Poniženje zvano spomenik

Tweet

Piše: Čedomir Antić

Vlada Srbije je propustila da domaćoj i svetskoj javnosti kaže koliko su i pod kakvim okolnostima građana Srbije ubili kriminalci iz OVPMB

Albanske vođe u Preševu i Bujanovcu su već dvanaest godina kamen u tuđoj ruci. Uveren sam da život Albanaca u Srbiji nije uvek bio dobar, da su im prava bila kršena i da im je bilo teško. Ipak, oni nikada, ni u vreme rata iz 1998. i 1999. godine, nisu doživeli progon kakav su Srbi iskusili posle okupacije NATO-a i uspostave kosovske albanske države. Čak ni pre stotinu godina, Albancima iz Preševa i Bujanovca prava nisu sistematski ukinuta kao što je to slučaj sa hiljadama albanskih Srba – pri tom ne mislim samo na vreme Zoguove monarhije, fašističke Velike Albanije ili Hodžinog staljinističkog ostrva, već i na sadašnjost kada malobrojni neasimilovani Srbi u Republici Albaniji nemaju ni deo onih prava koja uživaju Albanci u južnoj Srbiji.

Koliko god da je tokom trajanja Miloševićevog režima Albancima Preševa i Bujanovca moglo biti teško, činjenica je da su se oni na ustanak većih razmera podigli tek 2000. godine. Kako je moguće da im je bila teža vlast Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice nego Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja? Tu pojavu je teško objasniti, osim naravno ako niste američki ili nemački političar ili iz tih i savezničkih država finansirani pripadnik (ne)zavisnog i (ne)vladinog sektora u Beogradu. Možda su, međutim, ispravna ona tumačenja prema kojima je pobuna terorističke i kriminalne formacije takozvane OVPMB, svoju političku pozadinu imala u želji albanskog nacionalnog pokreta da demokratizacija Srbije ne ugrozi projekat stvaranja „etnički čistog” nezavisnog Kosova, a kriminalnu u činjenici da je promenama u Beogradu započet proces ukidanja demilitarizovane zone uz Kosovo koja je više štitila švercere droge i razbojnike nego tamošnji narod.

Srbija je prihvatila da 2001. godine rešava tu terorističku i kriminalnu pobunu mirno, uz posredovanje država zaštitnica albanskog separatizma na Kosovu. Verovatno nije bilo izbora, ali je taj tužni i ponižavajući proces doneo aboliciju i apologiju raznim neprijateljima, kako Srbije, tako i zakona i pravde. Preševo i Bujanovac su neformalno dobili poseban status i naravno velika izdvajanja iz budžeta. Kada albanski kosovski dopisnik iz Beograda govori o lošem ekonomskom položaju Albanaca u Preševu i Bujanovcu on ne spominje da je godišnje za ove krajeve zajedno izdvajano prvo 60 miliona, a kasnije oko 40 miliona evra više nego u susedne, podjednako siromašne opštine. Pošto se do skora dizala buka oko 380 miliona evra koje Srbija ulaže u makar formalno petostruko brojnije srpsko stanovništvo sa Kosova, čudi da niko nije primetio da je Srbija povlastila i Albance ili makar one koji o njima odlučuju. Pri tom su Albanci, iako ih na jugu Srbije možda ima jedva oko 60.000, među manjinama kojima je povlašćeni prag izbornog cenzusa doneo poslaničko mesto u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Da li je Srbija ikada za uzvrat dobila korektan odnos? Nije. Iz Preševa i Bujanovca neprekidno dobijamo signale da je politički status ovog kraja otvoren. Tamošnje albanske vođe su neprekidno u službi nacionalističkih planova svojih sunarodnika sa Kosova i iz Albanije. Nekorektnost je tolika da je svojevremeni dolazak albanskog ministra spoljnih poslova u Preševo pretvoren u javnu uvredu srpske vlade i Srbije.

Tako se u Preševu i Bujanovcu smenjuju incidenti.

Recimo, nelegalne i provokativne proslave dana zastave. Za razliku od Albanije ili albanskih delova Kosova, Srbija se ne protivi isticanju stranih zastava, ali Albanci u Srbiji nikada nisu na zakonit način registrovali svoju narodnu zastavu. Podsetimo da ni zastava međunarodno priznatog entiteta Republike Srpske nije istovetna zastavi države Srbije. Zastava Srbije na zgradi opštine Preševo je pri tom namerno oskrnavljena i izložena radi forme i kao ruglo.

Usledilo je podizanje spomenika pripadnicima terorističke OVPMB. Mi čujemo bezobrazne i pokvarene predloge dela nevladinog sektora u Srbiji da se uklone i spomen-obeležja poginulim policajcima i vojnicima na jugu Srbije, kao i tvrdnje prema kojima pripadnici OVPMB imaju pravo na spomenik zato što su, zaboga, amnestirani. Vlada Srbije je propustila da domaćoj i svetskoj javnosti kaže koliko su i pod kakvim okolnostima građana Srbije ubili kriminalci iz OVPMB i koliko su siročadi ostavili. Treba reći i kako su oni poginuli. Konačno, i pripadnici Hitlerove vojske su većim delom amnestirani, pa u Nemačkoj nema nijednog spomenika sa nacističkim kukastim krstom.

Vlada Srbije je predugo odlagala i ponižavala nas. Pred njom je izbor koji može biti težak samo vlastoljubivcima: mogu to ruglo da sruše, ili da podnesu ostavku ili da ugroze Srbiju.

Tweet