После десет година

Posle deset godina

22 februara 2018

Piše: Čedomir Antić

U subotu, 17. februara 2018. navršilo se deset godina od jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije. Kakav je bilans naše deceniju duge borbe protiv međunarodnog priznanja i uključivanja ove pokrajine Srbije u međunarodnu zajednicu?

Republika Srbija je propustila da tokom osam godina, od 1989. do 1997. integriše Kosovo i Metohiju u svoj sastav. Autonomija iz 1974. nije ukinuta, već je u skladu sa tim ustavom SR Srbije umanjena. Albanci su uglavnom napustili ustanove i počeli da bojkotuju državu. Miloševićev režim nije učinio ništa da to stanje promeni, već je naprotiv koristio Kosovo kako bi „okamenio“ državu Srbiju. Svaka promena tumačena je kao ugrožavanje ustavnog položaja Kosova u Srbiji. Miloševiću nije padalo napamet da izvrši rehabilitaciju, denacionalizaciju, restituciju i sprovede privatizaciju. Tako bi uključio pokrajinu u naše društvo, a bar deo uticajnih i bogatih Albanca vezao za Srbiju. Pitanje mogućeg članstva naše države u NATO-u (u vreme kada su ruski ministri razmatrali stupanje Moskve u ovaj savez), smatrao irelevantnim. EU mu se činila dalekom… Albanski separatisti su za dve godine od Hodžinih agenata i marksista-lenjinista postali „liberalni-demokrati“ i ljubitelji Džordža Buša Starijeg. Umesto da među Albancima stvara Srbiji odanu elitu, da finansira građansku opciju, sekularne i feminističke organizacije, Milošević se protiv takvih tromo i nespretno borio u Beogradu. Korumpirao je srpske vođe na KiM, krao izbore uz pomoć manipulacija albanskim bojkotom i čekao… Dočekali smo zajedno: sankcije zbog KiM i albanski ustanak koji je Milošević prvo ignorisao, a potom čas brutalno gušio, čas nepromišljeno popuštao… Konačno, Srbija je izolovana i ostavljena od celog sveta, bila napadnuta od strane NATO-a. I tada, kada je već pošao tim putem, trebalo je da ide do kraja. Da pokaže NATO-u kako se brani srpska država, režim je u ključnom času popustio i dozvolio okupaciju pokrajine i postepeno stvaranje albanske paradržave.

DOS je 2000. nasledio okupiranu pokrajinu, koja je samo formalno bila u sastavu Srbije. Naša država je praktično bankrotirala i suočila se sa energetskim kolapsom zbog čega je postala još podložnija ucenama. Pritom, deo vođa DOS-a bili su karijeristi i lopovi, a pojedini su mrzeli Srbiju i njen narod. Ipak, DOS je nastavio da insistira na očuvanju formalnog suvereniteta Srbije nad Kosovom i Metohijom. U sporazumu sa svim nacionalnim ustanovama, uključujući SPC, prihvaćeno je da Srbi uđu privremene institucije Kosova. Naše vlasti su zahtevale da bude poštovano međunarodno pravo i garantovan suverenitet Srbije, branili su i ostatke prisustva države u pokrajini. Proces je bio mukotrpan. Beograd je bio slab, podeljen, nesamostalan i, tokom ključnih šest godina (od 2001. do 2006.), lišen podrške neke od Velikih sila. Veći deo vođa DOS-a verovao je da je Srbija slaba za aktivnu politiku, nije želeo da ispašta zbog grešaka prethodnog režima i zato su se čvrsto držali forme. Kada je posle pogroma nad srpskim narodom iz 2004. Narodna skupština pod pritiskom događaja usvojila Zakon o decentralizaciji i kantonizaciji pokrajine tiha većina, predvođena tadašnjim premijerom Koštunicom, zanemarila je ovaj zakon da ne bi podsticala ideju podelu Kosova i Metohije, a time otcepljenje dela pokrajine. Najmalobrojniji među liderima Srbije podržavali su bezuslovnu nezavisnost Kosova pravdajući to interesima modernizacije zemlje. Tiha, ali nezanemarljiva manjina želela je istorijski sporazum i podelu Kosova, autonomiju za srpske enklave koje ostanu u albanskoj državi i suverenitet Srbije nad pet svetinja. Među njima je, u poslednjim mesecima svoje vlade, bio i Zoran Đinđić. On je rekao da Srbija ne može biti jedinstven slučaj, da ne želi da ispunjavajući standarde i učestvujući u izgradnji ustanova kosovskog eniteta „drugome stvori državu“. Tražio je podelu pokrajine i jednu balkansku konferenciju na kojoj bi bila rešena otvorena pitanja, kao što je status Republike Srpske. Nakon što je Đinđić ubijen, od svega što je radio, promenjena je samo ta njegova kosovska politika. Srbija je posle 2003. tražila bilo kakav status koji nije i formalna nezavisnost, šta god to značilo. Već četiri godine kasnije, SAD i EU su nametnule Ahtisarijev plan, koji je Kosovu davao punu nezavisnost i mesto u UN, Srbima na KiM omogućena su veća samoupravna prava u opštinama, bez autonomnog statusa. Kao „kompromis“, reč „nezavisnost“ nije spominjana u dokumentima. Ruska Federacija je sprečila prihvatanje Ahtisarijevog plana na Savetu bezbednosti UN, ali su SAD i saveznici podstakli Kosovo da 2008. proglasi nezavisnost.

Posle deset godina Kosovo je priznalo, kažu, 113 od 193 članica UN (reč je o 58,5%) i 23 od 28 članica EU (85%). Kosovo priznaju svi susedi osim Srbije. U Srbiji su zbog tvrdog stava prema pregovorima o Kosovu pale dve vlade (narodnom voljom!). Svaka sledeća je u pregovorima zauzimala mekši stav. Tadićeva vlada prihvatila je prenos pregovora sa UN na EU, ali je za to imala i podršku novonastale SNS. Međunarodni sud UN dao je mišljenje da je proglašenje nezavisnosti u skadu sa međunarodnim pravom. Srbija je ušla u pregovore sa Kosovom i osim pitanja naziva Kosova u međunarodnim dokumentima koji se tiču Srbije (upotreba zvezdice posle naziva) ništa nije postigla. Tadićeva vlada je izgubila podršku SAD i EU zato što nije dozvoljavala bezuslovno uključivanje Srbima naseljenog Severog Kosova u albansku paradržavu. Dačićeva i Vučićeva vlada su naprotiv sve prihvatile. U zamenu za praznu Zajednicu srpskih opština (koja nema ovlašćenja izvan opštinskih koja je prihvatao Ahtisarijev plan!), Srbija je tokom briselskih pregovora predala policijsku i pravosudnu vlast na Severu. Srpski poslanici ne samo da su ušli u ustanove kosovske države, već po nalogu iz Beograda glasaju za Tačija kao predsednika i Haradinaja kao premijera.

Sa izuzetkom UN i pojedinih njenih ustanova (kao što su UNESKO i INTERPOL), Kosovo je ušlo u sve međuvladine i međunarodne orgnizacije u koje je želelo. Kao „Republjik Kosova“ članica je u deset a posmatrač u jednoj međunarodnoj međuvladinoj organizaciji. Kandidovala se u četiri. Posredstvom UNMIK-a ili uz zvezdicu ispred imena je član šest, a posmatrač u jednoj organizaciji. Od ukupno dvadesetdve spomenute organizacije Kosovo je u čak šesanest ušlo pod vladama Aleksandra Vučića i Ivice Dačića! Sada očekujemo „međudržavni ugovor“ kojim bi Srbija – u zamenu za Zajednicu srpskih opština koja neće postati ni deo Ustava „Republjik Kosova“ i ne uživa političku autonomiju – omogućila Kosovu punu nezavisnost. Naravno, ne treba sumnjati da će kao i 1999. opet biti pronađeno opravdanje, pa i nekakav razlog za slavlje(!) zato što je formalni „suverenitet Srbije očuvan“. Zaštitu Ruske Federacije, posebno posle proglašenja nezavisnosti Južne Osetije (Alanije) i Abhazije, te prisajedinjenja Krima, treba uzeti sasvim uslovno i vrlo pragmatično.

Aktivna alternativa postepenom prihvatanju nezavisnosti, kako to čini Vučićev režim, nije definisana. Jedina organizovana opozicija okupljena je oko nekoliko malih konzervativnih stranaka koje savetuju čekanje i mirovanje.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *