Posredovanje Srbije između Rusije i Zapada

Posredovanje Srbije između Rusije i Zapada

29 jula 2013

Bosko JaksicPiše: Boško Jakšić

„Rusija drži ključ za rešenje sirijske krize, a Srbija bi, zahvaljujući svojim vezama s Moskvom, mogla da posreduje kako bi se pronašao politički izlaz iz sukoba”, saopštio je ove nedelje „Politici” neimenovani izvor iz Jelisejske palate.

Da li je Srbiji zaista ponuđena uloga posrednika u najsloženijem savremenom konfliktu kroz koji se prepliću hladnoratovsko nadmetanje Zapada i Rusije, rivalstvo Arapa i narasle ambicije regionalnih sila, oživljavanje sukoba sunita i šiita, povratak džihadista?

Zašto bi Francuska tražila pomoć Srbije? Zašto bi Rusija razgovarala sa Srbijom povodom Sirije? Da li bi Srbija i njena diplomatija bili opremljeni za jednu tako delikatnu posredničku misiju? Da li bi bili na svim stranama prihvaćeni kao posrednici?

Nema sumnje da je za prekid krvavog rata koji je već odneo 100.000 života Siriji neophodno posredovanje, ali dve i po godine dug konflikt već se pretvorio u groblje raznih posredničkih inicijativa.

Logično je bilo pretpostaviti da medijator bude Arapska liga koja je 1989. posredovala u zaustavljanju građanskog rata u Libanu. Ali Katar i Saudijska Arabija, jastrebovi iz Zaliva, odmah su se stavili na stranu pobunjenika i njihovog Sirijskog nacionalnog saveta, u čemu im se pomalo iznenađujuće pridružio poslovično obazrivi jordanski kralj Abdulah.

Umesto da posreduje, Arapska liga je režim Bašara el Asada brzo isključila iz članstva, ne slušajući tri uzdržane zemlje koje su iskusile strahote sektaških sukoba i rata: Alžir, Irak i Liban.

Zahtev Asadovih arapskih rivala da bude skinut s vlasti nije bio propraćen bilo kakvom ponudom za amnestijom, a jasno je da niko, pa ni Asad, ne želi da se suoči sa zatvorom i suđenjem, kao Hosni Mubarak, ili ponižavajućim linčom, kao Muamer Gadafi.

Turska je prva pokušala leta 2011, ali dok je savetovao Asada premijer Redžep Tajip Erdogan je istovremeno pomagao njegove rivale i okupljao ih u Istanbulu, da bi potpuno prešao na stranu pobunjenika. Rezultat je bio fijasko politike „nula problema sa susedima” šefa diplomatije i „turskog Kisindžera” Ahmeta Davutoglua.

Potom je svoje usluge dobre volje ponudio Hasan Nasralah, vođa libanskog Hezbolaha koji će kasnije poslati svoje borce da štite brata po šiitskoj veri, Asada.

Medijacija UN, logična po teoriji, bila je od starta pritisnuta neuspešnim nasleđem posredovanja u Libiji, koje nije imalo podršku Zapada. Ipak, s proleća prošle godine, kao zajednički emisar EU i Arapske lige, pojavio se Kofi Anan s planom od šest tačaka za prekid nasilja.

Uz sve diplomatske veštine polirane na mestu generalnog sekretara UN, Anan se povukao avgusta 2012. da bi ga zamenio još jedan od posredničkih virtuoza, alžirski veteran Lahdar Brahimi. Sem ogromne frustracije, ništa.

Svi pokušaji SAD da u Savetu bezbednosti proguraju rezoluciju sličnu onoj o uspostavljanju zone zabranjenog leta u Libiji, propadali su zbog blokade Rusije i Kine koje pamte kako ih je Zapad prevario u Libiji.

Potom poglavar Melkitske grčke katoličke crkve, patrijarh Antiohije i svog Istoka, Aleksandrije i Jerusalima, Gregorios Treći, poziva tadašnjeg papu da posreduje. Benedikt Šesnaesti ćuti.

Krajem prošle godine pobunjenici kažu da prihvataju posredovanje Moskve a potom Amerikanci i Rusi postižu dogovor da podrže medijaciju među svim stranama sirijskog rata, ali je već u startu bilo jasno da je zahtev tadašnje američke državne sekretarke Hilari Klinton da tranzicija ka „demokratskoj, ujedinjenoj” Siriji „nikako ne može da uključi Asada”, neprihvatljiv Rusima.

Pokazalo se da je to ogromna prepreka i poslednjih napora da se organizuje mirovni skup Ženeva 2, o kom su se dogovorili Moskva i Vašington. Pri tom, nema ni dogovora oko liste učesnika jer Rusija i Kina žele prisustvo Asadovog saveznika, Teherana.

U međuvremenu se i Italija nudila da povodom Sirije posreduje između Vašingtona i Moskve. I od toga ništa.

Nemoguća misija, zaključio sam uplašen da bi srpski zvaničnici ponudu Pariza mogli ponosno da prihvate.

No, da se vratim na zbirku pitanja koja mi je u startu stvarala konfuziju. Idemo redom.

Zašto bi Francuska tražila srpsko posredovanje? Da bi joj pomogla da podigne međunarodnu staturu zagubljenu u haosu balkanskih ratova? Iz zahvalnosti zbog naše pomoći u sprečavanju otcepljenje pokrajine Bonga-Bonga u Maliju? Da bismo se mi, obavljajući poslove za EU, preporučili Briselu i zamerili Moskvi?

Ne, razvio sam i teoriju zavere, Francuzi znaju da od toga neće biti ništa, ali rišeljeovskom lukavošću od „ništa” prave kapital jer će im Srbi biti zahvalni što su ih se setili, a zvaničnici ublažiti zamerku da se Pariz nedovoljno angažuje oko srpskog pristupanja EU. Plašite se Danajaca kad daju poklone!

Zašto bi Rusija razgovarala sa Srbijom povodom Sirije? Ako je Rusija glavni segment srpskog posredovanja onako kako to očekuje Pariz, odmah sam se setio autentične priče kada je, još u prvom mandatu, Vladimir Putin bio u poseti Mađarskoj. Domaćin ga je u jednom trenutku upitao šta misli o situaciji oko Kosova.

„Predsednik jedne velike zemlje s predsednikom jedne male zemlje ne razgovara o problemima druge male zemlje”, brzometno je uzvratio gospodar Kremlja.

Mogu da zamislim smrknuto lice našeg visokog posrednika, koga Pariz gura da ublaži stav o Siriji, a Putin mu zagorča život nekom sličnom izjavom.

Da li bi Srbija i njena diplomatija bile opremljene za jednu tako delikatnu posredničku misiju kada u Ministarstvu spoljnom jedva da na prste dve ruke izbrojite diplomate koje govore ruski, još ređe koje govore francuski ili arapski?

Ko da posreduje? Predsednik Tomislav Nikolić je istina 2004. boravio u Damasku i zna Asada, ali ministar spoljni se za godinu dana nije direktno sastao sa šefom ruske diplomatije Sergejem Lavrovom, američkim državnim sekretarom Džonom Kerijem a francuskog kolegu Lorana Fabijisa video je samo zahvaljujući poseti Parizu Ivice Dačića.

Da bi bili bili prihvaćeni kao posrednici? Srpski emisari morali bi da obezbede saglasnost i dve strane u postupku: sirijskog predsednika i pobunjenika.

Srbija se istina ne izjašnjava oko sirijskog konflikta i ne stavlja ni na jednu stranu. Srpska ambasada je, iz bezbednosnih razloga, izmeštena iz Damaska za Bejrut – čime je Beograd izbegao opšti poziv EU da zemlje povuku svoje diplomate, a opet nije prisutan u središtu sirijskog režima.

Zaintrigiran tekstom s prve „Politikine” strane, obratio sam se srpskom MSP-u s pitanjem da li nešto znaju o francuskoj inicijativi o kojoj je, navodno, predsednik Fransoa Oland trebalo da u četvrtak obavesti predsednika Nikolića na Brdu kod Kranja.

Odgovor nisam dobio, a u poslanstvima Francuske i Sirije niko ništa nije znao. Nedoumicu mi je konačno razvejao visoki izvor iz kabineta srpskog predsednika: ni u Jelisejskoj palati, ni u Ke d’Orseju, ni na Brdu kod Kranja ovo posredovanje oko Sirije niko nije pominjao.

Ostaje mi da se radujem što od svega neće biti ništa jer je tako bolje za Srbiju koja ima dovoljno svojih briga, ali i da sa žaljenjem demantujem list u kome radim.

Cinici kažu da se „izvor” Jelisejske palate u stvari udvarao novinarki pa je svoju poziciju želeo da ojača ekskluzivom. Novinarka se primila. Ne na udvaranje, već na priču.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *