Портпарол Бебе Поповића и Александра Вучића

Portparol Bebe Popovića i Aleksandra Vučića

7 avgusta 2015

Marino M Vucinic 325467Piše: Marinko M. Vučinić

Čitanje kolumni koje u listu Danas u rubrici „Prodor u XXI vek“ revnosno objavljuje Nikola Samardžić postavlja pred čitaoca veoma jednostavno pitanje – Da li on piše kao profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, odeljenja za istoriju, ili kao istaknuti aktivista Instituta za javnu politiku, čiji je direktor inače dokazani i veliki naučni autoritet Vladimir Beba Popović.

Ceneći „argumentaciju“ koju nam plasira Nikola Samardžić u nedeljnim novinskim razmatranjima o najrazličitijim društvenim i političkim pitanjim, jasno je da on nastupa kao saradnik pomenutog instiuta. Jer u njegovim kolumnama može se naći pregršt ideoloških diskvalifikacija, otvorenih difamacija i i najprizemnijih predrasuda, a sve je to upakovano u neupitno zalaganje za evroatlantske integracije i bezrezervnu modernizaciju Srbije, koja se u tumačenju ovog kolumniste i dalje nalazi u čvrstom okrilju srpskog nacionalizma, tradicionalizma i antimodernizma.

Zato u njegovim kolumnama, koje treba da nam obezbede prodor u 21. vek, nema ni traga od naučnog i na ozbiljnim argumentima zasnovanog pristupa, već se samo ponavljaju i prežvakavaju poznati politikantski stavovi njegovog ideološkog gurua Vladimira Bebe Popovića i političke grupacije, koja sebe bez ikakvog osnova i utemeljenja doživljava i predstavlja kao jedinu moguću građansku i antinacionalističku političku alternativu.

Evo na koji način kolumnista Danasa i saradnik Instita za javnu politiku govori o tome kako srpska „javnost unapred odbija racionalne odluke o regionalnoj integraciji i etničkom pomirenju“. U njegovom tumačenju „Srebrenica je zamka i pobijenih Bošnjaka i srpskog poimanja stvarnosti. Negacija srebreničkog genocida naša je najniža kolektivna pojava. Danima RTS-om, Pinkom, čitavim medijskim prostorom defiluje polusvet jurodivih vizionara i ruskih plaćenika. Odvratno je pozivanje na Principa, albansku golgotu i jasenovačke žrtve, na Bratunac i Oluju.“

Dobro ste pročitali, nema mesta neverici. Jasno je da Nikola Samardžić, kao zastupnik nove kulture sećanja, u kojoj nema mesta za pominjanje srpskih žrtava, govori da je odvratno pozivati se na Gavrila Principa, albansku golgotu, Jasenovac, Bratunac i Oluju. A na šta da se pozivaju Srbi, nego na svoja najveća i najteža stradanja u dvadesetom veku? I to nam govori istoričar-kolumnista koji je očigledno spreman da na najprizemniji način ideološki i politikantski instrumentalizuje ideje regionalne saradnje i etničkog pomirenja kako bi nam pokazao da je naša javnost negiranjem genocida u Srebrenici dostigla najniži stepen u poimanju stvarnosti.

Tema kojom se često bavi Nikola Samardžić je odnos Srbije i Rusije, ali i Evropske unije i SAD. U njenom razmatranju do izražaja dolazi njegovo glavno ideološko uporište sadržano u stavu o Rusiji kao glavnoj opasnosti za demokratiju u Evropi i Srbiji a SAD i Evropska unija se prikazuju kao distributeri očekivane i uvek dobrodošle i blagotvorne meke moći koja će nas ovesti do idealne formule koje mora da se pridražava Srbija ako iskreno želi da bude deo evroatlatskog Eldorada.

„Srbija kao da je u poslednjih nekoliko meseci smogla snage da se počne oslobađati patološke veze s Rusijom. Zaštitnice, stvarne ili izmišljene, najgorih osobina našeg društva i politike. Društveni prioriteti koji definišu opšti javni interes nisu bulažnjenje o Kosovu, pokolj suseda i manjina, niti ulazak u Rusku Federaciju.“

Iskrena težnja da se očuva teritorijalni integritet i zaštiti preostali srpski narod na našem Kosovu i Metohiji je za ovog kolumnisu Danasa bulažnjenje o Kosovu, pri tome on govori o pokolju suseda i manjina, ne pominjući nijednom reči srpske žrtve ili ukupni istorijski kontekst građanskog rata do kojeg je došlo nakon razbijanja Jugoslavije. Ali nam zato nudi originalno rešenje odnosa prema „srpskom istorijskom nasleđu“ (ovi navodnici jasno ukazuju da autor ovih kolumni dovodi u pitanje srpsko kulturno nasleđe na ovom delu naše teritorije smatrajući da se radi o kosovskom kulturnom nasleđu), koje se ne može štititi vojskom i policijom, već razvojem slobodnih i demokratskih institucija koje su negacija memorandumsko-parazitskom poimanju etničkih odnosa, a ova spasonosna formula zaštite se može ostvariti otvaranjem niza hotelskih lanaca koji bi privlačili turiste, upošljavali lokalnu radnu snagu, podstakli razvoj infrastrukture, promovisali kulturno nasleđe (verovatno kosovsko, a ne srpsko) ili doprinositi prihodima naše crkve.

Zaista idilična slika i preporuka za razvoj turizma i hotelskih lanaca kao univerzalna panaceja za pacifikaciju albanskog nacionalizma i terorizma koji se ogleda u stalnim napadima na srpski narod na Kosovu i Metohiji. To očigledno spada u bogati arsenal američke meke moći čiji je odani i prilježni zastupnik Nikola Samardžić. Graditi hotelske komplekse, to je zaista izuzetni doprinos razvoju javne politike na Kosovu i Metohiji.

U ovim kolumnama se u nekoliko navrata mogla naći i veoma snažna i otvorena odbrana lika i dela Aleksandra Vučića i to očigledno spada u redovnu aktivnost Instituta za javnu politiku. To je nastojanje da se preobraćeni radikalski stranački prvak sada prikaže kao odlučni nastavljač zalaganja tzv. građanske Srbije, ali i sledbenik ideja i političke prakse Zorana Đinđića.

Evo kako to izgleda u kolumnama nekadašnjeg funkcionera LDP-a: „Udbaško-građanski front potvrđen je nakon Srebrenice na logici incidenta iz marta 2003. potvrđuje da je srpska politika i dalje vezana za obrasce davne i kobne Osme sednice, koji su se zatim realizovali na platformama ratnog i antiratnog profiterstva. Đinđić i Vučić su mete te neprincipijelne koalicije upravo zbog rešenosti da je ostave u prošlosti. Kampanja protiv premijera Vučića, koju vode većina medija i javnih ličnosti, kampanja je protiv onih ideja s kojima smo nameravali da Srbiju približimo civilizaciji liberalne demokratije. Nema većeg političkog uspeha kad vaš put, i pošto ste se neslavno slupali, nastavi mlađi i sposobniji. Koji se javno suočava sa sopstvenom i svakom prošlošću i uživa masovnu podršku. Osporavanjem vlade ili pojedinih ministara, ili dodvoravanjem najmračnijih krugova, napadi na Vučića podsećaju na napade na Đinđića.“

Ne može se naći u ovim kolumnama nijedna kritička opaska na račun rada Aleksandra Vučića – populizam, stvaranje kulta ličnosti i koncentracija državne moći u jednom centru, marginalizacija parlamenta i stvaranje kancelarskog sistema, neefikasna i nekompetentna vlada, siromaštvo i rastuća socijalna nesigurnost, megalomanski i nerealni projekti kao što je „Beograd na vodi“, izneveravanje nacionalnih interesa žrtvovanjem Srba na Kosovu, kontrola medija, privatizacija „Telekoma“, sprovođenje najsurovijeg neoliberalnog ekonomskog projekta, produbljavanje ekonomske i socijalne krize. Ove teme nisu u fokusu kolumni Nikole Samardžića, jedino je važno da je sada premijer Srbije na pravom putu sprovođenja politike koju zastupaju Vladimir Beba Popović i Nikola Samardžić, kao neformalni portparol Instituta za javnu politiku.

Nije važno koju će cenu platiti i plaćaju građani Srbije, jedino je važno podržati političko konvertitstvo i evroatlantsko preumljenje Aleksandra Vučića koji je sada samo instrument za sprovođenje politike koju više ne mogu da sprovode istrošeni predstavnici tzv. građanske i antinacionalističke političke grupacije. Cenu ovog konvertitskog eksperimenta sigurno neće platiti ovaj kolumnista Danasa i njegov ideološki mentor. On pri tome ima i rešenje kako da nađemo superiorni odgovor na hrvatsku paradu povodom „Oluje“ – to je zajednička sednica hrvatske i srpske vlade.

Ovo je zaista vrhunac licemerstva i ideološke hipokrizije, jer se prenebregava notorna činjenica da se radi o udruženom zločinačkom poduhvatu koji je doveo do najvećeg etničkog čišćenja u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Ali ovo nije u centru pažnje Nikole Samardžića jer se po njemu „Oluja“ nama približava kao elementarna politička nepogoda i krupna etička dilema, samo se on ne određuje u čemu se sastoji i na koga se odnosi ova etička dilema.

Prateći način njegovog kolumnističkohg izlaganja, njemu je je velika etička dilema kako da govori o srpskim žrtvama a da to ne bude protumačeno kao relativizacija zločina koji su se desili u toku građanskog rata u Jugoslaviji, što se uvek čini kad god se i makar uzgred pomenu srpske žrtve. Ali su zato u njegovom fokusu „organizacije koje naizgled zastupaju potrebe i dostojanstvo izbeglih, ubijenih i nestalih i dalje obavljaju huškačku ulogu uz podršku medija i dela državnih institucija“.

Ovo je do sada nezabeležen napad na izbeglička i zavičajna udruženja koji po svojom neobjektivnošću prevazilazi i najveće dosege oficijalne hrvatske promidžbe. Optuživati na tako grub i diskvalifikatorski način delovanje ovih organizacija može samo onaj ko osim svojih ideoloških predrasuda nema elementarni uvid u njihovo delovanje, koje ima za prevashodni cilj da se nastavi borba za ljudska prava prognanog srpskog naroda iz Hrvatske i ne manje je važno nastojanje da se očuva njihov nacionalni identitet, kultura i tradicija. Ali to očigledno nije polje u kome se mogu afirmisati političke koncepcije Instituta za javne politike jer za delovanje ovih udruženja ne mogu se dobiti grantovi iz evropskih fondova, niti se može demonstrirati kako efikasno funkcioniše dobro razrađeni sistem meke moći.

Uvek je žalosno kada se neposredno možemo uveriti da ideološka isključivost, nedostatak validne argumentacije i neobjektivnost ozbiljno i temeljno podrivaju i razaraju nečiji naučni i profesionalni ugled i integritet, a upravo se to jasno može videti i prepoznati u kolumnama Nikole Samardžića, koje objavljuje u listu Danas.

(NSPM)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *