Портпароли Маје Коцијанчич

Portparoli Maje Kocijančič

4 decembra 2018

Piše: Filip Rodić

OSNOVA novinarstva je da se nikome ne veruje na reč i da se sve proverava. Problem je, međutim, kada se u toj proveri neki izvori uzimaju zdravo za gotovo, a odabir izvora kojima se veruje govori više od same informacije.

PORTPAROLKA Evropske službe za spoljne poslove i bezbednost Maja Kocijančič objasnila nam je 22. novembra da je u tekućem sporu i napetostima između Beograda i Prištine odgovornost na „obema stranama“, te da bi i jedni i drugi trebalo da „spuste loptu“. Njena izjava sasvim je u skladu sa dugom tradicijom EU da kada god dođe do nekog problema na relaciji između Srbije i kosovskih Albanaca ovi potonji nikada ne snose (punu) odgovornost i nikada ne budu potpuno jasno stavljeni na stub srama, kao što to bude slučaj kada Beograd nešto „zabrlja“. Na poziv Maje Kocijančič da „obe strane prekinu s provokacijama“ predsednik Srbije Aleksandar Vučić uzvratio je pitanjem čime je to Srbija u ovoj situaciji „provocirala“ Prištinu. I njemu i svakom sa imalo osećaja za logiku jasno je da je Priština isprovocirana fijaskom tokom glasanja o njenom prijemu u Interpol, što je rezultat energične akcije srpskih vlasti. Akcije koja je sasvim legalna, legitimna i nesporna, jednom rečju besprekorna.

NOVINARKA N1 Jovana Štetin-Kocijančič, pardon Štetin-Lakić, objasnila nam je, međutim, u emisiji „Reporteri“ 22. novembra u čemu se nalazi provokacija Beograda: „Ja bih rekla da jesu uradili (provocirali), upravo ono što smo danas videli, upravo to podizanje tenzija sa pominjanjem Kfora i pominjanjem kosovskih snaga“. Štetin je govorila o upozorenjima koje je predsednik izneo tokom sastanka sa kosovskim Srbima u Beogradu da se oružane formacije Prištine pregrupišu i raspoređuju u blizini većinski srpskog severa Kosova. Dakle, provokacija Beograda je u tome što „diže tenzije“ upozoravajući na potencijalnu opasnost od nekakvog napada. Sve i da uzmemo da je njen zaključak tačan, postavlja se pitanje da li se jedno ovakvo upozorenje, sve i da je potpuno lažno, može staviti u istu ravan sa potezima koje danima unazad povlači Priština. Pored pogrešnih aršina, ovde je faličan i izbor izvora kojim se veruje, odnosno ne veruje. „Često ove informacije budu shvaćene kao činjenice, od njega se kao predsednika očekuje da govori istinu i da za sve informacije koje ima, ima stopostotnu potvrđenost i dokaze“, rekla je ona osporavajući verodostojnost Vučićevih podataka koji su, po njoj, „problematični, jer nisu proverljivi“. Nesporna je potreba da se Vučićeve reči dovedu u sumnju i da im se priđe sa dozom opreza, jer ni on, kao ni svi drugi političari i politički faktori ne govori uvek istinu. Ono što je problematično, jeste izbor izvora kojem se u ovom slučaju poklanja (pokazaće se potpuno) poverenje a to su privremene kosovske institucije i Kfor. Ona je istakla da je Kfor demantovao navode o „pokretu trupa“. „Da li je istina na jednoj ili na drugoj strani ili negde između verovatno nećemo ni saznati“, sasvim razumno je rekla, ali je zato bez zadrške, pozivajući se na časnu i istinoljubivu kosovsku policiju, demantovala drugi jedan Vučićev navod o maltretiranju Srba. Taj demanti ona je predstavila kao aksiom.

GDE je istina saznali smo, nažalost, za manje od 12 sati kada su prištinski specijalci upali u Kosovsku Mitrovicu i pohapsili četvoricu Srba. Ispostavilo se da su Vučićeve reči bile sasvim istinite, a da su lagali Kfor i „Kosovari“. U odstustvu Štetin-Kocijančič, pardon, Štetin-Lakić, spin oko ovog događaja bez mnogo opreza preuzeli su brojni drugi beogradski mediji izveštavajući o ovom događaju gotovo isključivo iz prištinske perspektive navodeći da je akcija bila usmerena na hapšenje osumnjičenih za učešće u ubistvu Olivera Ivanovića, a ne da se radilo o još jednoj gnusnoj provokaciji. Logika, međutim, ukazuje da je u pitanju upravo ovo drugo, a treba uzeti u obzir i da je kosovsko pravosuđe nedužnog Olivera godinama držalo u zatvoru. Sve i da su optužbe prištinskih vlasti na račun uhapšenih potpuno tačne (što će, nadamo se, utvrditi neki objektivni sud) za ovakvom akcijom nije bilo potrebe, posebno u ovom trenutku. To je jasno jer su osumnjičeni već privođeni bez ikakve pompe neposredno posle ubistva, potom pušteni na slobodu pa im je čak u julu ukinuta i suspenzija iz kosovske policije i da su vraćeni na posao. Sa druge strane, ako se već toliko dugo čekalo na njihovo hapšenje, da je bilo dobre namere moglo se sačekati još par dana, da se strasti slegnu. Ovoga su sigurno svesni i u Prištini, a i u komandi Kfora, koji se svojim ponašanjem postavio kao saučesnik u ovoj provokaciji. Ukus je karakter, reče Heraklit, a ukus u izboru kome će biti poklonjeno poverenje mnogo govori o karakteru.

(Novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *