Posle budućnosti

Posle budućnosti

3 jula 2014

TurlakovSlikaPiše: Slobodan Turlakov

Ko god je gledao ruski dokumentarni film, na  kanalu „Palma plus“, o novom klimatskom oružju, sa svim onim što on može u rušenju gradova i ubijanju čitavih naroda, susreo se sa stravom i užasom,  koje to oružje, možda i u skoroj budućnosti, donosi sa ciljem da u potpunosti izmeni čitavu zemljinu kuglu, po želji i potrebi njenih vladara, dakle – Amerike! Dovoljno je čuti da se sa jednog mesta  mogu izazvati padavine sa poplavama, prema kojima su one biblijske – dečja igračka, ili pak orkanski meteži koji sve nose ispred sebe, ili, pak, promena temperature vazduha od plus 60 do minus 50, na bilo kom delu zemljinog šara, gde će u prvom slučaju izazvati nepregledne požare, čijem je plamu sve podložno, a u drugom, sve će se  pretvoriti u ledeni beskraj… pa da se shvati da je to „oružje“ nešto protiv čega nema borbe, ni otpora, ali i da je ono ideal nastojanja da se sve uništi i sve pobije, što je komisija Trilaterale, ta svetska vlada sastavljena od najmalignijih bogataša, proglasila za svoj cilj, kako bi smanjila ljudstvo koje čini čovečanstvo, koje se naglo povećava, pogotovu u afro-azijskom prostoru, daleko više no što produktivni napori mogu da podnesu. Hteli su tu svoju „humanitarnu nameru“ da ostvare nizom lokalnih ratova, širenjem ubitačnih zaraza, kao što se mislilo da će biti Sida, i na kraju su, koristeći se izumima Nikole Tesle, stvorili rečeno klimatsko oružje, koje je nezamislivi vrhunac u postizanju njihovih namera.

Doduše, naučni  potencijali postaju sve više razgranati, pa su mogućnosti mnogih država narasli i narastaju, tako da već danas ima mnogo njih sa atomskim naoružanjem, pa će možda i tajna  klimatskog oružja biti kraćeg veka, što bi značilo da će se sadašnji posednici tog oružja možda požuriti u uništenju nepoželjnog im sveta. Drugim rečima, ono što je budućnost, može postati  i sadašnjost.

Kad to kažemo, mi ne mislimo samo na mogućnost skorijeg otkrovenja tajne klimatskog oružja, već, u prvom redu, na ubrzanije upotrebljavanje tog oružja, u raznim vidovima njegove moći…

Nije mali broj naših ljudi koji veruju da katastrofalne poplave koje su zahvatile centralnu Srbiju, posledica prirodnih nepogoda. Doduše, ima razloga da se veruje da su one  posledica i našeg nemara, zapuštenost nasipa, nedostatak oruđa za odbranu, nemanja čak ni sirena za najavu i objavu opasnosti,  te i najave nekih institucija o mogućnosti  velikih poplava, u kod lokalnih vlasti, nisu shvaćene ozbiljno, već se sve prepustilo slučaju, koji je bio katastrofalan. Za taj deo odgovornosti i krivice, još nema ni nagoveštaja da će biti istražene i procesuirane. Naravno, vlast u Beogradu štiti svoje kadrove po tim opštinama, i sve se svodi na procenu štete i u prikupljanju i deljenju pomoći postradalim.

U celom ovom tragičnom zamešateljstvu, koje će trajati ko zna koliko dugo, jer su posledice zaista velike i za vrednije i preduzimljivije ljude no što smo mi, ima i nečeg glupavo smešnog. Naime, oni koji su hteli dobrovoljno da pomognu na raščišćavanju svakojakih ruševina, zvanično su nazvani – volonterima! Što je dokaz da oni koji su ih tako nazvali i ne znaju ko su to i šta su volonteri, tj, neka vrsta besplatnih poslenika, koji time konkurišu za stalno radno mesto!

U pogledu korišćenja rečenog klimatskog oružja, veoma je simptomstično da je i Bugarsku zahvatila katastrofalna poplava u reonu Varne, kao i Republiku Srpsku u celini, dakle, pravoslavne naseobine, što  podseća na izjavu Karla Bilta, švedskog ministra inostranih poslova, koji kaže kako je pravoslavlje  opasnije po evropske vrednosti od islamskog fundamentalizma! Ako je to saglasno sa upotrebom rečenog oružja, ostaje da vidimo da li će njegova upotreba da se ustremi i na Rumuniju, ili je prvo odabran teren slovenskih zemalja.

No, bilo kako bilo, mi smo grdno nastradali od tih poplava, koje su možda odabrane da se sruče na nas, jer se znalo da smo mi nespremni i tragično ranjivi, pa bi i u slučaju da sve to pripišemo, po dr. Abramoviću, vanprirodnim silama, moglo shvatati i kao opomena, u aktuelnoj situaciji, oko sankcija Rusiji zbog Ukrajine. Jer, Crna Gora je izuzeta od ovog opominjućeg talasa, već i zbog toga što su oni uveli rečene sankcije. Ko zna?

Međutim, iako je već prošlo mesec dana od vrhunca poplava i njenih posledica, nikako da se stavi na dnevni red Narodne Skupštine, pitanje poplava i odgovornost onih koji su, po službenoj dužnosti,  morali  da brinu  o preventivnim poslovima i obavezama u tom pogledu, na čelu sa predsednikom Vlade (Dačića) koji je kao takav i predsednik republičkog Štaba za odbranu od elementarnih nepogoda. A sem njega, još koliko drugih, od Velje Ilića, do lokalnih vlasti! Po svemu sudeći, sve će proći kao da se nšta nije dogodilo, pa su zato iskrsle neke afere, da bi zaokupile i medije i publiku.

Najpre plagijat doktorske teze ministra Stefanovića, a potom lažno prijavljeni londonski doktorat šefa Megatrenda, Miće Jovanovića, pa  divljanje premijerovog maloletnog sina (koji nije Marko, jer ni njegov tata nije Slobodan Milošević!), u cik zore, na nekom splavu, i kao vrhunac smena policijskih generala, šefova policijskih uprava, što je bila prilika  bivšeg prosrpskog predsednika Republike za obračun sa svojim i Vučićevim ministrom policije, koji se, kao i u svim drugim stvarima, ne samo MUP-a, pravio nevešt, tvrdeći, čak javno „Ja nisam upravljao policijom, jer mi nisu dali,  A nisam mogao da smenim šefove u policiji,  jer o tome odlučuje Vlada  a u njoj za to nije postojala politička volja, i tako je bilo od početka do kraja“.

Prosto – fantazija!

Ako je tako bilo „od početka do kraja“, u ovaj „početak“ – pune četiri godine! – spada učešće u Tadićevoj Vladi, a u ovaj „kraj“, – dve godine  u Vučićevoj. Ako za vreme Tadića nije smenom policajaca, kako kaže, hteo da remeti strateški sporazum DS-a i SPS-a, ko mu je smetao u Vučićeve godine?!

Doduše, imao je ko da smeta. Pok. Miki Rakić, koji se tu skoro „prestavio“, sa kojim je Vučić bio u velikom prijateljstvu, a taj Rakić je bio  Bog i batina u Tadićevo vreme, kao šef njegovog Kabineta, pa je tako vladao svim ministarstvima, pa tako i Dačićevim MUP-om. E, taj, Rakić je sve do svoje smrti bio glavni Vučićev savetnik, bar što se policije tiče, pa prema tome… dabome. Jer bez Rakića, ne bi bilo ni SNS-a! To treba ceniti i poštovati! I Vučić je izdašno poštovao i slušao.

Ali, i u jednom i u drugom slučaju, postojala je – ostavka, čime bi se Dačić omilio narodu, pokazujući mu da u vlasti ima i ljudi od karaktera! Što je, naravno, tačno. Ali je tačno, da Dačić nije bio ministar samo zbog sebe, već i zbog tolikih espeesovca na rukovodećim mestima u javnim preduzećima, (još od Koštunice!),  koje su, ne samo zbog nesposobnosti, već i zbog materijalne i finansijske koristi i potrebe SPS (t) –a, doveli do propasti! Trebalo je taj ešalon zaštititi! A to je mogao samo šef MUP-a. Dakle, Dačić.

I ko bi znao kako i zašto, možda i zato da bi se zaštitio Nebojša Stefanović koji je pokrenuo pitanje  ne samo smene policajaca, već i zbog istrage – kako je radio MUP u celini, što je, naravno, Dačića stavljalo na tapet, ali pružilo i priliku Zorani Mihajlović, da podseti Dačića, da ga je ona javno opominjala da se povede za primerom Vučića, i da da ostavku  u MUP-u, jer je odveć teško za jednog čoveka da bude i ministar, i to MUP-a, i premijer u isto vreme, što je Dačić odlučno odbijao,  izjavljujući da mu takva misao ne pada na pamet!

I kad su ga sada na to sve opomenuli, on se baca na Zoranu, koja, kako Dačić kaže,  pokušava „da se preko njega, vrati na političku scenu,  sa temama koje više nisu aktuelne“?

Naravno, o tome da li su te teme aktuelne ili nisu, odlučiće Vučić, jer je njemu još uvek u pameti, koliko mu je Zorana pomogla u njegovoj popularnosti, koji je resor hvaljenja Vučića, sada preuzela  Joksimovićka, ministar bez portfelja, zadužena za evropske integracije.

Mi smo već istakli mogućnost da je pitanje plagijata  Nebojšinog doktorata, pokrenuto i od samog Dačića, kako bi  ga skinuo sa mesta ministra MUP-a, ali je u tom zamahu povukao mačka za rep i Mića Jovanović, kao rektor Megatrenda a i Nebojšin mentor, ali i lični Dačićev prijatelj,  da je, siromah, nestao za nekoliko dana iz medija i javnog mnenja.

Tom se ne treba čuditi. Dačić ima samo jednu ličnost do koje mu je jedino stalo, a to je on  sam, sa svojom karijerom. Kako je prošao Mića, tako je prošao i Banana, koji je takođe bio Dačićev kućni prijatelj, a i Lazarević kao   šef njegovog kabineta, što će i jedno i drugo dobiti, nadajmo se, svoj epilog na Šarićevom suđenju, ako se ono uopšte i dovrši.

Mnogo toga se dešava ovih dana u Srbiji, među kojim dešavanjima je najznačnija poseta ruskog ministra inostranih dela, Lavrova. Međutim, i tu ima nešto što nas zbunjuje.

Naime, među Rusima postoje pet sjajnih političkih pisaca, svi doktori nauka, neki i profesori univerziteta, ali svi zaposleni u naučnim  institutima, i svi oni pišu nam i poručuju, potpuno dokumentovano, da nema šta da tražimo u EU, jer je ona ekonomski na izdisaju, a onda ministar Lavrov na polasku izjavljuje, da „poštuje pregovore o pristupanju Srbije Evropskoj uniji“! Šta više, da „Razume Srbiju“.

Dva dana kasnije saznaje se da je Dinkić postao jedan od direktora ruske Zverbanke , za ovaj deo Evrope!

Zna se šta je sve Dinkić radio protiv „Južnog toka“, kao i protiv ruske  kupovine „Nafta gasa“, uostalom i u rasprodaji srpske privrede, pa samim tim i stvaranju grdne nezaposlenosti…i sad kao nagrada za zasluge protiv svoga naroda , pa samim tim i ruskog, direktor ruske banke!

Teško je to razumeti, i mi ne krijemo da sve to ne razumemo!

Među posetiocima Srbije, tj. kao  lični Vučićev gost, našao se i bivši engleski premijer, Toni Bler, koga je Srbija zapamtila kao upornog zagovornika njenog bombardovanja 1999! Došao je, kako je rečeno, tajno, ali je ipak izjavljeno da će biti aktivni zagovornik u što bržem primanju Srbije u EU. I kao takav dobro došao je Vučiću i njegovom  prioritetu prema EU, ali ne i Srbima, što bi on, i ne samo on, već jednom trebalo da utuvi u svojoj nadobudnoj glavi.

Dana 24. juna Vučić je izjavio da nudi  „svakojaku pomoć Pajtiću“, koga su do pre nekoliko dana, bez pardona,  olajavali, kao upropastitelja Vojvodine, u ličnu korist.

Peta dana kasnije, 29.juna, taj Pajtić poručuje tom SNS –u:

„Pre evropske, stvorite ‘srpsku Srbiju’, koja će biti  poštena i pravedna.  Otvorite javnu raspravu  o suštinskim ciljevima Srbije“

Treba li da kažemo, da je od 5.oktobra Pajtić prvi i jedini političar na vlasti koji je izgovorio:

„SRPSKA SRBIJA!“

Hvala mu.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *