Поруке из Сребренице и Атине

Poruke iz Srebrenice i Atine

18 jula 2015

zeljko-cvijanovic 565Piše: Željko Cvijanović

1.

Čini se da je u proceni grčkih prilika u pravu bila ona nekolicina koja je pred Ciprasovim referendumom pokazala više straha nego nade, a da u to raspoloženje nije bila vođena neoliberalnim argumentima. Onaj ko je grčkom narodu za manje od 72 sata najpre probudio sve snage, a potom ih sasvim ugasio, taj nije viđen za pobednika. Sve grčke javne politike su slomljene.

Naravno, urlati sad o Ciprasovoj izdaji ili mudrovati nad njegovom taktikom izbegavanja direktnog sukoba, izlišno je, još više pogrešno. U Grčkoj se dogodilo nešto što bi i Srbiji narednih meseci moglo da bude od koristi.

2.

Ciprasova pregovaračka taktika ličila je na ono što je krajem 90-tih pokušao Slobodan Milošević – da sukobi Evropu (Berlin) i Ameriku. Za razliku od Miloševića, međutim, Cipras je uspeo. Problem je što plodove tog uspeha ne žanju ni on ni Grčka – oni nisu ni na strani pobednika ni poraženih; oni su žrtva rata koji traje i kome se pobednik još ne vidi.

Cipras je želeo da ospori kolonijalni autoritet Nemačke, dok je prema Vašingtonu slao signale da će umeti da se zaustavi u svojoj radikalnoj roli i da time neće dovesti u pitanje dugogodišnju prozapadnu geopolitiku Grčke. Zato su Cipras i Varufakis u samo nekoliko predreferendumskih dana rekli javno sve ono što zaista misle o Merkelovoj, Šojbleu i Nemačkoj. Nesporna hrabrost, koja je za to bila potrebna, nije, međutim, bila dovoljna za sledeći korak – da Grčka uzme ponuđenih pet milijardi dolara od Rusije i stane u red za zajam kod novoosnovane banke BRIKS.

Svestan da mora da plati grčku lojalnost i još svesniji da Amerika odavno takve stvari ne plaća iz sopstvenog džepa, nego iz džepa trećih zemalja, Obama je pritisnuo Nemce zahtevajući da se dugovi Grcima otpišu, pritom prebacujući odgovornost na Merkelovu da zadrži ljute Grke u zapadnoj geopolitičkoj sferi. Nemci su rekli razumem i stvar uradili na svoj način, koji se ne smatra suptilnim još otkako je na evropskom kontinentu iskorenjen kanibalizam. Merkelova i njen oberlajtnant Šojble izgazili su Grke. Rezultat: Grčka ostaje u zapadnoj geopolitičkoj sferi i, ne manje važno, za tu uslugu Amerima sama će da plati. I to Nemcima.

3.

Amerikancima i Britancima nemački perpetuum mobile nije se dopao. Naravno, ne smeta njima što je nemački postupak brutalan, poguban za Grke i što bi u lancu gradacije iza njega verovatno sledili koncentracioni logori. Nisu, međutim, zbog toga američke i posebno britanske novine toliko poslednjih dana pune poređenja Merkelove sa Hitlerom. Srozavanje globalnog nemačkog ugleda na nivo iz vremena Kristalne noći događa se zbog nečeg drugog – brutalni nemački potez prema Grčkoj za London i Vašington je u redu, ali nije u redu to što su i jedni i drugi čuli za uzrečicu „buni se kao Grk u ‘apsu“ i što je Berlin završio posao koji ne obezbeđuje dugotrajnu stabilnost. Rečju, Grci se neće pomiriti sa tolikim gubitkom suvereniteta, dugotrajna nestabilnost i krah svih javnih politika učiniće ih najočajnijim i najnepredvidivijim evropskim narodom, i samo je pitanje vremena kad će se, u previranjima ko zna kakvog tipa, pojaviti na sceni neko ko će smeti da uradi ono što Cipras nije – da uzme pare od Rusa i Kineza i izgovori Fuck of NATO.

Hoće li to spasiti Grke? Neće: Ameri će i dalje zahtevati od Nemaca da popuste, i dalje će ih porediti sa nacistima koji remete rajski natovski poredak na evropskom jugu. Tako će biti sve dok sami Amerikanci ne dođu u situaciju da biraju između Grčke i Nemačke. (Valja imati u vidu jedno: Nemačka je, pored Saudijske Arabije, poslednja velika i važna zemlja evroazijskog kopna potpuno lojalna Americi – to više nisu ni Turska, ni Egipat, ni Pakistan, to neće postati Iran i Indija, to odavno nisu Rusija i Kina.) Što znači da, kad dođe vreme da bira između Nemačke i Grčke, i Amerika će izgaziti Grke.

4.

Da, nemački potezi prema Grčkoj nisu sa ove strane ljudskosti, ali valjalo bi dobro razmisliti pre nego što postanemo deo kampanje koju protiv Berlina vode London i Vašington. Sve dok ne daju pare kojima će u Grčkoj finansirati atlantsku geopolitiku, sve dok ne mogu da se pomire sa parama koje su izgubili u Rusiji i sve dok se uzdržavaju od izazivanja požara na Balkanu, Nemci makar u tragovima zadržavaju svoju nezavisnu politiku. Koliko je to važno, pokazuje sledeće: samo ti tragovi nezavisne politike u Evropi danas drže kontinent da ne gori u opštem ratu.

Naravno, to nikako ne znači kako su Nemci naši blagonakloni prijatelji, ali svakako znači kako Srbija mora da nauči da pravilno rangira svoje podozrenje prema zapadnim silama. Činjenica je da se Nemci nisu živi čuli tokom drame sa britanskom rezolucijom o Srebrenici; činjenica je da na tamošnjoj komemoraciji u prošlu subotu nije bilo nemačkih političara, čak je i Mogerinijeva otkazala dan pred dolazak. Ranije su dolazili, šta im se ovaj put nije dopalo – ono što je komemoraciji prethodilo, ono su očekivali da će se na njoj dogoditi ili ono čemu je ta komemoracija trebalo da prethodi?

5.

Naravno, i Grčka i Srebrenica – i rezolucija i komemoracija – bile su političke poruke, posle kojih ništa na Centralnom Balkanu neće ostati isto. Koje su to poruke?

Prvo, Siriza je pokazala koliko svi mi, koliko god bili gladni i dužni, nismo ni ekonomski ni dužnički problem, već geopolitički, i to na isti onaj način, mada u drugom rangu, kao što je geopolitički problem i Nemačka. Što znači da je svet u takvom previranju da ne postoji ekonomija, ne postoje finasije, nema kulture i zdravstva – sve je geopolitika. Otuda, i probleme moraš i da rešavaš geopolitički, a, ako nemaš snage za to, kao što nemaš, onda se ne nameštaš, već gledaš da preživiš.

Drugo, ne podižeš narodnu energiju ako nemaš jasan plan i kuraž da ideš do kraja. Jer narod su dovoljno razočarali oni sa rđavim namerama da bi to isto smeli da rade i oni sa dobrim. Osim toga, svet se promenio, i sopstvenim narodom ne možeš više uceniti nikog, jer nikog nije briga ako svi Grci ili svi Srbi pocrkaju do zadnjeg.

Treće, posle Grčke nije ostalo nikog u Beogradu ko veruje kako je EU danas dostižan srpski cilj. To, naravno, ne znači kako je mudro zaurlati protiv EU, ali znači kako je i unutar sveta koji ima smisla za racionalnu politku počelo grozničavo, iako u mraku, da se razmišlja o pravim alternativnim politikama.

Četvrto, Grčka, posle sloma Sirize i novog zastoja na Južnom toku 2.0, više nije sopstveni problem, već jedan od problema između Nemačke i Amerike. To će za neko vreme ostaviti na miru i Makedoniju, ali će žarište krize premestiti na zapad, ka Bosni i Republici Srpskoj.

Peto, Britanci su napravili žestoku grešku predlogom rezolucije i njegovom rigidnom odbranom, i na taj način omogućili Rusiji da napravi još jedan korak ka Srbiji. (Čini se da su toga postali svesni i Amerikanci, i otuda taktički tolerantan i relativno blag nastup Nulandove u Beogradu.) Za kratko vreme bila je to druga velika greška zapadnih sila. Prethodio joj je napad terorista na Makedoniju, koji su u Srbiji shvatili kao fakt da možeš biti lojalan do kraja i opet ti ne gine nasilje ako Ameri odluče da je vreme za nasilje. Tamo gde si izložen nasilju bez svog uticaja na tok stvari, prijateljem možeš da zoveš svakog, ali prave prijatelje (Rusiju) ne smeš da povrediš. Rekao bih da se Srbija posle Kumanova tako i ponaša.

Šesto, Srebrenica ništa neće promeniti na površini javne politike i ništa neće ostaviti istim ispod nje. Ko bude najviše pričao o najboljim ishodima, imaće više prostora da se sprema za najgore ishode.

Sedmo, osovina Beograd-Sarajevo može da spasi Balkan od paljenja, i na njoj vredi raditi ne onoliko koliko je moguća, već onoliko koliko otvara mogućnosti. Ta linija razumevanja ne oslobađa samo energiju regionalne saradnje i nije samo najveći korak ka Balkanskom savezu kao uslovu oslobađanja već i smanjuje mogućnost unutrašnjeg konflikta i među Bošnjacima i među Srbima, koji su na toj tačci najranjiviji. Ako se sve to pokaže nemogućom, uvek ostaje šesto.

Osmo, u današnjem odnosu snaga Srbiji odgovara regionalni status quo. To znači da igra velikih poteza donosi više rizika nego dobitaka. To bi morao da zna i Milorad Dodik, koji je, kada raspisuje referendum, i politički, i moralno i pravno na sunčanoj strani ulice. Ali tim velikim potezom otpakuje Dejton, taman ono što žele njegovi i srpski neprijatelji.

Deveto, izdajnici koji ništa ne razumeju nisu zbog toga manje izdajnici; patriote koji ništa ne razumeju su korisni idioti neprijatelja.

I, deseto, u onome gde Srbi idu neće biti pobednik onaj ko uništi najviše neprijatelja, već onaj ko najviše preživi.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. miodrag says:

    B R A V O | To je prava analitika, za razliku od mnoge pseudo analitike koja je preplavila Srbiju. Odjednom su sada svi geopoliticki analiticari. Nadostatak posla?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *