Порошенков пут

Porošenkov put

1 marta 2018

Piše: Bojan Bilbija

Tridesetak ukrajinskih ekstremnih nacionalista, okupljenih u organizaciji „S14 Sič“, prošle subote upalo je u ruski kulturni centar u Kijevu. Divljajući pred stotinak građana koji su se tamo zatekli, od kojih su polovina bili deca, maskirani nacionalisti su crnom i crvenom farbom ispisali pogrdne parole i uvrede na račun Moskve, izlomili izložbene štandove, a zatim izneli rusku zastavu ispred zgrade, zapalili je i izgazili. Ovaj bezumni pir nemo je posmatrala kijevska policija, a niko nije reagovao ni kada su ekstremisti – po svemu sudeći bliski lideru Radikalne partije Olegu Ljašku – obećali da će doći sledećeg dana i zapaliti ceo objekat. Ruski analitičari ocenjuju da su „sičevci“ podsticaj na ovako radikalnu akciju mogli da pronađu u nedavnoj izjavi predsednika Ukrajine Petra Porošenka, koji je na prošlonedeljnoj Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu poručio da „zastave Rusije treba svuda zabraniti“! Izgleda da su ga jedini poslušali „njegovi“ domaći ekstremisti – ali to nije signal kome bi Porošenko trebalo posebno da se raduje.

AMBICIJE JULIJE TIMOŠENKO 

Ova dešavanja samo su vrh ledenog brega mnogo opasnijih procesa koji prete da Ukrajinu potope u haos. Direktor Nacionalne obaveštajne zajednice SAD Danijel Kouts, u izveštaju američkom Senatu o globalnim pretnjama, izneo je ocenu da u Ukrajini mogu da se dogode vanredni izbori. Kouts – koji je šef svih 17 američkih obaveštajnih službi i neposredni pretpostavljeni direktoru CIA, a račune polaže samo predsedniku SAD Donaldu Trampu čiji je ujedno i savetnik za obaveštajne poslove – ističe da je ukrajinsko stanovništvo nezadovoljno životnim standardom, brzinom sprovođenja reformi i zaoštravanjem političkih sukoba, pa opozicija može da iskoristi nezadovoljstvo da bi zaljuljala Porošenka i koaliciju na vlasti, uoči redovnih izbora koji treba da budu održani 2019. godine.

Porošenko se brani od ovih optužbi i kaže da pozivi na vanredne izbore, pa čak i na njegovu smenu, dodatno destabilizuju zemlju i usporavaju reforme. Međutim, kada ovakva upozorenja izgovori „šef svih špijuna“ SAD, i to još javno u američkom Kongresu – onda nad time treba da se zamisli kijevska vlast. Time se objašnjava i Porošenkova borba protiv ruskih zastava, uprkos tome što u ovom trenutku vanredni izbori verovatno ne bi odgovarali nikome u Ukrajini, pa čak ni opoziciji. U slučaju da do njih ipak dođe, parlamentarnih ili predsedničkih, kandidat sa potencijalno najvećim šansama ne bi bio Porošenko već bivša premijerka Julija Timošenko. I ona je učestvovala na Minhenskoj konferenciji, gde se – gotovo zagrljena – slikala sa evropskim komesarom sa susedsku politiku i proširenje Johanesom Hanom.

Tom prilikom, kako je saopšteno, sagovornici su „posebnu pažnju posvetili neophodnosti poštovanja trasnparentnosti političkog procesa, u vezi sa pripremom za predstojeće izbore“. Komesar Han je izrazio ozbiljnu zabrinutost zbog nazadovanja u borbi protiv korupcije u Ukrajini, što se ogleda u zastoju u formiranju Vrhovnog antikorupcijskog suda, pritisku na antikorupcijske nevladine organizacije i odsustvo sudskih presuda visokim funkcionerima optuženim za korupciju. Sagovornici su istakli i neophodnost da se osiguraju socijalna i izborna prava građana i dogovorili se da nastave redovne susrete, a naredni se očekuje uskoro u Briselu. Inače, u Minhenu je predsednica partije „Otadžbina“ govorila i o „novom putu za postizanje mira u Donbasu“.

Ovakav spisak tema i sadržaj izjava Timošenkove i Hana može da svedoči o ozbiljnim političkim ambicijama nekadašnje „gasne princeze“, ali i o poruci Brisela da nije nezamisliva ni Ukrajina bez Porošenka. Iznošenje stava Obaveštajne zajednice SAD o tome da su „prevremeni izbori mogući“ u Ukrajini može da bude i trag da bi Vašington, ako stvari krenu loše za Porošenka – i sam mogao da inicira njegov ubrzani odlazak, kako bi šteta bila kontrolisana. S druge strane, Rusiji je manje-više svejedno ko će od aktuelnih majdanskih snaga prigrabiti vlast, ali bi, kako se procenjuje, Timošenkova ipak bila politički faktor koji okuplja oko sebe manje radikalnih elemenata od Porošenka. U tom smislu, Moskvi bi odgovaralo da posle parlamentarnih izbora predstavnici aktuelne majdanske većine odbace savez sa ekstremistima i novu vladu formiraju sa sadašnjim opozicionim partijama koje se zalažu za normalizaciju odnosa s Rusijom, čime bi se uspostavila kakva-takva ravnoteža i osnova za ozbiljan dijalog dve zemlje.

No iz sadašnje perspektive to je malo verovatno. Posle nedavnog usvajanja Zakona o reintegraciji Donbasa, kojim se Rusija proglašava za okupatora i agresora, pred Petrom Porošenkom ostaje sve manje puteva za mir. U tom ključu trebalo bi i čitati poruku direktora Koutsa – da nezadovoljstvo građana dostiže kritičnu tačku. Pojedini analitičari i u samom Kijevu ovu ocenu vide kao ohrabrenje protivnicima Porošenka, da je vreme za ofanzivu na nepopularnog predsednika, kome se bliži kraj. O kakvoj socijalnoj katastrofi se zapravo radi, vidi se i iz januarskog izveštaja Organizacije za hranu i poljoprivredu UN (FAO), gde je Ukrajina uvršćena na spisak zemalja u kojima nema dovoljno hrane, a uz nju je još 15 država: Avganistan, Burundi, Haiti, Gvineja Bisao, DR Kongo, Irak, Jemen, Liberija, Liban, Mali, Sirija, Somalija, Sudan, Južni Sudan i Centralnoafrička Republika.

Eksperti ističu da problem nije u tome što hrane nema dovoljno već što je ona nedostupna za građane, od kojih prema nekim podacima čak 60 odsto živi ispod granice siromaštva. Ukazuje se na pogubno dejstvo vladine odluke da od 1. jula 2017. cena hrane budu prepuštena „slobodnom tržištu“, a u prevodu tajkunskim kartelima, ukidajući sve mehanizme državne kontrole nad osnovnim životnim namirnicama. Zato Koutsova ocena o „nezadovoljstvu stanovništva životnim standardom“ ima posebnu težinu. Problem, međutim, nastaje ako znamo da je vlada Porošenkovog najbližeg saradnika, premijera Vladimira Grojsmana – pod presudnim uticajem upravo Vašingtona i da je odluka o ukidanju kontrole cena teško mogla da bude doneta bez konsultacija sa „američkim prijateljima“. Zato kao čisto izrugivanje izgladnelom narodu deluje odgovor ministra socijalne politike Andreja Reva na pitanje zašto Ukrajinci troše na hranu 50 odsto dohotka, dok Nemci daju samo 14 procenata plate? „Zato što Ukrajinci previše jedu!“, odvalio je ministar. I ostao živ.

OPASNA DEMAGOGIJA 

Ukrajinski problem je ipak mnogo složeniji. Uoči nedavnog samita američke „globalne koalicije“ za borbu protiv Islamske države, održanog u Kuvajtu, od ukrajinskog šefa diplomatije Pavla Klimkina začuo se poziv, tačnije vapaj – da EU ne ukida sankcije Rusiji, jer je „njihovu efikasnost nemoguće negirati“. To je, zapravo, reakcija Kijeva na sve češće pozive, pre svega iz Nemačke, da se krene putem normalizacije odnosa s Rusijom, što uključuje postepeno ukidanje sankcija. Ako je Klimkin imao u vidu „efikasnost“ sankcija, ona se pre svega ogleda u tome da su njihovu cenu efikasno platila nemačka preduzeća.

Veliku pažnju javnosti izazvao je i američki stariji savetnik za odbranu Stiven Silverstajn, koji već godinu dana „pomaže“ Kijevu u vojnoj reformi, svojom izjavom da je – „ruska armija, objektivno, slabija od ukrajinske“. Da nije tragično, bilo bi komično, ali je Silverstajn ukazao i da su ukrajinski generali poslednjih godina „masovno prolazili obuku u SAD“, dok je ruska vojska navodno zadržala „sovjetski pristup“. Kako se izrazio, „Putin ima oružje i novac, ali Ukrajina ima srce, srce i volju njenih građana, koju smo pre četiri godine čuli jasno i glasno“. O kakvoj se opasnoj demagogiji radi, svedoči nastavak izjave starijeg savetnika o planovima za stvaranje moćne ukrajinske vojne sile: „Nama je potrebno vreme da ljude sa sovjetskim mentalitetom naučimo da ne postoji samo limun već da u tom limunu ima soka“! Zaboravio je samo da kaže da ruski predsednik Vladimir Putin ima i veoma veliki sokovnik, što se videlo i „pre četiri godine“, kada su ustanici iz Donbasa ukrajinsku armiju za nekoliko meseci iscedili kao limun, pa je Porošenko morao u Minsku da moli Putina da utiče na Donjeck i Lugansk da prekinu vojne operacije.

Suština je ipak u nečemu mnogo opasnijem. Zna dobro Silverstajn da su ukrajinska armija i ratna mornarica već dugo u stanju sistemskog raspada i da kozmetičke promene, niti „srce i volja“, ne mogu to u potpunosti da isprave. Ideja sa Ukrajinom – koja ima preko 40 miliona ljudi, mahom na rubu egzistencije, a koje već „četiri godine“ pumpaju antiruskom propagandom iz svih medija – jeste da se ona konačno pokrene na totalnu vojnu ofanzivu. Sa još uvek postojećom vojnom industrijom i mogućnošću da regrutuje nekoliko stotina hiljada, a možda i milion ljudi, Kijev može da predstavlja izuzetno opasnu pretnju za „okupirani Donbas“. Zamisao „saveznika“ i savetnika mogla bi da bude da se Moskva isprovocira na direktnu vojnu intervenciju u Ukrajini, ako bi se Donbas našao pred vojnim porazom. I tu više nije bitno šta Silverstajn kaže, ruska armija bi taj zadatak svakako rešila, ali su bitne posledice.

UKRAJINSKI EKSTREMISTI – TOPOVSKO MESO 

To bi – konačno – posle „četiri godine“ dalo argument Vašingtonu i njegovim istomišljenicima da sankcije Rusiji treba pooštriti do maksimuma, po takozvanom „iranskom“, ili čak „severnokorejskom“ modelu. Uzalud bi tada bili pozivi iz Evrope za normalizaciju i ukidanje antiruske blokade – stvar bi bila rešena, a Rusija zvanično uhvaćena u međunarodnoj agresiji. Ne bi Moskvu oprali ni Rajna ni Volga, žig agresora bio bi trajno udaren. Prema ovom scenariju, totalne sankcije ubrzo bi dovele do osiromašenja ruskih građana, čime bi bio utrt put nasilnoj promeni vlasti, po receptu viđenom „pre četiri godine“ na Majdanu. Putina treba prinuditi na rat, a ukrajinski ekstremisti poslužili bi kao idealno topovsko meso. Time se objašnjava i usvajanje Zakona o reintegraciji Donbasa, kojim se otvoreno najavljuje nasilni scenario i miniraju mirovni sporazumi iz Minska koji su pružali opipljivu nadu za mir, a iza kojih su svim snagama stali Berlin, Pariz i Moskva. Ali ne i Vašington, koji u ovim razgovorima nije želeo da učestvuje.

Time se daju objasniti i „suptilni podsticaji“ američkih obaveštajnih službi Porošenku da su mu dani možda odbrojani i da uvek može da se nađe kooperativniji igrač na ukrajinskoj političkoj sceni, u kome bi bilo više „srca i volje“ za odlučne akcije. Naći će se i razni ekstremisti, poput „S14 Sič“, koji će razbucati neki ruski kulturni centar, zapaliti ambasadu ako treba. Ali koji će, pre svega, biti stalno „uz Porošenka“, kao mač nad glavom, i ukazivati mu na „pravi ukrajinski put“ sa koga ne sme da se skrene. A taj put je, naravno, ratni – oružana borba protiv sopstvenih građana i suseda. I ako sa tog puta skrene, začas će ga izneti iz njegove rezidencije, ubaciti u kontejner i politi „zeljonkom“ ili nečim još gorim – po receptu koji je pokrovitelj „sičevaca“ Oleg Ljaško već mnogo puta demonstrirao u protekle „četiri godine“.

KARTE NA STOLU ILI KONAČNO OTKRIVANJE TAKTIKE 

A Zapad nudi Moskvi i šargarepu. Prema njihovim zamislima, veliki rat se može izbeći ako Kremlj pristane na ideju uvođenja „mirovnih snaga“ u Donbas. Ideju je ruskom šefu diplomatije Sergeju Lavrovu ponovo izložio na konferenciji u Minhenu nemački kolega Zigmar Gabrijel. Za radnim doručkom Gabrijel je rekao da je EU spremna da „etapno ukida sankcije Rusiji“ ako Moskva pristane na uvođenje mirovnjaka, i kada u zoni sukoba „nastupi mir i bude izvedeno teško naoružanje“. Šef nemačke diplomatije je, doduše, američke sankcije nazvao „kontroverznim“ i pohvalio ranije iznetu Putinovu ideju o uvođenju „plavih šlemova“ u Donbas. Problem je u tome što Kijev odbija Putinov predlog, po kome bi mirovne snage imale samo ulogu čuvara bezbednosti nenaoružanih posmatrača OEBS-a, a pri tome bi mogli da se nalaze isključivo na liniji razdvajanja zaraćenih strana. Kijev pak zahteva da se mirovnjaci kreću po celom Donbasu, a pre svega da odmah „zauzmu“ granicu s Rusijom.

Kako prenose ruski mediji, na Minhenskoj konferenciji raspravljalo se i o predlogu da u Donbasu bude raspoređen kontingent od 20.000 vojnika iz država koje nisu članice NATO-a, kao i 4.000 međunarodnih policajaca. Ove cifre sadržane su u izveštaju koji je pripremio bivši generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen, koji sada radi kao savetnik predsednika Porošenka. Koautor dokumenta je Ričard Govan, ekspert za Ujedinjene nacije sa Univerziteta Kolumbija. Govan je izjavio da bi u sastavu ovih mirovnih snaga trebalo da učestvuju vojnici iz zemalja poput Švedske, Belorusije, pa čak i iz Brazila.

Tako su sada karte konačno bačene na sto. S jedne strane, Pentagon otvoreno naoružava i reformiše ukrajinsku armiju, sa pretećim scenarijem uvlačenja Moskve u veliki rat, a zatim i totalnu međunarodnu izolaciju, siromaštvo i revoluciju. S druge strane, zahteva se pristanak Kremlja na uvođenje „mirovnjaka“ na celu teritoriju Donbasa, što nosi velike rizike – ako se setimo da „plavi šlemovi“ u bivšoj Jugoslaviji nisu uspeli da odbrane zaštićene zone koje su im poverene.

Kada Zigmar Gabrijel kaže da će sankcije prema Rusiji biti postepeno ukidane čim „nastupi mir i bude izvedeno teško naoružanje“, to predstavlja izraz težnji nemačkog naroda i biznisa – ali može i da se nikad ne desi. Provokacije ekstremista iz raznih „azova“ i „sičeva“ mogu da traju godinama, uprkos tome što bi Rusija u dobroj veri odobrila razmeštanje „plavih šlemova“ i time odbranu sedam miliona svojih sunarodnika iz Donbasa prepustila na milost i nemilost belosvetskih mirovnjaka. Nije nemoguće zamisliti da bi, ako otvorena agresija krene, Moskva ipak u jednom trenutku morala da se vojno umeša, ali tada sa mnogo lošijih pozicija i u situaciji kada bi ukrajinske snage verovatno zauzele i Donjeck i Lugansk, što bi za Rusiju bila katastrofa. Najave da „mirovnjaci“ ne bi bili iz zemalja NATO-a umnogome izazivaju sumnju, ako se zna da ovu ideju promoviše bivši generalni sekretar Alijanse, sada na plati i u Kijevu.

EVROPSKI ILI „POROŠENKOV PUT“ 

Znajući da u delu Evrope ima potencijalnog saveznika za stabilizaciju Ukrajine i napuštanje politike sankcija, a budući da Moskva i Brisel suštinski imaju iste interese, u Kremlju nikad ne gube iz vida „maligni uticaj“ Amerike na postsovjetskom prostoru. Putin dobro zna da sa Vašingtonom svaki dogovor ima i svoje naličje – u ovom slučaju to je otvorena pretnja brze eskalacije u režiji ukrajinskih ekstremista i po modelu svršenog čina. To je put na koji otvoreno guraju predsednika Porošenka i kojim će on, pre ili kasnije, morati da krene. Jedini način da se zaista izađe iz ćorsokaka jeste da Evropa razume zabrinutost Rusije i da uvaži njene predloge za rešavanje krize, što podrazumeva veću samostalnost od Vašingtona u odlučivanju. Tada će biti moguć i mir u Ukrajini i gasovod „Severni tok 2“, i mnoge druge stvari koje su danas nezamislive. Suštinski, pred Evropom je isti izbor kao i pred Kijevom i pitanje je samo da li će ona izabrati svoj ili – Porošenkov put.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *