Posle neuspeha „demokratskog“ eksperimenta u Egiptu, Amerika će isto probati i u Turskoj

Posle neuspeha „demokratskog“ eksperimenta u Egiptu, Amerika će isto probati i u Turskoj

9 jula 2013

egyptPiše: Siniša Ljepojević

Američki eksperiment poznat kao „Arapsko proleće“ je, za sada, doživeo politički neuspeh u Egiptu. Amerika i Zapad, međutim, ne odustaju i ne žele da priznaju neuspeh svog eksperimenta. Amerika i njeni zapadni sateliti ne odustaju od direktne kontrole u arapskim zemljama, čak, kao u Egiptu, i kada se uradi sve što vašingtonska administracija želi i planira, a cena toga i bilo kakva perspektiva miliona ljudi uopšte nije važna.

Zvanična verzija je da, uprkos proglašenoj uspešnoj demokratskoj revoluciji pre dve godine, Egipat mora da poštuje narodnu volju iskazanu na ulici, izgleda samo na ulici, i da se takva u osnovi nasilna smena vlasti proglašava demokratijom, demokratskom tranzicijom. Vojni drzavni udar u Egiptu je čak proglašen „demokratskim udarom“. Sada je, manje više, jasno šta se dogodilo, ali trebalo bi baciti svetlo na ključne igrače u toj drami. Tu su dva ključna igrača – Muslimanska braća (ili bratstvo) i mreža nevladinih organizacija okupljenih u pokret Tamarod.

Muslimanska braća su, uprkos islamskoj definiciji, od samog početka bili ključni instrument Zapada. Taj pokret su 1928. godine osnovali Britanci kako bi se sa pozicija islama borili protiv sve jačih sekularnih pokreta koji su bili borci za nezavisnost Egipta. Od tada do danas Muslimanska braća su, u stvari, pod direktnom kontrolom pre svega Velike Britanije a potom Amerike kao finansijera. Kada je pukovnik Gamal Abdel Naser kao sekularni lider izveo državni udar 1952. godine i zbacio monarhiju, Muslimanska braća su gotovo nestala. Naserova vlast se, znajući da su Muslimanska braća instrument Zapada i ustvari, ropstva, surovo obračunavala sa njihovim pripadnicima, i taj pokret je gotovo bio nestao. Do obnove dolazi negde krajem 70-tih i početkom 80-tih godina prošlog veka, kada su Britanija i Francuska došle na ideju da se oživi islamski pokret koji bi bio baza za mudžahedinske formacije koje bi se borile u Avganistanu protiv Sovjeta. Amerika je prihvatila tu ideju a logistiku su obezbedili Egipat i Saudijska Arabija. Kasnije dolazi do stvaranja ogranaka Muslimanske braće u svim islamskim pre svega arapskim zemljama a u različitim formama. Jedna od tih organizacija je i palestinski Hamas. Zvanično, proglašeni su za neprijatelje Zapada i zapadne civilizacije, a iza scene su živeli od zapadnih para i zapadnih klijenata, i bili ključni instrument zapadne politike, dok je Egipat bio baza i ideološki lider Muslimanske braće.

POVRATAK MUSLIMANSKE BRAĆE

S jedne strane, Zapad je dovodio svoje lidere, zvanična vlast je bila ključni američki saveznik a, s druge, Muslimanskoj braći je pristizao novac sa raznih strana. Njihova popularnost je naglo skočila u javnosti kada je u vreme predsednika Hosnija Mubaraka Egipat prihvatio šok terapiju MMF, čime je počela ovovremena ekonomska i socijalna kriza u toj zemlji. Kao paradržava, brzo su se nametnula Muslimanska braća sa svojom mrežom besplatne zdravstvene zaštite, ali bez čekanja u redu, prodavnica i niza socijalnih službi prikrivenih kroz mrežu islamskih humanitarnih organizacija. Muslimanska braća su tako za milione ljudi postali jedina nada i, zahvaljujući dobroj unutrašnjoj organizaciji, postali su prihvatljiva alternativa državi. Vremenom su postali najorganizovaniji i najmoćniji pokret u zemlji.

Mubarak je toga bio svestan i kad god je mogao „udarao“ je po Muslimanskoj braći, hapsio, trpao u zatvor i zabranjivao. Braća su, međutim, opstala kao rezervna varijanta Zapada. Ustvari, trebalo je da oni budu nosioci još jedne neobične ideje Zapada – tačnije Britanaca i Francuza a koju je Amerika prihvatila. Reč je takozvanoj islamskoj socijaldemokratiji, koja je trebalo da bude model za demokratiju u islamskim zemljama. I čas realizacije projekta je došao sa takozvanim „Arapskim prolećem“.

Drugi ključni igrač su nevladine organizacije, koje je Zapad odavno osnovao i finansirao. Tu je glavna organizacija Kefaja (Dosta je) osnovana još 2004. godine. Početnu popularnost u javnosti stekla je borbom za ustavne promene i ljudska prava, a ne zahtevima za rušenjem vlasti, to je došlo kasnije. Kefaja je bila ključni organizator pobune protiv Mubaraka 2011. godine, ali, kada je stvoren ambijent, njeni aktivisti su se povukli u senku i vodeću ulogu prepustili Muslimanskoj braći. Sada je ponovo aktivirana i u aprilu ove godine Kefaja menja ime u Tamarod (Pobuna). Lideri Kefaje, sada Tamaroda, kažu da su organizovani po modelu „Narandžaste revolucije“ u Ukrajini i pokreta Solidarnost u Poljskoj.

Sve je, dakle, jasno ali ostaje ipak pitanje zašto je srušen Morsi. To je u ovom času ključno jer državni udar ne znači i revoluciju, o kojoj govori Zapad. Ustvari, ni 2011. se u Egiptu nije desila revolucija, samo nasilno rušenje vlasti. Morsija su srušili isti oni koji su srušili i Mubaraka iako su Morsija donedavno slavili kao „prvog demokratskog predsednika Egipta“, kao „umerenog muslimana“, pripadnika Muslimanske braće i čoveka koji je školovan u Americi. Sve je, dakle, tu. Izgleda, međutim, da su Amerikanci i Zapad potcenili Morsija. Pogrešna procena. On jeste američki đak, ali problem je što oni koji su se školovali u Americi, dakle boravili dovoljno dugo, najbolje i znaju kakva je Amerika i u osnovi nisu baš oduševljeni i imaju izvesno podozrenje. Jedini izuzetak je predsednik Gruzije. Najvernije američke sluge su kursisti, a ne stvarni američki đaci. Uz to, pokazalo se da Muslimanska braća smatraju da su oni pobedili a ne Morsi, pa je on morao da sprovodi njihovu, a ne svoju politiku, što je oslabilo njegovu stvarnu moć.

Osnovna greška je, utisak je, to što su Morsi i lideri Muslimanske braće bili uvereni da je sada, kada su osvojili vlast u najmoćnijoj arapskoj zemlji, došao čas da oni sprovedu svoje, a ne američke planove. Morsi je imao ambiciju da stvori svoj blok među islamskim zemljama koji ne bi bio pod američkom kontrolom. Krenuo je tako pre svega u stvaranje bloka, savezništva sa Katarom i Turskom, čije su vlasti izuzetno bliske sa Muslimanskom braćom. Morsi je, znajući šta je MMF, odbacio novi kredit Fonda i za finansijsku podršku se obratio Kataru, Turskoj i Saudijskoj Arabiji. I dobio je tu pomoć.

SVI MORSIJEVI GRESI

Od Katara i Saudijske Arabije je dobio šest milijardi dolara, od Turske jednu milijardu a Libija, čija je vlast pod kontrolom Muslimanske braće, je dala dve milijarde dolara nekadašnjih Gadafijevih para. Stvaranje tog zasebnog bloka je protiv američkih interesa, a značilo bi ostamostaljivanje Muslimanske braće. To se nije moglo dozvoliti.

Odluka o smeni Morsija je donesena još pre nekoliko meseci kada su počele i pripreme. Slabljenje turskog premijera Erdogana je deo tih priprema, Potom je došla „naredba“ Amerike emiru Katara Hamadu bin Halifa al Taniju, čoveku veoma bliskom Muslimanskoj braći, da abdicira u korist svog sina Tamima. I, što je još važnije, ostavku je morao da podnese i dugogodišnji predsednik vlade i ministar spoljnih poslova Katara Hamad bin Jasim al Tani. Taj čovek je bio ključna ličnost Muslimanske braće i godinama najuticajniji u Kataru. Morsiju je očigledno bilo jasno šta mu se sprema, pa je onda pokušao da odobrovolji Ameriku. Zatvorio je ambasadu Sirije u Kairu, pozvao na vojnu intervenciju u toj zemlji i na kraju priznao Kosovo. Pristao je, takođe, i na američke zahteve da imenuje novu vojnu komandu i novi sastav Vrhovnog ustavnog suda. Da imenuje one koji su ga i skinuli sa vlasti i izvršili državni udar. Uz to, prihvatio je da Amerika u Egiptu rasporedi nekoliko hiljada svojih vojnika. Sve je to bilo suviše kasno i nedovoljno.

Morsi je morao da ode.Morsija i njegovu vlast je bilo relativno lako skinuti i još lakše probuditi energiju narodnog nezadovoljstva. Pokret Tamarod je za samo mesec dana uspeo da organizuje devet hiljada protesta širom Egipta. Morsi i njegovi su doveli Egipat do potpuno ekonomskog kolapsa i nisu uspeli da uspostave elementarni red u zemlji. Morsi je, uz pomoć koju je dobio za godinu dana potrošio i dvadeset milijardi dolara državnih rezervi, ali ništa nije pomoglo. U zemlji u kojoj ni jedan njen stanovnik, kako se govorilo, ne leže u krevet gladan za svega tri godine od „revolucije“ sada je 14 miliona gladnih. Nezaposlenost je porasla a među mladima od 15 do 29 godina starosti bez posla je njih 82 odsto. Sistem je srušen tokom „Arapskog proleća“ 2011. godine i tu nije bilo pomoći. I to su tipične američke „revolucije“: sadašnja Amerika može da ruši vlasti i sve finansira štampanim dolarima, ali nema snage niti želje da obnovi urušeno društvo.

Sada je očigledno sve jasno, pa se nameće pitanje šta dalje, šta će se dalje dešavati. Mnogi hroničari su skloni da veruju da je državni udar u Egiptu početak kraja takozvanog političkog islama. Sigurno je da će mnoge stvari sada biti drugačije, ali Zapad ne odustaje od političkog islama. To je veliki projekat na čijim temeljima se gradi američka politika u islamskim zemljama i zato je malo verovatno da će sa Egiptom biti i kraj političkog islama. Veruje se, takođe, da bi Amerika mogla nastaviti sa promenama vlasti u regionu koje je sama dovela. Pre svega se ukazuje na Tunis, gde egipatski Tamarod već ima svoj ogranak, a na vlasti je tamošnja filijala Muslimanske braće. Francuski predsednik Fransoa Oland je, međutim, odmah požurio i posetio Tunis dajući podršku aktuelnioj vlasti, pa nije izvesno šta će se dogoditi jer bi moglo doći do trgovine Amerike sa ključnim evropskim saveznicima.

ŠTA SU NAMERE ZAPADA

Očekuju se i promene u Turskoj, mada je to nešto komplikovaniji slučaj. Za razliku od Egipta i Tunisa, Turska ima funkcionalne državne institucije i nije raspadnuto društvo, pa bi sve to moglo mnogo teže da ide. Pre Turske nestabilnost bi mogla da izbije u Jordanu. Amerika, pod izgovorom rizika u Siriji, u toj zemlji već ima oko osam hiljada vojnika. Ima i očekivanja da bi moglo doći do promene politike i prema Siriji, ali to je malo verovatno. Bivši britanski šef diplomatije iskusni Daglas Herd kaže da je još uvek rano suditi o značaju onoga šta se desilo, pa tako i o posledicama. Možda će, smatra on, biti potrebno sačekati i nekoliko godina da bi se sagledale stvarne posledice ne samo rušenja Morsija nego i Mubaraka.

Ako bi za sagledavanje posledica trebalo sačekati, već sada je jasno šta bi mogle biti namere Zapada. Bivši britanski premijer Toni Bler – koji je postao neka vrsta glasnogovornika zapadne, pre svega američke, elite – pozdravio je državni udar u Egiptu jer, iako je, kako tvrdi, pobornik demokratije, „demokratski izabrana vlada ne znači po sebi i efektivnu vladu“. A, ako vlada ne uspe da uradi što se od nje očekuje, onda, kaže Bler, „narod ne želi da čeka naredne izbore“. U slučaju Egipta, smatra Bler, državni udar je opravdan jer je zemlja u haosu i ekonomskom kolapsu. Za one koji poznaju zapadnu tehnologiju Blerove poruke nagoveštavaju novi model u zapadnoj spoljnoj politici. To bi mogla biti jedina ozbiljna posledica eksperimenta u Egiptu. Prvo dođe MMF i svojim „reformama“ uništi ekonomiju zemlje, a to onda prati mreža nevladinih organizacija, koje koriste nezadovoljstvo javnosti i poniženja, što rezultira smenom vlasti. To je odranije poznato, a ono što je novo na primeru Egipta, kako to najavljuje Toni Bler, je pravo na nasilno rušenje vlasti jer „narod ne želi da čeka naredne izbore“.

Drugim rečima, instalira se pravo na državni udar jer demokratija ne može da reši sve probleme u društvu. Naravno, sve to važi ako je po volji Zapada, tačnije Amerike. Posle uvođenja prakse da međunarodna elita može da oduzme i privatnu imovinu, kao u slučaju Kipra, sada je na redu i nasilno rušenje demokratski izabranih vlasti koje nisu po volji Zapada, čak i u slučaju kada su došle na vlast po želji tog istog Zapada. To istovremeno znači da Zapad ruši dva osnovna stuba svojih društava, svetinju privatne svojine i demokratski izabrane vlasti.

To u ovom času tako izgleda. Teško je, međutim, racionalno suditi o pre svega američkoj politici. Ima tu mnogo centara moći, ne postoji jedna vlast, i ko zna kakve planove imaju ti centri i ko je tog dana uticajniji. Utoliko pre što je Egipat pokazao da su i Amerika i Zapad veoma nervozni, nemaju strpljenja, a nervoza je uvek znak slabosti.

Događaji postaju brži od zapadnih modela, a očigledno je da se Zapad sada oslanja na ulicu i da ulica na kraju diktira zapadnu politiku a to nije nikada izvesno na šta će na kraju da izađe. Za sada Amerika kontroliše i vlast i ulicu, i to će u dogledno vreme tako i da ostane jer ni jedna druga svetska sila nije još uvek zainteresovana da se meša u živote drugih ljudi i da nameće svoju volju. Iskusni Daglas Herd je zato verovatno u pravu, u dogledno vreme ne bi trebalo očekivati bilo kakve ozbiljnije promene iako se mnogo toga desilo i „narodni“ duh je pušten iz boce.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *