„Posebna teritorija“ Ivice Dačića

„Posebna teritorija“ Ivice Dačića

26 septembra 2013

iskenderovPiše: Petar Iskenderov

Premijer Srbije Ivica Dačić tokom svoje posete Crnoj Gori izjavio je da je “Kosovo posebna teritorija” i ta konstatacija daje povod za ozbiljno razmišljanje. To je u skladu sa zloglasnomRealpolitikom koja zahteva da se situacija u ovom ili onom regionu razmatra kao nešto što nije dobro ustrojeno i zbog toga postaje predmet neprekidnih geopolitičkih manevara. Prema rečima šefa srpske vlade, ovakav pristup je najadekvatniji u nastaloj situaciji oko Kosmeta i omogućava određenu slobodu manevrisanja. U okviru takvog pristupa današnji status pokrajine razmatra se kao “privremeno rešenje” – na šta su već obratili pažnju mediji na albanskom jeziku u Prištini.

Koliko su opravdana takva očekivanja? Da li je preterano reći da ceo Balkan predstavlja svojevrsnu arenu za realizaciju principa Realpolitike, počevši, u najmanju ruku, od druge polovine devetnaestog veka. Možda kao prvi “pravi” primer ovakvog pristupa mogu poslužiti tajne konsultacije diplomatskih predstavnika Rusije i Austro-Ugarske usred Istočne krize 1875-1878. godine, što je kulminiralo potpisivanjem tajnog Rajhštatskog sporazuma. Taj dokument ušao je u istoriju kao primer složenog diplomatskog manevrisanja i čak je izrađen u obliku dva zapisa, koja se lukavo razlikuju po nizu ključnih balkanskih problema. Od tada, međunarodna debata o Balkanu više puta je koristila sistem “kontrole i balansiranja”, koji dozvoljava velikim državama da reše određena pitanja ne samo u interesu onih koji tamo žive, nego i iz razloga “visoke politike”.

Opširan je spisak teritorija na Balkanu koje bi u ovom ili onom istorijskom periodu mogli opisati kao “posebnu teritoriju”. Bosna i Hercegovina, Makedonija, Transilvanija, Vojvodina, Dobrudža, Trakija, Novopazarski Sandžak – sve te oblasti sa mešovitim stanovništvom i komplikovanom istorijskom sudbinom, bili su, pa i danas su – kako objekti teritorijalnih sporova naroda i država, tako i objekti geopolitičkih manevara velikih država.

U istom tom nizu, nema sumnje, nalazi se i Kosmet.Nije slučajno da se kosmetski problem prvi put našao na visokom međunarodnom nivou početkom dvadesetog veka – na talasu narastajućeg “preformatiranja” Otomanskog carstva. Tada su se prvi put na Balkanu suočila dva procesa koja i danas određuju dinamiku razvoja kosmetskog problema. Prvi proces je – želja rukovodstva Srbije na osnovu istorijskih, etničkih, verskih i socijalno-kulturoloških faktora da obnove i učvrste svoju kontrolu na ogromnim prostorima sa mešovitim srpsko-albanskim stanovništvom. A drugi – rast albanske nacionalne samosvesti koji zahteva od albanskih lidera da pokušaju da prošire životni prostor i da uz pomoć uticajnih svetskih igrača prekroje međunarodno priznate granice na Balkanu. Od tada se kosmetski problem nalazi u stanju permanentnog geopolitičkog “bubrenja” uslovljenog kako razvojem unutrašnje situacije u Srbiji i Jugoslaviji, tako i dinamikom uzajamnih odnosa u trouglu Tirana-Beograd- Moskva, zatim Moskva-Brisel-Vašington i celog niza drugih.

Upravo narasle unutrašnje protivurečnosti u Srbiji, zajedno sa prelazom balkanske politike zapadnih država u drugoj polovini devedesetih godina na novi, “regionalni” nivo (posle regulisanja pitanja Hrvatske i Bosne i Hercegovine po njihovim receptima) preveli su kosmetsko pitanje u njen današnji status. Sa ove tačke gledišta, stvarni status Kosmeta tokom protekle decenije i po, trpeo je permanentne i ozbiljne promene. Ova činjenica zaista daje određeno opravdanje u smislu tretiranja pokrajine kao “posebne teritorije” koja se istovremeno nalazi u nadležnosti vlasti u Beogradu, Prištini, a takođe i institucijama UN i EU. Tako da je određena logika u rasuđivanju Ivice Dačića, nesumnjivo prisutna.

Koliko su opravdane nade šefa srpskog kabineta na promenu današnje situacije na Kosmetu i oko njega, u ugodnom za Srbiju smislu? Po svemu sudeći premijer i dalje ostaje talac sopstvene ideje o podeli Kosmeta na srpski i albanski deo. Međutim, realizacija ovog scenarija zahteva dva ključna uslova. Kao prvo – oštro aktiviranje etničkih faktora na Balkanu (kao što su srpski i albanski) koji bi naterali međunarodnu zajednicu da ponovo počne pregovore o balkanskim problemima. A drugo – geopolitička zainteresovanost ili bar spremnost geopolitičkih sila na nove granice u regionu.

Da li gore navedene okolnosti postoje i u današnjoj situaciji oko Kosmeta? Ako izuzmemo delovanje očigledne aktivizacije albanskog faktora, sve ostalo ne možemo ubedljivo obeležiti. U svakom slučaju, u takvom stepenu koji bi dozvolio da se prognozira narastajuća promena pozicije Zapada po pitanju Kosmeta. Pobeda demohrišćana Angele Merkel na sveopštim izborima koji su u Nemačkoj održani 22. septembra , nagoveštava još jače zaoštravanje pozicije Berlina po pitanju srpskog zahteva za prijem u EU. Štaviše, ova pozicija kao da zadobija sve veću podršku Londona. Tako da Realpolitika još uvek ne igra na strani Srbije…

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *