ПОЛИТИКА У МЕЂУПРОСТОРУ

POLITIKA U MEĐUPROSTORU

22 oktobra 2017

Piše: Ivan Ristić

Najavljena a potom i otkazana poseta predsednika Aleksandra Vučića Zagrebu trebalo je da odigra ulogu još jednog u nizu pokušaja da se neophodna komunikacija dve zemlje ustali uprkos tome što druga strana čini sve da to zakulisnim radnjama onemogući. Međutim, značaj povoda za njeno otkazivanje trebalo bi da u neuporedivo značajnijoj meri zaokupi pažnju nego samo otkazivanje. Da li je spomenik ratnom heroju Milanu Tepiću u parku na Dedinju povod ili uzrok novog zaoštravanja odnosa dva najznačajnija regionalna rivala? Pravi odgovor na to pitanje može se dobiti samo preciznom analizom dvostrane politike koju Vučić sprovodi.

Zapad teži da Balkan arhivira kao gotovo pitanje prema svojim aršinima, dok nasuprot tome kao kontrateg deluju smetnje u globalnim odnosima. Uspostavljanje ravnoteže snaga na novim osnovama stvara prostor slobode, koja pogoduje srpskom interesu. Ipak, zbog i dalje postojećeg pritiska, njegovog intenziteta i potencijalne mogućnosti da se konflikti otvore na teritorijama gde Beograd nema neposredne poluge uticaja, Srbija mora da pokaže onaj nivo kooperativnosti u meri u kojoj deluje anestezirajuće na Srbiji nenaklonjene centre moći.

Ta kooperativnost podrazumeva što je više moguće držanje odnosa sa Rusijom ispod zapadnih radara, zatim pregovaračku komunikaciju na relaciji Beograd-Priština, kao i oprezno manevrisanje unutar nametnutog diskursa apsolutne odgovornosti Srbije za stabilnost neposrednog okruženja. Takva politika za sada daje rezultate i Srbija uspeva da očuva izbalansiran pristup kroz multivektorsko provođenje spoljne politike. To ujedno predstavlja jedan sloj politike Beograda poslednjih godina.

Imajući u vidu uspeh politike balansiranja, ali i nemogućnost da u postojećim okolnostima Srbija učini više od pukog opstanka, jedina prilika da se Beogradu na putu obnove samobitnosti ubace klipovi u točkove leži na regionalnom polju. Kako je ulog za pokušaje delovanja zasnovanog na sili prevelik, jedini prostor za tako nešto je identitetsko-kulturni nivo, koji je ujedno i jedini gde Srbija u određenoj meri može da parira. Ovaj zadatak je poveren regionalnim i unutardržavnim „podizvođačima radova“, što predstavlja svojevrsnu opasnost, ali i ostavlja mogućnost da mudrom politikom oni budu nadigrani.

BOJNO POLJE IDENTITETA

Bilo da se identitet posmatra kao srž politike ili kao kombinacija zajedničkog sećanja i želje da se živi u zajednici, svakom pokušaju svođenja države na meru stranog interesa logički prethodi rat za duše ljudi. Posrtanje evrointegrativnog procesa i gubitak privlačnosti Zapada kao kulturnog modela pogodnog za identifikaciju malih naroda stvara prazninu koju Srbija koristi kako bi uspostavila svoju strategiju u toj sferi. Globalni tihi građanski rat sa kulturološkom pozadinom globalističkih snaga i narastajućih suverenista prelama se i kroz naš deo sveta. On kod nas zbog specifičnih okolnosti i regionalnih implikacija poprima višeslojnu formu koju je neophodno razjasniti.

Identitetska pitanja su sa margine pod vlašću naprednjaka dovedena ne u sami centar, ali veoma blizu njemu. Poput one na međunarodnom planu, i unutar Srbije se na kulturno-identitetskom polju političkog spektra odvija borba levoliberalnih tendencija podstaknutih spolja i suverenističke struje, delom prećutno podržane od zvaničnog Beograda, a delom prirodno iznikle iz potrebe da se društveno tkivo očuva. U tom obračunu suverenisti su uspeli da uspostave kakav takav ekvilibrijum, pa je kristalno jasna funkcija unutrašnjih liberalnih snaga usmerenih pre svega na nedavne simboličke poteze koji najavljuju postavljanje kulture sećanja na zasluženo mesto u društvu.

To, samo po sebi, i ne bi u tolikoj meri bilo problem da oni ne služe kao svojevrsna štaka interesima onih koji nam, najblaže rečeno, ne misle dobro, a čija adresa nije u Srbiji. U tome se kao najpodesniji predstavio Pantovčak, kao nepogrešivi seizmograf volje Stejt departmenta na ovim prostorima.

DVE RAVNI NAPADA

U vremenskom smislu, Zagreb pokušava da se suprotstavi najpre revitalizaciji identitetske matrice, a nakon toga i potencijalnoj kasnijoj njenoj projekciji kroz različite forme meke moći. Upravo podizanje spomenika jedinom oficiru odlikovanom ordenom narodnog heroja iz rata u Hrvatskoj predstavlja reakciju na identitetsko podizanje glave srpskog faktora.

U smislu konteksta Pantovčak cilja dvostruko – na održavanje lažnog narativa o velikosrpskoj agresiji, i na zaustavljanje prodora srpskog kulturnog uticaja u sve pore društava koja govore i razmišljaju matricom koja se odašilje iz Beograda. Podizanje spomenika Milanu Tepiću minira samu distinkciju na navodnog agresora i žrtvu, dok reakcija na Deklaraciju o zaštiti i opstanku srpskog naroda cilja na izbijanje iz ruku prava Beograda da uopšte i promišlja širi koncept od onoga koji mu je nametnut. U tekstu koji je objavljen u zagrebačkom Globusu. Deklaracija se naziva „nacionalnom halucinacijom“. Ako se ima u vidu da su u istoj ravni reakciju izazvale najavljena serija Nemanjići – rađanje kraljevine i Vučićev poziv dečaku iz Rijeke da navija za Partizan ili Crvenu zvezdu, jasno je da je prepoznat ne samo napor Beograda da svoj kulturni model postavi u polje konkurencije u bilateralnim odnosima već i rezultat koji on uveliko beleži zapadno od Dunava.

Ipak, kada se identitetska pitanja ukalupe u već postojeći okvir popularne kulture i privlačnosti Srbije za istojezične narode u domenu meke moći, Srbija od zlonamernih nasrtaja može ne samo da se odbrani već i da stvari u dobroj meri preokrene u svoju korist. To ujedno daje odgovor i na pitanje zbog čega postoji tako jasno definisana podela poslova u domenu toga ko reaguje na Tepića i Deklaraciju, a ko ocenjuje pristojnost i slobodu medija.

Pomirljivost interesa dve države, dakle, sa realpolitike dolazi na tanak led što se agenda više približava geopolitici i identitetskim pitanjima kao njenom srži i izvorištu. Međutim, veći nivo zrelosti hrvatskog političkog činioca u odnosu na ostale regionalne izazivače na polju identiteta je činjenica da Hrvati institucionalno i na najvišem diplomatskom nivou reaguju na identitetska pitanja, kao i da im za pokretanje nije uvek neophodan vašingtonski taster. Upravo zbog toga oni služe kao sredstvo za pritisak u identitetskom polju, koje se aktivira samostalno i nepogrešivo igra po taktovima Stejt departmenta.

* * *

Okosnica svake mudre i odgovorne politike mora da bude naizgled kooperativnost na visokom nivou, a mudra identitetska politika i ponovna izgradnja poljuljanog i svesno uništavanog nacionalnog ponosa odozdo. U ovom domenu je Ministarstvo kulture zapravo Ministarstvo odbrane, dok je ministar spoljnih poslova svaki stanovnik koji, shodno svojim dometima, može reakcijom da doprinese tendencijama koje se postepeno uspostavljaju. Potrebno je sve učiniti da identitetska pitanja u svom procesu formiranja ostanu unutrašnja, a tek po svršenom činu da prirodnim tokom dobiju međunarodni, u našem slučaju regionalni karakter. Tada je za njihovo sasecanje u korenu kasno, a lopta je uveliko u dvorištu rivala.

Dve vizije Balkana koje se reflektuju kroz nastojanja Beograda i Zagreba da uspostave kakvu-takvu regionalnu arhitekturu koja bi garantovala ostvarenje minimuma vitalnih interesa, moguće je pomiriti i dovesti na najmanji zajednički sadržalac na političkom nivou. Međutim, male razlike na kulturološkom polju kreiraju nasušnu potrebu Zagreba da one na identiteskom učini nepomirljivim. Jedina moguća politika u međuprostoru je kooperativnost do crvenih linija, uz identitetske impulse odozdo koliko god to okolnosti dozvoljavaju. To prepoznaju i Pantovčak i američka ambasada u Beogradu, i otuda reakcija na podizanje spomenika Milanu Tepiću ni jednog pažljivog posmatrača političkog procesa ne bi smela da ostavi zatečenim.

(Standard)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *