Poslednji Evropljanin

Poslednji Evropljanin

14 decembra 2013

zeljko-cvijanovic-vPiše: Željko Cvijanović

Imao je Vladimir Putin i značajnijih i boljih govora od ovogodišnjeg obraćanja naciji, ali teško je setiti se njegovog nastupa čija se svaka rečenica, kao u ovom, mogla odnositi na Srbiju. Možda je zato i toliko skrivan po srpskim medijima jer ovde medijske elite ne vole da uznemiravaju naciju, posebno ne prihvatljivim alternativama. Zato je, umesto Putina, Srbima pušten američki ambasador Majkl Kirbi, koji je – sa puno takta čoveka koji vam je zapalio kuću i sad vas uči kako da spavate na klupi a da se ne probudite sa šarama na leđima – objasnio kako Vašington ohrabruje Srbiju da nauči da živi sa Kosovom kao sa susedom jer će joj to, kaže, pomoći da krene napred.

Rezimirajući najuspešniju spoljnopolitičku godinu Rusije od vremena hladnog rata, Putin je prvi put opisao Rusiju kao savremenu protivtežu globalnom vođstvu SAD, koje podrazumeva mešanje i u spoljnju i unutrašnju, čak i u društvenu politiku zemalja iz tog korpusa. Rusija danas, prema Putinu – svetskom lideru koncepta nacionalne države – ima i regionalnu i globalnu ulogu, koju neće koristiti za nametanje svojih pogleda i interesa drugima. Otuda je Putinova manifestacija snage – uz stajanje na stranu međunarodnog prava, nacionalnih suvereniteta, nezavisnosti i, kako je rekao, jedinstvenosti svakog naroda – zapravo ključni stav rađajuće ruske meke moći u 21. veku. Privlačnost tog stava vrlo je jednostavna: on razrešava najveće pitanje malih i srednjih zemalja, za koje se verovalo da je nerešivo – kako imati moćnog partnera i zaštitnika, a zadržati sopstvenu slobodu.

DVA LICA BRISELA

Danas tu Putinovu tezu na vrlo dramatičan način proverava Ukrajina, čijim je prozapadnim medijima, koji pišu o skorom pojavljivanju ruskih tenkova na ulicama Kijeva, već sad mnogo komplikovanije da pišu o zapadnom blagostanju nego da šire strah i antirusku paranoju. Viktoru Janukoviču je zato potrebno mnogo takta i mudrosti jer je opasnost za Ukrajinu velika. On veoma dobro zna da sa Zapada nikakve pare u Ukrajinu neće doći jer tih para nema, ali jednako zna da je oružje kojim raspolaže Zapad dovoljno jeftino i dovoljno efikasno da preko jake pete kolone u zemlji poseje decenijsko zlo. Zato njegov ples na Zapadu ne prestaje u nastojanju da otupi oštricu Majdana, koji danas, po svoj prilici, više ne može da ga svrgne, ali još uvek može da dodatno polarizuje naciju i umanji rezultat procesa koji se događaju.

Za Srbiju su otuda značajna dva ne tako nova lica Brisela, koja se u punom formatu pokazuju u Kijevu, i svakako će u budućim odnosima sa Beogradom dominirati. Prvo, odavno se više u Srbiji, čak ni među medicinskim primercima evroentuzijasta, ne govori ni o kakvim briselskim parama, ni onim političkim ni o investicijama. A što je manje priče o parama, to će se EU u Beogradu biše pojavljivati sa svojim pretećim licem sile, koja više nema snage da bi u Srbiji bilo šta učinila boljim nego što jeste, ali ima sasvim dovoljno da ovde mnogo toga učini gorim nego što je. Neće Srbija otuda morati samo da odgovori na britansko-nemački non paper, kojim se imaju uspostaviti dobrosusedski odnosi sa Kosovom, nego će morati da pristane na to da se u poglavljima za pregovore pojavi i Južni tok. Šta to znači?

Brisel nije morao da pročita Putinovo godišnje obraćanje naciji da bi razumeo da je Moskva malim i srednjim zemljama ponudila veoma prihvatljivu formu partnerstva, ubacujući u njihove političke kalkulacije dragocenu ideju o alternativi. Briselu je to bilo jasno onog momenta kada je gasovod kroz Srbiju postao više od prazne političke priče. Rečju, apsolutna kontrola Brisela nad Beogradom prestaje da bude moguća i pre nego što ruski gas proteče Srbijom, biće sasvim dovoljno da gradnja uđe u ozbiljnu fazu. I zato Kosovo više neće biti jedini uslov za ulazak Srbije u onaj strukturni deo pregovora sa EU, biće to, naravno, i Južni tok, svakako kao ne manje važan zahtev od Kosova.

Drugi važan momenat jeste jedan politički fenomen koji sve više ilustruje suštinsku prirodu EU. Iako je – formirana u vreme kad je Velika Britanija bila mnogo aktivnija, Francuska mnogo jača a Nemačka mnogo slabija – EU nosila snažan beleg antifašizma, ona danas nije samo izgubila taj karakter već ga je pretvorila u sopstvenu suprotnost. Slabljenjem francuskog uticaja, jačanjem nemačkog, zatim uključivanjem zemalja Istočne Evrope i rastom paranoje od pridignute Rusije u Briselu, EU je najpre tolerisala profašističke elemente u Pribaltičkim državama jer su preko tog elementa bili kontrolosani velika ruska manjina i uticaj Moskve. Kasniji važni momenti – formiranje Kosova kao nezavisne države, zatim tolerisanje profašizma u Hrvatskoj, koje u slučaju vukovarske ćirilice nije moglo ostati sakriveno –samo je trebalo da sakriju resantiman ojačane Nemačke, koja se ekonomskim pritiskom vraćala na pozicije iz vremena od pre Drugog svetskog rata. To Vašingtonu i Londonu nije mnogo smetalo kao što im nije smetalo ni 30-tih godina, jer je, s jedne strane, suzbijalo ruski uticaj i jer su, s druge, i sami pod uticajem grupnog kapitala odustajali od svojih demokratskih tradicija. Ali taj proces u današnjoj Ukrajini doterao je stvar do kraja: sve od političkih snaga što je danas u njoj srcem i dušom sa Briselom 1941. godine bilo je sa Hilerom; gotovo sve što je tamo danas za saradnju sa Rusijom 1941. bilo je na strani antifašističkog pokreta.

U takvoj revizionističkoj Evropi za Srbiju danas, po dubokoj i nepromenjivoj prirodi stvari, ne može da bude mesta. Čak i da u EU nema ekonomske krize, Srbija se u tom svetu u najboljem može nadati samo granicama i uticaju iz Nedićevog vremena. Utoliko više što su Srbi u javnom diskursu katoličke Srednje Evrope dobrim delom preuzeli ulogu Jevreja iz prošlosti, kako je o tome pisao Ekmečić. I to nisu nikakakve propagandne floskule: biti danas evroskeptik u Srbiji znači baštiniti njenu najbolju antifašističku tradiciju.

ŠTA ĆE BITI 2014.

Ako slušamo srpsku političku klasu i preovlađujuću ološ-elitu, sve je ovo kasno, Srbija se odavno opredelila za Brisel. Ako slušamo građane, sve je to u pravom trenutku jer, prepoznajući alterntivu i bez pomoći medija, neprestano raste njihova podrška saradnji sa Rusijom. Ako slušamo pametne ljude, koji obe ove komponente uzimaju u obzir, Srbija će 2014. provesti u opredeljivanju, manje ili više bolnom. Šanse političke klase i ološ-elite su u njihovoj punoj vladavini javnim prostorom, još samo kad bi građani uspeli da se najedu iz Kurira i Blica. Njihov nepremostiv problem, sa druge strane, neće biti narod – on im sleduje na kraju – već činjenica da na zapadnoj strani danas ne mogu da proizvedu nijedno rešenje, čak ni koliko za smokvin list da pokriju golotinju. Na toj činjenici ova vlast danas nije ni zagledana u rešenja, već u sebe. I onako kao što ministar finansija kaže da ćemo bolje živeti u 2014, a ministar privrede da će biti veoma loše, tako će se i ova vlast raspadati, pa i ona posle nje, ako nekim čudom posle izbora ostane na liniji Brisela.

Zato 2014. neće, kao prethodnih godina, biti biran „najevropljanin“, već Poslednji Evropljanin. I taj neće biti ni najtvrđi, ni najfanatizovaniji, ni najgluplji; biće to onaj koji se lično najviše obavezao, čak i po cenu elementarnog preživljavanja države i naroda. Otuda oni koji ovoj državi i narodu žele dobro ne treba da sumnjaju u pobedu, i samim tim ne šire nervozu, kojom će više plašiti svoje potencijalne istomišljenike nego svoje protivnike (oni već imaju svoj veliki strah, i on nije od opozicije). Oni bi morali da prepoznaju alternativu i da pokušaju da je šire kako bi se što pre obavio taj proces prepoznavanja među građanima, od koga će zavisiti cena pobede. Zato danas nije mudro nametati sopstveno pravoverje naspram jeresi onih drugih, još manje pozivati na partijsko jedinstvo i kojekakve koalicije, jer to neće biti proces čije je mesto rođenja politička scena, ona će to pratiti manje ili više. To je proces koji je začet u društvu, mimo elita. Zato je potrebno raditi, artikulisati i širiti istinu i, kad se na kraju puta sretnemo i prebrojimo, tada ćemo znati koliko smo bili dobri – jesmo li integrisali društvo oko jedne istinske alternative ili smo tu alternativu potrošili da bismo ga još jednom podelili.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *