После уједињења

Posle ujedinjenja

20 novembra 2018

Piše: Čedomir Antić

Jedno od prvih pitanja koja se javljaju u vezi sa ovim odnosi se na budućnost Crne Gore. Da li će biti obnovljena njena nezavisnost ili će biti uključena u Srbiju?

Crnogorska politika, nikada previše postojana, od početka rata prevazišla je sebe dvoličnošću, pokazavši se izrazito neprijateljska prema saveznicima. Malo je sumnje da su kralj Nikola i njegovi ministri bili u neposrednoj vezi sa Austrijancima, i da nije bilo njihove izdaje neprijateljsko napredovanje preko novopazarskog sandžaka i Crne Gore moglo je naići na uspešniji otpor. Kraljzato, ne zaslužuje bilo kakve obzire od strane saveznika; a prema našem sudu posle takvog držanja njegova restauracija ili povratak bilo kog člana njegove porodice ko je bio deo ove izdaje nije poželjna, i zaista treba im se koliko je god moguće suprotstaviti.

Vaskrsnuće Crne Gore kao nezavisne države, pod drugim kraljem, trebalo bi pre svega da zavisi od želja samih Crnogoraca, ali treba imati na umu da takva država u svakom slučaju neće imati korisnu svrhu; ona ni u budućnosti, baš kao ni u prošlosti, ne bi mogla sama sebe da izdržava i bila bi zavisna od milosrđa Velikih sila. Zato je njeno uključivanje u Srbiju u celini vrlo poželjno.“

Upravo ste pročitali deo Pedžet-Tirelovog memoranduma završenog 7. avgusta 1916. godine, namenjenog potrebama britanske diplomatije (Forin ofisa). Čuva se u Britanskom nacionalnom arhivu, u fondu Forin ofisa u tomu dokumenata pod inventarskim brojem 371/2804. Plan sam u celini objavio pre dvanaest godina, u biografiji Ralfa Pedžeta. Autori – visoki funkcioner ministarstva spoljnih poslova (potomak i rođak britanskog oficira koji je nekada posetio Njegoša na Cetinju) i načelnik političkog obaveštajnog odeljenja u ministarstvu unutrašnjih poslova (Houm ofis) – nisu bili naklonjeni ni Srbiji ni Rusiji. Ovaj dokument je prvi britanski plan koji spominje stvaranje jugoslovenske države, a ne samo uvećane Srbije kao ratni ishod. Oba rana ratna plana – Pedžet-Tirelov memorandum i u isto vreme doneseni plan generala Robertsona koji zastupa tezu da Srbiju treba značajno uvećati – predviđali su da ukoliko Crna Gora bude obnovljena, Srbija bude jedina ili makar jedna od svega dve države sa kojom bi se graničila. Pedžet i Tirel predlagali su da Skadar zajedno sa delom albanskog primorja pripadne Srbiji, baš kao i Hercegovina uključujući jadransku obalu od prilaza Kotoru do Rta Ploče u blizini Šibenika. Kako bi ondašnja Crna Gora, u vreme kada nije bilo turizma, niti sedamdesetogodišnjih jugoslovenskih ulaganja u nju, uopšte uspela da se održi u takvim uslovima, veliko je i zauvek otvoreno pitanje.

Sa takvim stavom zvanična Britanija, uvek sumnjičava i prezriva prema Srbiji, došla je dve godine kasnije na stanovnište da treba da bude neutralna u vreme ujedinjenja. Time se ustvari stavila na stranu Srbije čija je vojska upravo gonila pobeđene vojske Centralnnih sila. Međutim, stari legalisti (koji su osvojili četvrtinu sveta i namestili da u Velikom ratu pogine tri puta više Škota nego što je trebalo sudeći prema udelu ovog naroda u stanovništvu Velike Britanije – početkom 18. veka učinili su da posle niza krvavih zavojevanja Škotska dođe u situaciju da sama zatraži uključivanje u zajedničku državu), nisu prihvatali revolucionarne skupštine i gušenja lojalističkih pobuna. Francuzi su nasuprot tome držali stranu Srbije i srpskog ujedinjenja. Samo su SAD, uprkos prvobitnoj nezainteresovanosti prema temi i otvorenom preziru prema kralju Nikoli, pokušavale da pomognu obnovu Crne Gore pod predratnim režimom.

Posle ujedinjenja od 1. decembra 1918. među saveznicima se vodila rasprava da li do takvog čina može doći pre odluke mirovne konferencije. Takva kritika upućivana je i drugim državama koje su pošle putem oslobođenja i ujedinjenja svojih sunarodnika. Jedan od tvoraca britanske spoljne politike Harold Nikolson napisao je, u vreme rasprave o tome da li će Crna Gora dobiti pravo da bude predstavljena na pripremanoj Mirovnoj konferenciji u Parizu, kako ne sumnja u želju većine naroda Crne Gore da se ujedini sa Srbijom i uključi u jugoslovensku državu, a Podgoričku skupštinu video je kao izraz te volje. Ukoliko saveznici ne prihvate njene odluke, predlagao je da u što kraćem roku bude sproveden plebiscit.

Kada je ispred izbegličke vlade kralja Nikole pred Većem desetorice govorio general Anto Gvozdenović, saveznici nisu bili nimalo impresionirani. Državni sekretar SAD Lansing kasnije je zapisao da je Gvozdenović „običan razbojnik“. Šef britanske diplomatije Balfur zamenio je generala za Jovana Plamenca, zabeleživši da je čovek koga su morali da slušaju „sposoban da proda bilo šta“. Alen Liper imao je utisak da je crnogorska delegacija iznosila argumente na neuverljiv način.

Zato nije mnogo čudno da su se saveznici odlučili da ne priznaju legitimitet bivšem kralju i njegovim pristalicama, čak ni toliko da bi im dozvolili da učestvuju u konferenciji koja je dala međunarodnu potvrdu uključivanju Crne Gore u Kraljevinu SHS.

Samo par reči u vezi sa drugom temom: nisam mogao da dođem u Crnu Goru prošle sedmice. Druge obaveze… Čuo sam da je vežba granične policije uspela i da je budnost na potrebnom nivou. Eto me, ali sigurno, za dve sedmice. Javiću tačno vreme.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *