 2000-ih gradila imidž poreskog raja, u čijim su bankama mnogi Britanci i Holanđani čuvali svoje milione, preko noći se slomila. Kriza na leto 2008, izazvana u bankama, potpuno je srušila bankarski sistem u toj zemlji.

Tri vodeće banke, Glitnir, Landsbanki i Kaupthing, za samo nedelju dana propale su, ostavivši dug od 50 miliardi evra. Aktive ovih kreditnih banaka bile su 10 puta veće od unutrašnjeg BDP-a Islanda. Međutim, umesto da slede „evropske uzore“ i politiku „evorpskih partnera“ jer ona je, ipak, neprikosnovena i najbolja, Islanđani su se usudili da urade potpuno suprotno, krenu svojim putem i da sami reše stvari, a ne da čekaju da im neki birokrata iz Brisela donese spas, kako se to očito misli u Srbiji.

Islanđani su više puta glasali na referendumu i više puta su doneli istu odluku – da se banke ne spasavaju (kao što je to učinjeno u EU), već da se puste da propadnu. Tada je bez štednje ostalo desetak hiljada Islanđana, ali su praznih džepova (za, konkretno, 2,3 milijarde funti i 1,3 milijarde evra) ostali i ulagači iz Holandije i Velike Britanije. Pritisci iz ovih zemalja i pretnje nisu urodile plodom. Uostalom, sva istraživanja javnog mnjenja pokazala su da Islanđani nikada i nisu bili naročito zagrejani za EU, pa je napredovanje ka članstvu u Uniji, kao sredstvo pritiska i ucene – eliminisano.

Island je ipak morao da postigne sporazum sa MMF-om i obezbedi kredit od 10 milijardi evra, od čega je, međutim, iskorišćena samo petina. Island je potom doneo još jednu odluku koja nikako nije u skladu sa savetima i koracima „evropskih partnera“ – islandski Vrhovni sud proglasio je sve kredite sa valutnom klauzulom nezakonitim.

Kada su banke propale, a bankari počeli masovno da ostaju bez posla, ministar finansija Islanda izjavio je da je to dobro jer će konačno naći neki pravi posao. Ma koliko delovala oštro, ova rečenica se, barem u slučaju Islanda, pokazala ispravnom jer se danas sve više ljudi profesionalno preorijentiše i šansu traži u sektoru proizvodnje. Usluge više nisu tako popularne.

U jednom trenutku, uporedo sa idejom da Island pristupi EU, razmšljalo se i o zameni nacionalne valute – krune! Postojale su dve opcije – evro ili kanadski dolar. Ni tada „evropski duh“ nije preovladao kod Islanđana već su se opredelili za kanadski dolar. To su spremno dočekali i Kanađani, pozdraviviši takvu ideju. Ipak, od svega na kraju nije bilo ništa jer je Island odlučio da se ipak okrene sebi.

Diskusija i dalje postoji, ali su nove islandske vlasti odlučne u tome da odbace evro. Kako je nedavno izjavio Bjarni Benediktson, novi islandski ministar finansija, glavni cilj Vlade jeste da održi kontrolu nad valutama, što bi ulaskom u evrozonu bilo izvan moći islandskih vlasti. Kako se ističe, Island ne želi da dozvoli novi odliv kapitala iz zemlje.

Dakle, još kada je pomenut kao ideja, evro je ubrzo odbijen. Sada, i formalno, odbijena je EU.

Socijalistička Vlada koja je na čelo Islanda došla februara 2009, naredne godine otpočela je pregovore o pristupanju EU. Dakle, tek pošto su propali, Islanđani su počeli da razmišljaju o EU kao opciji.

Island već sada ima prilično tesne veze sa EU, iako nije član Unije – od 1970. Island je član Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu (EFTA), 1972. potpisao je Sporazum o slobodnoj trgovini sa članicama Evropske zajednice; 1994. Island se u potpunosti integrisao u jedinstveno evropsko tržište kada se ono pridružilo Evropskom ekonomskom prostoru EEA. Preko sporazuma EEA, Island je preuzeo veći deo zakonodavstva EU, kada je reč o jedinstvenom tržištu. Od 2001. Island je član Šengenskog sporazuma.

Dakle, iako nije član, Island je i te kako povezan sa EU.

Međutim, sva istraživanja javnog mnjenja do danas pokazala su da ulazak u EU nema ni podršku približnu polovini stanovništva. U 2011. podrška ulasku u EU, prema istraživanju Galupa, iznosila je 37 odsto. Naredne 2012. ona je iznosila 26,3 odsto, a poslednje ankete pokazuju da svega 25 odsto stanovnika Islanda podržava ulazak u EU.

Zbog izbora koji su bili u aprilu, ali i očiglednog raspoloženja stanovništva, Island je januara ove godine suspendovao pregovore o članstvu. Nakon aprilskih parlamentarnih izbora, gde su većinu glasova odnele partije koje se otvoreno protive EU (Partija za nezavisnost i Napredna stranka uzeli su po 19 mesta u Islandskom parlamentu koji ima 63 člana, time ostvarivši stabilnu natpolovičnu većinu), Island je 14. juna i zvanično obavestio EU da prekida pregovore.

Ipak, kako su rekle islandske vlasti – ovaj prekid nije konačan kraj. Islandska Vlada će u narednom periodu izraditi izveštaj koji će biti predstavljen Parlamentu, a u kome će biti sagledane perspektive budućih odnosa sa EU. U naredne četiri godine, kako je obećano, sprovešće se referendum na kome će građani biti pitani da li žele da nastave integracije sa EU ili ne.

U međuvremenu, kako je u Londonu 13. juna izjavio islandski ministar spoljnih poslova (dan pre nego što će u Briselu saopštiti vest o zvaničnom obustavljanju pregovora o pristupanju EU), Island je posvećen nastavku dobrih odnosa sa EU. On je izrazio odlučnost da se osnaži učešće Islanda u programu Evropskog ekonomskog prostora (EEA), uz dalje snaženje saradnje sa EU u oblastima obnovljive energije, na Arktiku i u ribarstvu i poljoprivredi.

Šta nam ovaj primer Islanda pokazuje?

Zemlja, koja leži na vulkanskom ostrvu, kojoj preti nestanak usled nenadane erupcije za koju se pretpostavlja da će morati da se desi jednog dana; zemlja koja je doživela potpuni finansijski krah, kojoj je slomljena kičma ekonomskog modela uspona temeljenog na tome da bude bankarski raj; zemlja čije stanovništvo živi od ribolova i trgovine – odlučila je da se okrene sebi i to u trenutku kada je ostala u potpunosti slomljena i kada su dugovanja višetruko premašila BDP. Tamošnji političari nisu kampanje temeljili na „evropskoj perspektivi“ , već na tome da ukoliko društvo želi da opstane, mora samo to učiniti i pokazati se sposobnim.

Slučaj Islanda je svakako drugačiji od Srbije. Island je zemlja koja je u NATO-u, a nema vojsku, za razliku od Srbije koja ima vojsku, a kao da je nema i koja je prikriveno, pod prošlom vladom, išla u NATO, ne pitavši građane. Island je zemlja koja je od početka držala da postoje i druge opcije, a EU je samo poslednja od njih, dok je Srbija zemlja u kojoj su se vlasti opredelile da im EU bude jedina opcija. Island je svojim građanima sve vreme nudio izbor i oko svakog evropskog pitanja tanano vodio javnu debatu, dok građanima Srbije niko nikada nije ponudio izbor, već se u Miloševićevo vreme vodila konspirativna kampanja protiv EU, a u postmiloševićevo vreme fanatična kampanja za EU. Ova pitanja nemaju toliko veze sa ekonomijom i političkim izazovima, koliko sa svešću da ako se želi napredak, društvo se mora osloniti na sebe, mora imati alternative i izbor. Srbija je uvek između dva ista, manje ili više rđava izbora.

Pri tom, Island je svoje odluke doneo samo na čisto ekonomskim analizama. Island, za razliku od Srbije, nema osetljivih političkih sporenja sa EU oko teritorije. Ali, ako su se ovako poneli oko čisto ekonomskih pitanja, možemo samo da pretpostavimo kako bi se poneli kada bi sa EU imali ozbiljne političke sporove kao Srbija…

(Svedok)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Kobra says:

    Islandski clanovi vlade sigurno nisu zavrsavali fakultete i razne doktorate po kafanskim hodnicima i WCima vec su skolovani ljudi. Verujem takodje da se oni nisu kitili kofercicima i racunima u stranim bankama.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *