PORAZ ILI DEO TAKTIKE? – Da li je Putin poražen u Ukrajini?

Tweet

Piše: Dr Dragan Petrović

Rat u istočnoj Ukrajini besni, on traje već više meseci, a od predsedničkih izbora 25 maja, dakle u poslednjih oko šest sedmica, on dobija nove, sve veće razmere angažovanih sredstava i dubine razaranja.

Ako izuzmemo varljivo sedmično primirje krajem juna, radi se zapravo o enornom uvećavanju angažovane tehnike i ljudstva od strane Kijeva, i nastavak, uglavnom uspešnog, ali ipak samo odbrambenog vođenja rata od strane LNR i DNR. Poslednjih sedmica suočeni sa neuspesima u direktnim ratnim sučeljavanjima sa proruskim snagama, kijevski vrh, forsira masovnu upotrebu tehnike, artiljerije, dalekometnih sistema, višecevnih bacača poput Grad i Uragan, vazduhoplovstva, gde je sada dat sve veći akcenat na avijaciji u odnosu na helikoptere, i sasvim povremeno i u manjoj meri upotrebu oklopnih snaga. U prvom planu je bombardovanje iz svih vidova oruđa snaga proruskih boraca, ali i naselja, sa sigurne udaljenosti, što dovodi do enormnog razaranja i civilnih žrtava. Lakoća sa kojom se vlasti u Kijevu odlučuju za tako nešto, sa jedne strane je izgleda motivisana, neupitnom podrškom i usmeravanjem od strane američke politike, a sa druge strane, svešću da zvanična Rusija neće odgovoriti na tako nešto.

Jasno je da je zvanična Rusija pronašla neku formulu izbegavanja svog direktnog uvlačenja u sukob u Donjecku i Lugansku, a da sa druge strane ipak podržava proruske snage da ne dožive poraz od sada već, gotovo maksimalno angažovanih vojnih efektiva koje može da skupi u ovom trenutku kijevska vlast.

Međutim, u praksi, ta pomoć izgleda je tog intenziteta i kvaliteta, da samo omogućava DNR i LNR odbranu svog opstanka uz ogromna naprezanja, ljudske i materijalne žrtve, posebno kada su u pitanju civili. Nije jasno zbog čega podrška Rusije LNR i DNR nije bila većeg intenziteta, naročito od trenutka kada je zauzet značajan deo međusobne granice.

Snage proruske su višestruko manje brojne od trupa koje angažuje protiv njih kijevska vlast, da ne govorimo o tehnici i naoružanju.

Ako se rusko rukovodstvo opredelilo da ne angažuje direktno vojsku, makar ni kao mirovne trupe u razdvajanju sukobljenih snaga na istoku, i posebnu u pravcu zaštite civila, ostaje pitanje zašto se nije opredelilo za suptilnu, ali ipak osetniju podršku u vidu slanja dobrovoljaca, specijalnih jedinica, i posebno oružja i tehnike od one koja svakako postoji, ali ne omougćava snagama LNR i DNR ništa drugo do grčevite odbrane.

Najzad, zona zabranjenog leta, znatno bi pomogla proruskim snagama da dođu do daha, od silnih i masovnih napada prokijevskih snaga.

Zona zabranjenog leta, se etički može obrazlagati vrlo lako kao način sprečavanjea većeg broja civilnih žrtava i humanitarne katastrofe, a tehnički se može realizovati korišćenjem S 400 i drugih sistema, bez ulaženjem avijacije u vazdušni prostor Ukrajine.

Uostalom sama Ukrajina je već dala toliko povoda Rusiji da se umeša, makar ozbiljnijim diplomatskim pretnjama, poput napada na rusku ambasadu u Kijevu (koja je zvanično deo teritorije i suvereniteta Ruske federacije), više puta prelaskom ukrajinskih snaga na rusku teritoriju, padanjem bombi na rusku stranu granice i drugo.

Povlačenje iz Slavjanska će sigurno biti iskorišćeno od kijevskiih vlasti za dodatnu propagandu, da vojna opcija ima šansi za uspeh, iako se zapravo radi pre svega o maksimalnom korišćenju razornih oružanih efektiva i uništenju gradova i civilnog stanovništva.

Sa druge strane visoki funkcioner DNR Pavel Gubarev je u pravu, kada u svom javnom obraćanju, ističe da će Strelkov kao glavnokomandujući proruskih snaga i njegov štab biti daleko korisniji za reorganizovanje snaga novorusijskih u Donjecku nego što je to bio u isturenom i okruženom Slavjansku.

U trenutku kada sam već predavao ovaj tekst stigla je vest da je odlučeno da se nakon pada Slavjanska skrati linija fronta „prema daleko brojnijim prokijevskim snagama na severu, koje broje više desetina hiljada boraca i stotine oklopnih vozila“ i da se povuku nešto južnije, što podrazumeva i evakuaciju grada Kramatorska. Sam Strelkov je nedeljama i posebno poslednjih dana najavljivao ovakvu mogućnost, ukazujući na veliku nesrazmeru između ratne tehnike i naoružanja prokijevskih snaga i proruskih.

Proruskim snagama predstoji pokušaj reorganizacije ustrojstva svojih oružanih snaga, podređivanje pod vertikalnu organizaciju komande, popunjavanje jedinica dobrovoljcima i posebno oružjem koje je neophodno dobiti iz Rusije.

U vojno-strateškom smislu za njih presudno je važno zadržati i čak proširiti posedovanje dela granice prema Rusiji i direktnu vezu Lugansk-Donjeck, a potom odstranjivanje preostalih par ukrajinskih jedinica u pozadini teritorije, što posebno važi za donjecki aerodrom i na taj način osloboditi deo svojih vezanih snaga za odbranu glavnih linija fronta. U vojnom smislu, ukrajinske snage nisu sve do sada postigle posebno značajan uspeh u poslednjih mesec dana, jer za tako nešto im je neophodno angažovanje pešadije, koja se do sada nije pokazala uspešno u sučeljavanju sa opločenicima.

Ukrajinske snage, će dakle pokušati sa jedne strane da posednu što veći deo granice koji trenutno drže LNR i DNR prema Rusiji, a sa druge strane, da u što kraćem roku uđu u bitke za Donjeck i Lugansk, mada su to jako krupni i u ovom trenutku čini se, bar kratkoročno teže dostižni ciljevi za njih, ukoliko se proruske snage pregrupišu i posebno ako dobiju opipljivu pomoć.

Ipak ukupno makrostrateški posmatrano ukoliko bi ukrajinske snage zauzele LNR i DNR to bi bio težak poraz Rusije u celini i to bi bio uvod u ne samo dalji nedemokratski poredak u Ukrajini, već i začetak ozbiljnog pokušaja genocida nad ruskojezičkim stanovništvom u zemlji i svrstavanje Kijeva uz američku politiku i verovatno približavanje NATO.

Bez obzira što pojedini stručnjaci i analitičari se isključivo pozitivno izjašnjavaju o politici zvanične Moskve prema ukrajinskoj krizi, jasno je da je to jedna strateška opcija koja potencijalno daje određene pogodnosti, poput maksimiziranja mogućnosti za saradnju i animiranje Nemačke, Francuske i drugih zapadnoevropskih sila za svoju mirotvornu politiku i nastavak njenog odvajanja od angloameričke. Tome treba dodati svakako i na ovaj način pokušaj da se zadrži neki ugled i izbegne krajnje produbljivanje ukrajinsko-ruskih odnosa, imajući posebno u vidu dobar deo ukrajinskog stanovništva, posebno u centralnim delovima zemlje.

Sa druge strane, imajući u vidu presudan uticaj na Porošenka i vladajući režim u Kijevu američke politike i njihovu nepopustljivost da se sedne za pregovarački sto i čak spremnost da se svim (pa i genocidnim?!) sredstvima obračunavaju sa narodom na istoku, ostaje veliko pitanje kako će se rešiti ukrajinska kriza, grčevitim odbranama preostalih pozicija LNR i DNR pred naletima maksimalno angažovanih i naoružanih prokijevskih snaga. Već sam ranije napominjao da je i to moguće samo ako se čvrsto posednu granice LNR i DNR sa Rusijom (što je dobrim delom postignuto još pre više od mesec dana), ali uz podrazumevano u tom slučaju izrazito pomaganje RF u dobrovoljcima, oružju i opremi, što mislim da je samo delimično i ni izbliza dovoljno urađeno.

Usled podizanja ofanzivnosti i novih vojnih ulaganja Kijeva uz stranu pomoć i odsustvo bilo kakvih etičkih normi, što podrazumeva upotrebu svih oblika oružja i po civilima, i maksimalno razorno bombardovanje naselja, mislim da je neophodno i logično da i Rusija podigne nivo pomoći, uključujući i neku vrstu zone zabranjenog leta. Jer čak i da se odbrani nekako LNR i DNR u sledećim sedmicama, a bez mogućnosti da vrše ofanzivne akcije, i sa jedne strane povrate makar deo svoje do sada izgubljene teritorije, a sa druge strane, ne prenesu makar delom sukobe na susedne oblasti Jugoistoka, neće se moći pregovarati o dobijanju posebnog položaja (autonomije) za čitav Jugoistok, čak i u slučaju vojne odbrane, već samo za prostor ove dve samoproglašene republike.

Logično u svemu tome, pomoć Rusije bi za početak morala da bude daleko veća, jer ako se na kraju postigne da i zapadne sile konstatuju da nju u ozbiljnom omeru i nema (takav fer plej se od SAD nikada ne može očekivati), a LNR i DNR budu srušene i reke izbeglica krene u Rusiju, kakav bi to rezultat i ishod bio za Moskvu i sverusku politiku u celini? Daleko od toga da politika zvanične Rusije u ukrajinskoj krizi nije do sada dala neke rezultate, ali prosto kada je u pitnju još uvek vrlo realna mogućnost da se vojno skrše i nestanu LNR i DNR sa svim što bi to sa sobom nosilo, takav ishod bi, sem Krima, poništio putem nultog ishoda sve do sadašnje manje ili više nesporne diplomatske uspehe Moskve po tom pitanju.

Da ne govorimo o tome da slike svetskih medija o bombardovanju gradova, velikih civilnih žrtava među proruskim stanovništvom, povredu ruske granice imaju svog efekta u međunarodnom javnom mnjenju i da će se mnogi zapitati kako se može u velikim geopolitičkim igrama računati na raznim meridijanima na podršku Rusije, kada ona u svom neposrednom okruženju u istočnoj Ukrajini, gde živi većinski ruskojezičko stanovništvo, nije u stanju da izvrši pritisak da se prekinu, ili makar smanji intenzitet nasilja nad civilnim stanovništvom.

Sa druge strane uz određene slabosti, snage LNR i DNR su pokazale i kvalitete, pa su u poslednjih par dana postigle značajne uspehe na ostalim frontovima (van Slavjanska) u pravcu odbijanja svih napada prokijevskih snaga. To se može pokazati kao izuzetno važno uoči najavljenih međunarodnih pregovora koji se trebaju održati po pitnju postizanja primirja, ili čak pokušaja postizanja nekog mira. Iako je Porošenko odbacio mogućnost daljeg prihvatanja jednostranog primirja, on ne sprečava ovakve mirovne napore, ali će svakako paralelno sa time, pokušavati na terenu, da ima što bolje adute i ostvari što više vojnih uspeha, i u tom pravcu je zauzeće Slavjanska (i verovatno Kramatorska) prvi opipljiv takav uspeh od kako je došao na vlast.

(SRBIN.INFO)

Tweet