Политичко суђење

Tweet

Пише: Чедомир Антић

Да ли Ђукановићев режим заиста мисли да ће му ово проћи? Да ће шапатом, преко диригованог, партијског, режимског суда да затре искру народне слободе у Црној Гори? Прво ухапсе, па пусте, онда дириговани народни представници одузму имунитет, затим подигну оптужни предлог… Штета је што суђење не може да буде тајно… А Ђукановић и формално овлашћен у мери у којој у својој тоталитарној и примитивној дружини заиста и поседује моћи… Тада би могао да прваке опозиције у Црној Гори, предводнике српског народа у овој држави, хапси када хоће и колико хоће… Може му се… Па пре неколико година је његово режимско судство омогућило да у притвору месец дана лежи малолетни син Андрије Мандића, председника Нове српске демократије… Тиме је Црна Гора поново задивила Европу пошто тамо малелетници немају тако добар статус.

Ђукановић и његови саучесници мисле да су они држава… Па је могуће да презир и одвратност које свако нормалан мора осећати према њима, властодршцима што више не раде ништа друго него грађанима Црне Горе одузимају године, могу бити квалификовани другачије него као родољубље?

Какав је то уставни поредак који су наводно угрозили Андрија Мандић и Славен Радуновић? Да ли је уопште могуће угрозити уставност државе чија власт редовно фалисфикује изборе? Да устав можда није лажни „прешиједник Филип“? Да ли се добро сећам или устав гарантује слободе и демократска права којих у Црној Гори нема? Постоји ли неки европски премијер и социјалиста који јавно каже да ће се борити против једне цркве (којој припада већина грађана) и залагати за другу? Зар није оно Црна Гора прихавтила неке обавезе око промене устава, доношења идентитетсих закона, како би напредовала ка пуноправном чланству у ЕУ? Ако је све ово тако онда Мандића и Радуновића треба одликовати, а не прогонити на овај бедни, нечојствени и кукаван начин?

Некадашњи вундеркинди власти, као и њихов ментор Слободан Милошевић, мисле да је најважније да поделе и утишају опозицију… Затрта опозиција и стално проналажење неких „позитивних“, „ора“-ха и сличних… Пропуштање наводно умерених и прогон истинских опозицинара… Улагивање странцима, корумпирање српских влада… Да ли стварно мисле да је то исправна рачуница?
Да сам на месту Мила Ђукановића и његових сакриваца никад се не бих поигравао политичким процесима. Пре свега увек постоји граница коју један политичар, посебно таквог неодређеног, желатинастог, љигавог типа, не сме да пређе. Политичкии процес против Мандића и Радуновића подстиче нас, њихове поштоваоце, истомишљенике и пријатеље да оснујемо један комитет за њихову одбрану. Током следеће седмице биће објављено оснивање одбора у Београду, главном граду матичне државе српског народа. Одбор ће у свој састав узети угледне јавне личности међународног угледа и помоћи јавној и правној одбрани прогоњених српских вођа…

Видећемо како ће се последњи диктатор у Европи носити са притиском међународне јавности. Такође, његова два „пријатеља“ у Беграду истрошила су „издајничку резерву“ спонзоришући долазак Хашима Тачија на место председника „Репубљик Косова“. Сада до избора, тачније до фомирања нове владе у Србији, нема простора за толерисање иначе уважених подгоричких другара очигледно неспособних да воде политику која није мотивисана шовинистичком мржњом према српском народу у Црној Гори и Србији. Србија се већ обрукала што толерише срамотне црногорске екстрадиције својих грађана расистичким судовима Републике Хрватске. Српска влада већ је пропсутила да реагује на бестидно отимање држављанства Предрагу Поповићу, тадашњем народном посланику у Скупштини Црне Горе…

Догађаји од прошлог октобра представљају једну степеницу ка демократској Црној Гори. Колико год режим веровао да постоји могућност повратка низ те степенице, то свакако не може бити случај. Судбину је могуће само одлагати, али ни то у недоглед. Ускоро неће више бити шта да се изда у замену за подршку страних сила. Особа која је је спојила идеје социјализма и султаната неће бити више од значаја за односе НАТО-а и Русије. Сада су само важне бескомпромисност и упорност… Сила је, како је луцидно приметио Борхес, последње уточиште слабог… На част је српском народу што брани слободу и част државе коју је у прошлости био и основао коју му отима група бивших комунистичких апаратчика чију су власт обезбедиле издаја, савитљивост, бескрупулозност и мржња…

Када дођу слобода, деократија и равноправост свих народа, заједно са режимом, баш као и у Србији 2000. године, заувек ће нестати и све оне сателитске партијице које су лично и страначко ставиле изнад начела и грађана… Време је да се покаже ко крши сваки устав и издаје сваку земљу у којој влада – што ДПС и његови претходници комунисти традиционално раде. И у Србији је дошао час да се каже да више нема назад. Издаја сународника мора постати део прошлости – у супротном Србија ће остати без будућности.

(Напредни клуб)

Tweet