Poljska uloga u obračunu Zapada i Rusije

Poljska uloga u obračunu Zapada i Rusije

11 maja 2014

branko-radun-fotoPiše: Branko Radun

Ukrajinska kriza predstavlja jedan od najznačajnijih događaja ne samo današnje svetske politike, već je i kriza koja može imati sudbonosne posledice po budućnost Evrope i sveta. Svaki dan dobijamo nove vesti i slike o dramatičnim dešavanjima na terenu i njihovim akterima na lokalu i na međunarodnoj sceni.Ono što je vidljivo golim okom je umešanost SAD u finansiranje i obuku prevrata u Kijevu. Zvaničnici SAD su priznali da su sa pet milijardi dolara za dve decenije finansirali promene u Ukrajini koje će ovu najveću državu Evrope (pored Rusije koja je i azijska zemlja) odvojiti od Rusije i vezati za Zapad, pre svega za SAD i NATO. No ono što nije toliko poznato je koliko su druge zemlje učestvovale u tom projektu „Ukrajina na Zapadu“. Pre svega reč je o Poljskoj koja je poznata kao proamerički igrač u EU.

Dva meseca posle nasilne i nelegalne promene režima u Kijevu, poljska štampa je otkrila ulogu Donalda Tuska i poljske vlade u pripremanju puča u kome je udarnu snagu činio ukrajinski neonacistički „desni sektor“. Nova otkrića pokazuju ne samo da su zapadne sile i dovele Oleksandra Turčinova na vlast već i na koji način je to urađeno. Ova pučistička vlada koja je i nametnuta kroz kombinaciju nasilja ekstremista i pritiska NATO-a je u suprotnosti sa ukrajinskim ustavnim poretkom ali i međunarodnim pravom.

Poljski levičarski nedeljnik Nie (Ne) objavio je podatke o obuci aktivista Evromajdana. Prema ovom izvoru, u septembru 2013, poljski ministar inostranih poslova Radoslav Sikorski je pozvao je 86 ključnih članova Desnog sektora navodno u benignom kontekstu programa razmene studenata univerziteta. U stvarnosti, gosti nisu bili studenti, a mnogi su bili preko 40 godina. Nasuprot svom zvaničnom rasporedu , oni nisu išli na Varšavski univerzitet za tehnologiju, već su umesto toga su bili u centaru za specijalističku obuku poljske policije u Legenovu, sat vremena vožnje od glavnog grada Varšave. Tamo su bili četiri nedelje na intenzivnoj obuci u upravljanju ljudima u konfliktu, u prepoznavanju lica, u borbenoj taktici, u obuci savladavanja komandnih veština, ponašanja u kriznim situacijama, zaštiti od gasova koji se koriste od strane policije, podizanje barikada, a posebno pucnjave, uključujući rukovanje snajperskom puškom. Takva obuka je održana u septembru 2013, dok su protesti na Majdanu, navodno izazvani dekretom suspendovanja priprema pregovora za asocijaciju sa Evropskom unijom, koji je doneo tadašnji premijer Nikolaj Azarov 21. novembra , odnosno dva meseca kasnije.

Poljski nedeljnik donosi na fotografijama slike koje potvrđuju ovaj trening, koji pokazuju Ukrajince u nacionalističkim uniformama zajedno sa svojim poljskim instruktorima. Kada je počeo protestni haos Evromajdana poljski Sejm je doneo rezoluciju koja glasi „Solidarnost sa ukrajinskim narodom koji, sa jakom voljom pokazuje svetu svoju želju da postigne punopravno članstvo svoje zemlje u Evropskoj uniji“. Dakle retko ko je u EU tako brzo i javno podržao proteste u Kijevu koji su se završili nasilnim prevratom nekoliko meseci kasnije.

U svojstvu pregovarača EU , Radoslav Sikorski je sa još dvojicom pregovarača EU potpisao sporazum o regulisanju krize u Ukrajini sa tadašnjim predsednikom Viktorom Janukovičem, u večernjim satima 21. februara 2014. Sledećeg jutra, ljudi koji su tajno obučeni u Poljskoj su se spremali da na prepad preuzmu vlast u ukrajinskoj prestonici.

Ovim poljski list objašnjava ulogu svoje zemlje u obuci ljudi koji su planirali – i na kraju postigli – nasilno preuzimanje vlasti u Ukrajini. Dokumentovan opis učešće Poljske u nasilnoj primeni režima u Ukrajini ilustruje metodologiju „tehnologije uličnih prevrata“ i važnu ulogu koju je NATO dodelio Poljskoj u Ukrajini. Analogno je ista uloga poverena Turskij u Siriji. S’ tom razlikom što je Poljski zadatak doveo do uspeha i instaliranja jednog prozapadnog i proameričkog režima dok to u Siriji ipak nije uspelo.

Vlada liberala Donalda Tuska je u potpunosti posvećena igranju svoje uloge. Ministar spoljnih poslova Poljske Radoslav Sikorski, bivši novinar i bivši politički izbeglica u Velikoj Britaniji je svojevremeno bio pristalica integracije Poljske u NATO. Kao član „Vajmarskog trougla“ , bio je jedan od tri predstavnika EU koji su posredovali sporazum između predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča i tri glavna lidera EuroMaidana 21. februara 2014 .

Nepotrebno je objašnjavati da je ukrajinski predsednik najverovatnije bio svestan upletenosti zastupnika poljske države sa podrškom nasilnim demonstrantima. Što se tiče ministra unutrašnjih poslova Poljske, on je i koordinator specijalnih službi. Radi se o Bartolomeju Sienkieviču (direktan potomak romanopisca Henrika Sienkieviča , poznatom po romanu „Kvo vadis?“ ). Osnovao je Kancelariju za zaštitu države (Ured Ohroni panstva), poljsku obaveštajnu agenciju. On je takođe neko ko kreira politiku kao potpredsednik Centra za istočne studije, nacionalne tink-tank organizacije koja se bavi situacijom u istočnoj Evropi i na Balkanu, sa posebnim naglaskom na Ukrajinu i Tursku. Ova organizacija vrši veliki uticaj na percepciju Zapada o aktuelnim događajima u istočnoj Evropi, pre svega preko svojih sporazuma sa Karnegi fondacijom .

Tokom vlade Julije Timošenko (2007-2010), sadašnji privremeni predsednik Ukrajine , Oleksandr Turčinov, je služio kao šef obaveštajne službe i bio je zamenik premijera. U to vreme je održavao vezu sa Poljacima i sa Radoslavom Sikorskim (tada ministar odbrane ) i Bartlomejem Sienkievičem, koji je tada bio direktor privatne obaveštajne firme.

Da bi pomogla izazivanju haosa i zbacivanju legalne vlade svojih komšija, Poljska je pribegla podršci nacističkim aktivistima na terenu na isti način na koji Turska koristi Al- Kaidu da zbaci vladu Sirije. U prvom slučaju je „ukrajinski nacionalizam“ viđen kao sila koja može da mobiliše ljude u borbi protiv „ruskog uticaja“ u Ukrajini a u drugom slučaju je islamizam iskorišćen kao snaga kojom se mogu destabilizovati i rušiti arapski, neretko sekularni režimi. Mi smo na primeru raspada SFRJ imali i jedno i drugo – američku podršku hrvatskim ekstremnim desničarima i neonacistima preko instaliranja Tuđmana i HDZ u Hrvatskoj ili pak dovođenje na vlast ekstremnog islamiste i militariste Alije Izetbegovića u Bosni.

Sasvim je logično da se aktuelne poljske vlasti oslanjaju na ekstremno desne neonacističke elemente u Ukrajini, jer je uz pomoć bukvalno unuka nacista američka služba formirala u Evropi NATO – Gladio mrežu, da se bori protiv komunizma. Treba podsetiti na kontroverze koje su izbile u Poljskoj kada je novinar i poslanik Jacek Kurski otkrio da je Juzef Tusk, deda Donalda Tuska, dobrovoljno stupio u nemačku vojsku tokom drugog svetskog rata. Nakon negiranja ovih činjenica, premijer je konačno priznao da je njegov deda zaista služio u nacističkoj vojsci, ali je tvrdio da je bio regrutovan nasilno nakon aneksije Dancinga.

Tako je bilo prirodno da ljudi koji u Poljskoj imaju simpatije prema nacizmu, ako ništa drugo zbog njegove agresije na Rusiju, budu skloni da „razumeju“ i podrže neonacističke aktiviste u Ukrajini koji se mogu lako iskoristiti kao geopolitičko oružje protiv Rusije (ali i Nemačke).

Poljska je na taj način postala kamp za obuku ukrajinske ektremne desnice sa ciljem da se zbaci demokratski izabrana vlast u Ukrajini i predsednika Janukoviča. Potpisivanje sporazuma od 21. februara 2014. je bilo obmana zvaničnog Kijeva. No nije jasna ni pozicija Nemačke u tom sporazumu čiji je interes bio da se postigne balans uticaja u Ukrajini i dobri odnosi sa Rusijom. No nema sumnje da je prevrat bio naručen i podržan od SAD, kao što to potvrđuju presretnuti razgovori između Pomoćnikom državnog sekretara SAD Viktorije Nuland i ambasadora SAD u Kijevu Džefri R. Piata. Slično tome, jasno je da su ostali članovi NATO-a, uključujući i druge zemlje koje imaju uticaj u Kijevu i sopstvene obaveštajne strukture, aktivno učestvovali u organizaciji puča. Ovaj aranžman sugeriše da NATO sada vodi novu mrežu podzemnih vojski u istočnoj Evropi. U medijima su se pojavile informacije o plaćenicima na Majdanu koji su bili u ulozi snajperista koji su doveli do pogibije brojnih pripadnika službe bezbednosti i učesnika protesta. Posle državnog udara su uočeni broji plaćenici koji rade za bivši Blekvoter – američku privatnu vojsku koja je deo bezbednosnih struktura SAD.

Ove činjenice neće radikalno promeniti našu percepciju o onom što se dešavalo u februaru 2014. i o tome da je nasilno i pod sponzorstvom Zapada promenjena vlada u Ukrajini, a predsednik morao da beži da bi spasao živu glavu. Oni koji su pažljivije pratili dešavanja u Ukrajini u pola godine su bili generalno svesni da je Zapad podržao smenu vlasti, ali ipak nije postojalo dovoljno detalja o tom pučističkom poduhvatu. Objavljivanjem informacija u poljskoj štampi se osvetljava jedan deo tajne – uloga poljske države i obaveštajnih struktura u obuci „oficira“ ekstremnog „desnog sektora“ koji su nekoliko meseci posle završetka obuke pokazali na Majdanu ono što su ih učili njihovi poljski učitelji. Naravno da je jasno i da je Poljska bila samo baza za obuku a da je štab koji je planirao nasilnu promenu vlasti bio u Vašingtonu kod ključnih neokonzervativaca koji nastoje da podstiču i podržavaju nemire i pobune gde god je to sa pozicije američkih interesa potrebno i neophodno.

Neko će se zapitati zašto Ukrajina kad je u njoj postojao balans prozapadnog i proruskog u političkoj eliti i u vladi? Amerika očigledno nije želela da i dalje postoji takav geopolitički balans u jednoj veštačkoj državi poput Ukrajine, već je želela destabilizaciju. Naime postojao je rizik da se Moskva i Berlin dogovore o podeli uticajnih sfera u Ukrajini, a tu bi onda SAD bili geopolitički gubitnici. Amerika nikako nije mogla da dopusti približavanje Rusije i Nemačke preko Ukrajine i zato je zaigrala na rizičnu kartu poljskog i ukrajinskog nacionalizma, te na plan nasilne promene vlasti u Kijevu u kojem bi gubitnik bio ne samo Putin već i Merkelova. Puč u Kijevu je zabrinuo sve one u Evropi i u svetu koji pokušavaju da ostvare neki vid nezavisnosti u odnosu na vašingtonske centre moći. Izazivanje prevrata, pa i građanskog rata u Ukrajini za Ameriku ima više „benefita“ – odvajanje Rusa od Nemaca i EU, vezivanje Rusije za krizu u susedstvu kada se možda priprema nova američka „geopolitička ofanziva“ na Bliskom istoku.

Vašingtonski stratezi pokušavaju i Kinu da uvuku u neki konflikt u regionu (sa obe Koreje, Japanom i slično) da bi se Peking kao i Rusija „bavili svojim jadom“ u komšiluku. Sve to se čini jer je očigledno geopolitičko približavanje Moskve i Pekinga koje izuzetno zabrinjava anglosaksonske vrhove moći. Kao što je nekada savez Berlina i Moskve (od početka dvadesetog veka pa do njegove sredine) mogao da poremeti planove o globalnoj moći Anglosaksonaca, tako je to danas potencijalni savez Moskve i Pekinga. Stoga se i aktivira ukrajinska kriza kojom se ugrožava pozicija Rusije kao sile i sprečava približavanje na liniji Berlin – Moskva, a u okviru te krizne igre dragocena je uloga „tampon“ Poljske koja gaji antiruske pa i antinemačke sentimente. Preko prevrata u Kijevu se stvara nova tampon država ili zona poput Poljske koja je gopolitički antiruski orijentisana. No brzom reakcijom Rusije oko Krima koji je prisajedinjen Ruskoj federaciji i krizom u istočnom delu zemlje su ti planovi dovedeni u pitanje, ipak dešavanja u istočnoj Ukrajini dovode Rusiju pred novi rubikon koji će morati preći ako žele da budu sila.

(Vidovdan.org)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Mare says:

    Iskljucivo sila resava silu. Ovo treba jos malo posmatrati, a zatim intervenisati. Kijev treba osloboditi ove bagre, a zatim instalirati ljude koji ce Ukrajinu voditi bez okretanja glave levo i desno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *