Posle ljudi subote, ljudi nedelje

Posle ljudi subote, ljudi nedelje

1 septembra 2014

zoran_cirjakovicPiše: Zoran Ćirjaković

Verski lideri iračkih i sirijskih hrišćana poslednjih dana govore o „humanitarnoj, kulturalnoj i istorijskoj katastrofi”. Ali velika tragedija njihovih zajednica predstavlja kulminaciju višedecenijskog procesa. Štaviše, nije reč samo o Iraku i Siriji gde pripadnici „Islamske države” nastavljaju brutalno „versko čišćenje”.

Za brojne posmatrače pravo pitanje odavno nije da li će hrišćani nestati s Bliskog istoka, već kada će se to desiti. Pre jednog veka činili su petinu stanovništva – danas ih je samo pet odsto. Iako najokrutnija, „Islamska država” nije jedini veliki neprijatelj njihovog opstanka.

Najmoćnija hrišćanska država na svetu je, napavši Irak 2003. godine, okinula seriju krvavih događaja koji su kulminirali ovog avgusta. Opsednut krajem sveta i Hristovim „drugim dolaskom”, predsednik Džordž Buš, „ponovo rođeni”, jevanđelistički hrišćanin, ignorisao je sasvim predvidive posledice po hrišćane u Egiptu, Siriji, Libanu, Iraku, Palestini i Izraelu.

Iako nisu izloženi nasilju s kakvim se suočavaju manjine na severu Iraka, hrišćani napuštaju Svetu zemlju pritisnuti ekonomskim teškoćama, stalnim rastom islamskog ekstremizma i izraelskom okupacijom koja diskriminiše sve Palestince bez obzira na to koje su veroispovesti.

U Vitlejemu, koji leži na okupiranoj Zapadnoj obali, hrišćani su pre četvrt veka bili većina. Danas čine oko 15 odsto stanovništva. Visoki zid, koji je Izrael napravio da bi zaustavio „palestinske teroriste”, od 2003. godine okružuje Hristov grad i stanovnici ga opisuju kao „zatvor na otvorenom”. Putovanje do desetak kilometara udaljenog Jerusalima zahteva dozvolu, na koju se često čeka nedeljama, i sate čekanja na izraelskom kontrolnom punktu.

U Palestini je etnički, arapski identitet i dalje snažniji od verskog. Saznanje da za svoje nevolje hrišćani ne krive islamiste već Izrael, kao i da traže bojkot izraelskih proizvoda, izazvalo je šok u SAD kada je Si-Bi-Es pre dve godine gledanu emisiju „60 minuta” posvetio razlozima zašto su pripadnici najstarije hrišćanske zajednice postali „nevidljivi ljudi uklešteni između rastuće muslimanske većine i bujajućih izraelskih naselja”.

U Jerusalimu, gradu sa oko 800.000 stanovnika, danas živi samo deset hiljada palestinskih hrišćana. Mnogi planiraju da odu i njihove vođe sve češće upozoravaju da Jerusalim uskoro može postati „hrišćanski Diznilend” ili „duhovni zabavni park”, kolekcija spomenika okamenjene hrišćanske prošlosti u gradu-muzeju koji vernici rado posećuju, ali u kome ne žive.

Arapski hrišćani su 1922. godine bili najbrojnija zajednica u Jerusalimu. Danas je mnogo verovatnije da ćete na ulicama Svetog grada nabasati na neku od sve brojnijih filipinskih kućnih pomoćnica i dadilja nego na nekog od hrišćanskih starosedelaca. Iako imaju privremene dozvole boravka ili su tu ilegalno, filipinski gastarbajteri su postali najbrojnija hrišćanska zajednica u kolevci hrišćanstva.

Za Buša i moćne američke „hrišćanske cioniste”, koji su podržali fatalnu invaziju Iraka, Sveta zemlja je predstavljala poprište odlučujuće bitke sa snagama antihrista i lokalni hrišćani ih uopšte nisu zanimali. Oni postojanje Izraela tumače kao znak da će konačni obračun uskoro početi a politiku uglavnom doživljaju kao sredstvo pomoću koga mogu da „ubrzaju Armagedon” i povratak Isusa koji nestrpljivo očekuju.

Jedino što su uspeli da dramatično ubrzaju jeste tihi egzodus hrišćana. Endru Vajt, anglikanski sveštenik koji je pre rušenja Sadamovog režima postao vikar crkve Svetog Đorđa u Bagdadu, upozoravao je još 2007. godine da situacija nikada u istoriji nije bila gora i da su u gradu ostali samo oni koji su „suviše stari, suviše bolesni ili suviše siromašni da bi bežali”.

Vajt je prošle nedelje u intervjuu Bi-Bi-Siju zatražio evakuaciju 20–30.000 iračkih hrišćana u Veliku Britaniju gde bi se o njima brinule lokalne crkve. „Gardijan” je predlog nazvao „skoro arhaičnim u svojoj plemenitosti”, neki kolumnisti su tim povodom podsetili da Britanija nema samo moralnu odgovornost za drastično povećane patnje manjina na Bliskom istoku – i to je bilo sve.

Profesor Frank Salameh s Bostonskog koledža piše da su autohtoni hrišćani decenijama posmatrani kao Indijanci Bliskog istoka, „primitivci koji nose krst”, ljudi čija stradanja i muke ne zaslužuju čak ni tekstić na poslednjim stranama uticajnih novina. Iako ih islamisti smatraju trojanskim konjima, marionetama i pionima Zapada, Zapad ignoriše njihovu patnju – previše su religiozni za egocentrične liberale, a suviše su strani za etnocentrične konzervativce.

Ali u tragičnoj priči o sve bržem odumiranju hrišćanskih zajednica nije reč samo o religiji i brojnim ličnim lomovima i dramama. Njihov nestanak značio bi i smrt sekularizma u arapskom svetu. Ne treba zaboraviti da su u nastanku stranaka sekularnih nacionalista, kakve su bile velike socijalističke partije u Siriji i Iraku, ključnu ulogu imali arapski hrišćani. Vilijam Dalrimpl, slavni putopisac koji se seća Bliskog istoka kakav je nekada bio, podseća da bi bez njihovog kulturalnog i političkog uticaja reči Arapin i musliman odavno postale sinonimi.

Teško je danas biti optimista. Više nema dobrih opcija. „Forin afers” je upozorio Obaminu administraciju na neželjene posledice novih vazdušnih udara u Iraku i istakao da će pripadnici ranjivih manjina ostati obeleženi žigom američkog favorizovanja. „Spasavanje pomoću američkog oružja danas ugroziće njihov status sutra – ne samo u očima militantnih boraca koji im sada režu grkljane.”

I ovaj uticajni magazin konstatuje da je budućnost manjinskih zajednica mračna, ali podseća da to ne treba posmatrati isključivo u kontekstu najnovijih avantura umorne supersile. „Evolucija moderne bliskoistočne politike” sugeriše da ona ne bi bila mnogo svetlija ni da nije bilo novog talasa američkih bombi i raketa koje su predstavljene kao spasilačke.

Sve je manje prostora za različitost u sve homogenijem arapskom svetu. U gradovima su se pojavili grafiti „Prvo ljudi subote, zatim ljudi nedelje”. „Ljudi subote” su Jevreji koji su pre šest decenija, posle nastanka Izraela, praktično nestali iz arapskih zemlja. Procenjuje se da su na kraju Prvog svetskog rata Jevreji činili trećinu stanovništva Bagdada – 2011. godine ih je bilo samo sedam. „Ljudi nedelje” su hrišćani – njihov egzodus bi značio da ostaju samo muslimanski vernici koji praznuju petkom.

Nažalost, raširio se osećaj da je gotovo i da se mora ići. Čak i u Libanu, gde živi jedina politički i ekonomski snažna hrišćanska zajednica na Bliskom istoku, više od polovine maronita razmišlja o odlasku. Čini se da je kasno za velike promene koje bi mogle da preokrenu tok ružne istorije u čijem pisanju nisu učestvovali arapski hrišćani. Njihove stare zajednice se, zaključuje profesor Salameh, „polako gegaju ka izumiranju u žalosnoj anonimnosti i zaboravu”.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *